Piše: Aleksandar Arsenijević
Kad su se u noći između 3. i 4. juna negde posle pola dva začule prve detonacije, mnogi Čačani koji su u to vreme spavali ili žive podalje od kompanije Sloboda pomislili su da je reč o nekom slavlju koje u Srbiji ne može da prođe bez pucnjave i pirotehnike.
Za razliku od njih, žiteljima delova grada koje svega kilometar, dva vazdušne linije deli od ove vojne fabrike odmah je bilo jasno da se u Slobodi dešava nešto dramatično, što je uostalom potvrdio i vatreni stub koji se između Jezdinskog i Pridvoričkog brda digao visoko u nebo, pa se mogao videti iz svih krajeva Čačka.
Neprestane eksplozije koje su se smenjivale u serijama izazvale su opravdanu zebnju u srcima Čačana, budući da se sa generacije na generaciju, od kraja pedesetih godina prošlog veka kada je u Slobodi počela proizvodnja, prenosi teza da bi incident većih razmera mogao da sa lica zemlje zbriše ako ne ceo, ono veliki deo grada na Zapadnoj Moravi.
Prve procene govore o šteti od oko dva miliona evra, ali stvarna računica tek predstoji.
SREĆA U NESREĆI: Da je zaista reč o eksploziji u magacinu gotovih proizvoda Slobode, umesto sirena za uzbunu, koje se iz nepoznatih razloga nisu oglasile, a zadatak im je da Čačane upozore na eventualnu opasnost, potvrdili su u kratkom roku čačanski portali. Njihova vest se velikom brzinom proširila društvenim mrežama, da bi se kajron sa šturom informacijom o nesreći na pojavio RTS-u tek više od pola sata posle eksplozije.
Na svu sreću, uprkos silini eksplozije, u nesreći nije bilo žrtava i povređenih, mada je te noći u trećoj smeni u pogonima udaljenim od magacina gotovih proizvoda radilo oko šezdesetak radnika. Što su ubrzo lokalnim portalima i agencijama potvrdili gradonačelnik Čačka Milun Todorović i generalni direktor Slobode Zoran Stefanović.
Sreću u nesreći predstavlja činjenica da se prilikom eksplozije, koja je u potpunosti uništila magacin gotovih proizvoda, odnosno artiljerijskih granata malog kalibra, požar nije proširio na magacine i pogone koji su u blizini inače bi, kako tvrde neki od radnika Slobode, posledice bile daleko veće. O čemu svedoči i podatak da su se detonacije iz kruga kompanije čule do kasnih jutarnjih sati, a da su više od jednog dana vodom iz Zapadne Morave gasili zgarište koje je tinjalo i dimilo desetinama sati posle eksplozije i požara. Uzrok ove nesreće koja se posle nešto više od deset godina, kada je uništen pogon pirotehnike, dogodila u kompaniji Sloboda, do zaključenja ovog broja Novog magazina nije poznat.
NEODGOVORNOST, NEPAŽNJA, UOBIČAJENO: Za razliku od radnika kompanije, mnogo manje sreće imali su žitelji prigradskog naselja Pridvorica, koji žive tik uz ogradu fabričkog kruga, čije su kuće prilikom eksplozije pretrpele poprilična oštećenja, a nekima je od šrapnela stradala i stoka.
Oni istovremeno demantuju informaciju Sektora za vanredne situacije u kojoj se navodi da su stanovnici kuća u blizini fabrike evakuisani odmah posle eksplozije i požara, tvrdeći da se niko od nadležnih nije pojavio i da su se samoinicijativno sklonili.
“Magacin se nalazi na oko 800 metara od ulazne kapije, na strani Pridvorice. Građani koje smo zatekli kažu da im niko nije dolazio, neki su se sami evakuisali, dok su oni stariji bili u svojim domovima, a nekoliko meštana Pridvorice prijavilo je da im je stradala stoka od šrapnela”, preneo je tvrdnje žitelja Pridvorice portal Ozon press.
Najavu da će povodom najnovije havarije u kompaniji Sloboda biti formirana komisija koja bi trebalo da ustanovi uzroke požara i eksplozije koji su s punim pravom uznemirili Čačane, mnogi u gradu, ali i široj javnosti komentarišu s neskrivenom skepsom. Naročito posle izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je ono što se desilo u čačanskoj vojnoj fabrici, a samo zahvaljujući sticaju srećnih okolnosti, prošlo bez ljudskih žrtava i povređenih, nešto što je uobičajeno kad je reč o takvoj vrsti proizvodnje.
Na drugoj strani, nekadašnji radnici Slobode, a danas penzioneri, godinama otvoreno upozoravaju da je opšta bezbednost, a samim tim i ona na radu, na najnižem mogućem stupnju od početka rada fabrike daleke 1949. godine do danas.
Šezdesetih i sedamdesetih godina bilo je dovoljno proći putem za Guču, s kojeg se vidi Sloboda, jezdinskim ili pridvoričkim putem, pa da vam odmah bude jasno da je reč o fabrici sa visokim stepenom opšte bezbednosti, objašnjava bivši radnik Slobode i dodaje: “O tome su svedočile kule stražare, obučeni vojni psi i besprekorno zategnuta ograda. Da ne govorimo o proverama koje su morali proći radnici angažovani u vojnom delu i rigoroznim merama zaštite na radu, uprkos kojima su se zahvaljujući sticaju okolnosti ili trenutnom gubitku koncentracije dešavale nesreće, ali nikada toliko učestale kao što je to slučaj u vojnim fabrikama u poslednjih deset, dvadeset godina.”
Prošetajte ili se provozajte kolima ili biciklom danas, navodi on, videćete naherene stubove i na mnogo mesta oštećenu ogradu, vrzinu kroz koju se možete neopaženo privući bukvalno do proizvodnih hala i magacina, a od naoružanih stražara i pasa ni traga: “Očigledno da su sadašnje rukovodstvo, u čijem se sastavu, kako čujem od nekih radnika, našlo mesta i za veterinara, mada pasa čuvara odavno nema u fabrici, i nadležni u Ministarstvu procenili da im je bezbednost bespotrebni trošak.”
NAPREDNJAČKA PRĆIJA: Za razliku od vremena kad su, kako tvrdi naš sagovornik, budući radnici u vojnom delu Slobode prolazili rigorozne provere, danas je radno mesto u kompaniji postalo privilegija članova SNS, a što čačanski naprednjaci više i ne pokušavaju da prikriju.
Naime, u Čačku je godinama javna tajna da odluka o tome ko će dobiti posao u Slobodi, mnogo pre nego što spisak novih radnika stigne u sektor za ljudske resurse kompanije, biva donesena u lokalnoj partijskoj ekspozituri. Bilo da je reč radnom angažovanju preko omladinske zadruge ili na ugovor preko agencije čije je sedište ne tako davno bilo registrovano na adresi jednog čačanskog frizerskog salona.
“Čak i u vreme komunizma u vojnom delu Slobode bilo je radnika koji nisu bili članovi SKJ, a danas kad navodno živimo u demokratiji? Kako čujem od nekih radnika, bez odobrenja SNS-a, sem kada su u pitanju pojedine rodbinske veze, nemoguće je dobiti posao, koji je inače predviđen za polukvalifikovane radnike”, tvrdi drugi bivši radnik Slobode, penzioner koji je u kompaniji proveo više od 40 godina.
Kako objašnjava, ako se tome doda i nedisciplina, onda su u pravu svi koji tvrde da samo bogu možemo da se zahvalimo što Čačak nije zadesila katastrofa nesagledivih razmera. I šta će vam onda bolja ilustracija za to kako naprednjaci kontrolišu i drže u pokornosti biračko telo, dodaje naš sagovornik.
Nepunih sedam dana posle požara i eksplozije u kompaniji Sloboda većina Čačana tvrdi kako im je noć između 3. i 4. juna bila mnogo strašnija od sve tri noći tokom kojih je fabrika bombardovana prilikom vojne intervencije NATO snaga 1999. Tada su, kako objašnjavaju, magacini i deo mašina bili izmešteni, a radnici osim obezbeđenja nisu dolazili na posao, čime su predupređene ljudske žrtve. Ovoga puta zahvaljujući pandemiji koronavirusa koja je uticala na otežane uslove transporta, magacini su, tako bar tvrde, prepuni i samo bogu i sreći možemo da zahvalimo što je sve prošlo samo s materijalnom štetom.