Piše: Nikola Altiparmarkov
Dve decenije star Zakon o porezu na dohodak više nije u stanju da prati evropske i regionalne poreske trendove. Odstupanja srpskog sistema od evropske prakse su višestruka, a ona se najpre ogledaju u neusklađenom poreskom tretmanu srodnih i sličnih kategorija prihoda, kao i neuvažavanju socijalnih karakteristika poreskih obveznika. I jedno i drugo u praksi ograničavaju pravičnost poreskog sistema, čime se krnji njegov kredibilitet. Zbog toga je Fiskalni savet analizirao modele poreske reforme koji bi nas približili najboljoj međunarodnoj praksi.
ZAOSTAJANJE: Naš poreski zakon nije oduvek bio van relevantnih trendova već je do toga došlo zbog neprilagođavanja promenama u svetu i neuvažavanja nastajućih potreba. Poreski sistemi u svetu su se tokom 20. veka postepeno preoblikovali usklađujući se s menjajućom ekonomskom realnošću.
Tokom većeg dela prošlog veka poreski sistemi su jednako tretirali prihode od rada i kapitala, tj. na sumu ovih dohodaka primenjivali su progresivne stope, što znači da su oni s višim prihodima plaćali veći porez, bez obzira na poreklo svog dohotka. Nakon što je globalizacija osamdesetih godina omogućila slobodnije kretanje kapitala, zapadnoevropske zemlje su počele odvojeno da tretiraju prihode od kapitala oporezujući ga proporcionalno kako bi sprečile njegovo odlivanje u zemlje s nižim poreskim stopama, dok je porez na zarade ostao progresivan. Sa druge strane, zemlje Istočne Evrope odlučile su se da proporcionalno oporezivanje po jedinstvenoj stopi primene na sve prihode, dakle i od rada i od kapitala. One su se opredelile za ovakav sistem zbog privlačenja stranih investicija i povećanja konkurentnosti, ali i zbog toga što nije zahtevao značajnije administrativne kapacitete, kojima te zemlje u procesu tranzicije nisu raspolagale. Trendu istočnoevropskih zemalja se početkom dvehiljaditih pridružila i Srbija. U međuvremenu su zahvaljujući digitalizaciji i modernizaciji stvorene tehničke mogućnosti da se pri obračunu poreza u obzir uzmu i socijalne karakteristike obveznika, poput tipa domaćinstva u kojem živi, bez osetnijeg opterećivanja administrativnih kapaciteta. Dok su zemlje u regionu iskoristile tehnološki napredak kako bi unapredile svoje poreske sisteme, u Srbiji nije došlo do značajnijih promena.
Usled neuvažavanja socijalnih karakteristika poreskog obveznika, srpski poreski sistem ima ograničen domet u suočavanju s nejednakošću i siromaštvom. Aktuelni poreski zakon ne uzima u obzir izdržavane članove porodice, poput supružnika i dece. Ovo znači da, na primer, samac i osoba sa dvoje dece sa istom zaradom imaju isto poresko opterećenje uprkos tome što žive u bitno drugačijim uslovima, tako da identičan tretman produbljuje razlike između ova dva poreska obveznika. Ukoliko je, povrh toga, reč o niskim primanjima, ovog drugog potencijalno gura u siromaštvo.
Sa druge strane, srpski poreski sistem različito tretira srodne kategorije dohodaka, za šta ne postoji objektivno ekonomsko opravdanje. Prema trenutnom zakonu, standardna poreska stopa za zarade je 10 odsto, pri čemu je prvih 18.300 dinara oslobođeno od oporezivanja. Međutim, zakonom je predviđen i značajan broj izuzetaka u vidu poreskih stopa drugačijih od standardne koje se primenjuju na različite vrste prihoda, poput autorstva i dohodaka sportista, recimo. Dodatnu razliku prave tzv. normirani troškovi koji predstavljaju još jednu vrstu oslobođenja od poreza. Ovi troškovi različito su definisani u zavisnosti od vrste ugovora i zanimanja (na primer, 20 odsto za one sa ugovorom o delu, 50 odsto za sportiste…), zbog čega dolazimo u situaciju da dva obveznika sa istim primanjima plaćaju znatno drugačiji porez. Pored toga, trenutni zakon ostavlja preširok prostor za izuzeće od standardnog oporezivanja. To pre svega važi za paušalni porez koji je, suprotno dobroj praksi, omogućen i visoko obrazovanim profesijama. Navedeni problemi, osim što nepotrebno komplikuju poreski sistem, dodatno ga sputavaju u suočavanju s nejednakošću i urušavaju percepciju pravičnosti poreskog sistema.
PREDLOG PROMENA: Reforme koje je analizirao Fiskalni savet adresirale bi kako problem neuvažavanja socijalnih karakteristika poreskih obveznika tako i neujednačen poreski tretman srodnih kategorija prihoda i nejednak tretman poreskih obveznika jednake ekonomske snage. Ovo bi se najpre učinilo sužavanjem prostora za prelazak na paušalno oporezivanje, odnosno njegovim ukidanjem tamo gde ono nije ekonomski opravdano, kao i ujednačavanjem poreskog tretmana za različite kategorije prihoda i onemogućavanjem poreskih obveznika iste ekonomske snage da plaćaju bitno različite poreske obaveze. Fiskalni savet je analizirao dva konkretna reformska modela iako je od zavisnosti od društvenih preferencija moguć veći broj kombinacija izmena poreske stope i neoporezivog dela zarade (tzv. neoporeziv cenzus). Prema prvom scenariju, stopa bi se povećala sa trenutnih 10 na 15 odsto, dok bi se neoporeziv cenzus podigao sa 18.300 na 26.000 dinara.
Drugi model reforme predviđa da se svi prihodi od rada oporezuju po stopi od 20 odsto, a cenzus podigne na 40.000 dinara. Pored toga, neoporeziv cenzus bi se, u oba modela reforme, primenjivao i na doprinose za zdravstvo na teret zaposlenog kako bi se dodatno rasteretile najniže zarade najugroženijih radnika. Kako bi se uvažio različit položaj pojedinaca sa izdržavanim članovima domaćinstva, oba modela reforme bi predviđala poreski kredit od 2.500 dinara za svako dete, odnosno supružnika bez sopstvenog dohotka. Poreski kredit bi se oduzimao od poreskog duga, a ukoliko bi ovo rezultiralo u negativnom iznosu, taj iznos bi bio isplaćen poreskom obvezniku.
Naši proračuni ukazuju da bi poreska reforma znatno rasteretila zaposlene s nižim primanjima i smanjila nejednakost. Pojedinci koji zarađuju manje od prosečne zarade dobili bi znatno smanjenje, a ono bi bilo najuočljivije kod onih sa izdržavanim članovima porodice. Povećanje poreskog opterećenja nastupilo bi na različitim nivoima zarade u zavisnosti od broja izdržavanih članova porodice. Tako bi povećanje za pojedince bez dece nastupilo kod jedne prosečne zarade, a za one sa tri izdržavana člana porodice tek kod dve. Ovde treba napomenuti da blizu 65 odsto zaposlenih prima manje od jedne, a preko 85 odsto zaposlenih manje od dve prosečne zarade, što ukazuje na to da bi teret reforme najvećim delom snosili bolje stojeći pojedinci. Ovim bi se obezbedilo da nakon predloženih izmena dođe do pada nejednakosti i rizika od siromaštva.
Posmatrano na nivou domaćinstava, računice takođe ukazuju da bi reforma za veliki deo stanovništva dovela do nižeg poreskog opterećenja. Oko 40 odsto svih domaćinstava bilo bi rasterećeno, a porezi bi bili povećani samo za nešto više od 10 odsto domaćinstava. Za preostalih 50 odsto porez bi ostao uglavnom nepromenjen. Poresko rasterećenje bi bilo najprimetnije kod domaćinstava sa decom, od kojih bi čak 70 odsto plaćalo niži porez. Za 20 odsto ovih domaćinstava poresko opterećenje se ne bi bitnije promenilo, dok bi tek za oko 10 odsto domaćinstava iz ove kategorije bio povećan porez. Ovi nalazi dodatno ukazuju na to da bi reforme unapredile poresku pravičnost i doprinele smanjenju nejednakosti.
Cilj Fiskalnog saveta je da se ovim analizama podstakne šira društvena diskusija o potrebnim promenama u poreskom sistemu. Kao što smo pokazali, Srbija trenutno odstupa od evropske prakse, najpre usled neuvažavanja socijalnih karakteristika poreskih obveznika, kao i zbog neujednačenog poreskog tretmana srodnih i sličnih kategorija prihoda. Predložene izmene bi nas približile najboljoj međunarodnoj praksi, a upravo pozivom na društvenu diskusiju želimo da obezbedimo da eventualna reforma bude optimalno prilagođena potrebama građana i privrede.