Piše: Tamara Jorgovanović
Kada želim da pročitam roman, napišem ga, rekao je Bendžamin Dizraeli, jedan od malobrojnih političara koji su tokom karijere uspešno i produktivno pisali beletristiku.
Iako će ga istorija pamtiti kao dvostrukog premijera Ujedinjenog Kraljevstva i jednog od osnivača moderne Konzervativne partije, mnogi danas Dizraelijevo ime vezuju mahom za književnost, a deo napisanog bi mogao da posluži, kako je rekao jedan kritičar, umesto memoara. Njih nije ostavio, ali jeste 17 romana, plus desetak dela iz oblasti publicistike, jednu dramu i jednu zbirku pesama. Ova kombinacija uporednih karijera toliko je bila fascinantna za njegove viktorijanske savremenike da su govorili da se Dizraeliju “romani ostvaruju”.
Erl od Bekonsfilda nije prvi političar koji je pisao beletristiku, ali je i posle stotinak godina ostao jedan od malobrojnih. Do danas se često dešavalo da pisci ulaze u politiku, ali je obrnuto bilo uglavnom izuzetak koji potvrđuje pravilo. Posle pada komunizma na čelo nekoliko novonastalih država Istočne Evrope došli su pisci, možda kao prihvatljivo rešenje za sve strane – Vaclav Havel u Češkoj, Arpad Genc u Mađarskoj, Dobrica Ćosić u Jugoslaviji, a Željo Želev u Bugarskoj bio je poznat po publicistici. U Latinskoj Americi, budući nobelovac Mario Vargas Ljosa se kandidovao za predsednika i izgubio.
TORIJEVSKA FIKCIJA: Političara-pisaca fikcije ipak je najviše u anglosaksonskom svetu, s tim što su u SAD stvaranju lepe književnosti sklonije demokrate, a u Britaniji konzervativci. Tako je jedan drugi predsednik torijevske vlade nadmašio Dizraelijev uspeh i ostao jedini političar koji ima i Nobelovu nagradu za književnost – Vinston Čerčil. Britanski ratni premijer je 1953. priznanje dobio za svoje obimne memoare, ne za beletristiku, ali je manje poznato da je prvo delo koje je napisao ipak bio roman, i to o diktaturi. Zvao se “Savrola”, a podnaslov je bio “Priča o revoluciji u Lauraniji”. Kao i mnoga druga dela tog vremena, bio je inspirisan bestselerom “Zatvorenik iz Zende” Entonija Houpa.
Čerčilova Lauranija je fiktivna evropska država na Mediteranu kojom vlada diktator Antonio Molara. Njegov protivnik je hrabri Savrola, vođa revolucionara i čovek koji “odmor nalazi u akciji, zadovoljstvo u opasnosti, a mir u pometnji”. Molara nagovara svoju mladu i lepu ženu Lusil da zavede Savrolu, ali se ona zaljubljuje u njega i menja stranu, a revolucija dovodi do sloma diktature.
Čerčil, za koga se može reći da je bio veoma svestran jer je pisao i poeziju, roman je završio kada je imao 23 godine. Vođu revolucionara je stvorio po sebi, lik Lusil prema svojoj majci, ledi Rendolf Čerčil, a diktator je nalik Oliveru Kromvelu, engleskom državniku iz 17. veka protiv koga se borio Čerčilov predak koji se takođe zvao Vinston.
U “Savroli” nije bilo moguće nazreti budućeg nobelovca za književnost, ali jeste državnika. Čerčil je kasnije napisao da se diktatori boje misli sopstvenih građana i onoga što se govori o njima u svetu. Ovaj mladalački roman je, međutim, želeo da zaboravi i u memoarima je jedino zapisao da je uporno molio prijatelje da ga ne čitaju.
Konzervativna stranka iznedrila je i trećeg predsednika vlade koji se oprobao kao romanopisac. Dok je još bio poslanik, ministar za umetnost u vladi u senci i novinar, aktuelni premijer Boris Džonson je 2004. objavio roman “Sedamdeset dve device”. U ovom političkom trileru na više od 300 strana libanski teroristi planiraju da ubiju američkog predsednika koji dolazi u posetu Velikoj Britaniji, a napad mora da spreči ležerni poslanik Rodžer Barlou.
Roman pun opštih mesta i stereotipa (Arapi imaju kukaste noseve, Jevreji kontrolišu medije i slično) koji je Gardijan ocenio kao “seksistički, rasistički i fundamentalno nediplomatski” dobio je mešovite kritike, ali su se mnogi složili da je autor pokazao smisao za humor. Zadržao ga je i kao premijer. Džonson je objavio još tri dokumentarističke knjige, a kod nas je njegov “Faktor Čerčil” imao tri izdanja.
SADAMOVI DEMONI: Najtiražniji među svim političarima-romanopiscima verovatno je ipak bio predsednik Iraka Sadam Husein, koji je dar za pisanje otkrio nekoliko godina pre nego što će biti svrgnut i pogubljen. Prvi roman “Zabiba i kralj” objavio je 2000. godine i sa njim postigao ogroman uspeh. Radnja se dešava u sedmom veku u Tikritu, Huseinovom rodnom gradu, gde se u lepu Zabibu zaljubljuje kralj. Zabiba je udata za zlog i surovog čoveka koji je siluje. Kralj će uspeti da osveti junakinju i zarobi muža, ali će i sam poginuti. Roman je alegorija u kojoj je Irak Zabiba, Sadam glavni junak, a zli muž Amerika. U romanu se silovanje dešava 17. januara – na isti datum kada su SAD prvi put napale Irak 1991. zbog invazije na Kuvajt. CIA tvrdi da je “Zabibu i kralja” napisao goustrajter po Sadamovim uputstvima.
Roman je koštao tadašnjih 1.500 iračkih dinara (protivvrednost pola dolara) i procenjuje se da je prodat u više od milion primeraka, a tantijeme su otišle u dobrotvorne svrhe. Po njemu je snimljena serija od 20 epizoda i urađen mjuzikl, a preveden je i na engleski.
Ponesen uspehom, Sadam je u naredne tri godine napisao još tri romana, “Utvrđeni zamak”, “Ljudi i grad” i “Odlazite, demoni”. Ovaj poslednji je navodno završio dan pre nove američke invazije 2003. godine. “Demoni” su prevedeni na japanski, turski i ruski. Dok je bio u američkom zatvoru, svrgnuti predsednik Iraka pisao je i pesme.
OD REVOLUCIJE DO TRILERA: Prvi američki predsednik koji je napisao roman bio je Džimi Karter dobitnik Nobelove nagrade za mir i autor nekoliko nefikcijskih dela. On je 2003. objavio “Gnezdo stršljena” u kome na 480 strana govori o ulozi Juga u američkom Ratu za nezavisnost kroz priču o dva bračna para u Džordžiji prinuđena da uzmu oružje u ruke i bore se protiv Britanaca. Roman bi verovatno bio i uspešniji da je Karter dao prednost mašti nad činjenicama, ali je insistiranje na istorijskim detaljima čitaocima ometalo uživanje.
Neuporedivo uspešniji bio je Bil Klinton, koji je sa tiražnim piscem Džejmsom Patersonom 2018. objavio roman “Predsednik je nestao”. U ovom trileru Americi preti ogroman teroristički napad koji mora da spreči u tri dana. U vladi je izdajnik, a osumnjičen je i sam predsednik… Knjiga je prve nedelje prodata u 250.000 primeraka i bila prva na listi bestselera Njujork tajmsa. Tandem je prošle godine objavio i nastavak “Predsednikova ćerka”.
“Svaki detalj je autentičan – jer je jedan od autora predsednik Bil Klinton. Drama i akcija nikada ne prestaju – jer je drugi autor Džejms Paterson”, stoji na koricama knjige.
Bele kuće se držala i bivša državna sekretarka, prva dama i kandidatkinja za predsednika Amerike Hilari Klinton, a očito je da je terorizam nepresušni izvor inspiracije. Zajedno sa popularnom kanadskom književnicom Luiz Peni napisala je politički triler “Stanje terora”, u kome je glavni lik novopostavljena državna sekretarka koja radi u administraciji svog rivala (!) i pokušava da reši talas terorističkih napada.
I republikanci imaju svog čoveka u lepoj književnosti. Njut Gingrič, bivši kongresmen iz Džordžije, predsedavajući Predstavničkog doma i neuspešni kandidat za predsednika, od 1995. godine je sa dvojicom koautora napisao 15 romana, najviše iz oblasti alternativne istorije – o Getisburgu, Perl Harboru, ratu za nezavisnost…
I OPET TRILERI: U svetu su se među romanopisce upisali i bivši australijski ministar finansija Lindzi Taner, indijski poslanik Šaši Tarur, a bivša norveška ministarka pravde Ane Holt spada u najuspešnije autore krimi-žanra u Skandinaviji sa deset miliona prodatih dela, a u dva je koautor bila bivša državna sekretarka Berit Rajs-Andersen.
Majkl Dobs, autor trilogije “Kuća od karata”, takođe je političar i nekadašnji savetnik Margaret Tačer. Ovaj torijevac sa nadimkom “vestminsterski ubica dečjeg lica” napisao je prvi deo 1989, posle pet godina po njemu je snimljena mini-serija u Britaniji, a 2013. i popularna američka verzija. Dobs je napisao još dva uspešna romana. Beletristiku pišu i američki senatori Barbara Bokser i Džim Veb, po čijoj je priči Vilijam Fridkin snimio film “Pravila angažovanja” sa Tomijem Li Džonsom i Semjuelom L. Džeksonom.
Savremeni političari, vidimo, retko izlaze iz zone komfora i obično pišu trilere iz svog okruženja u kojima njihov alter ego spasava svet. Za australijskog TV novinara Krisa Ulmana, koji je i sam pisac ovakvih dela i imao je neuspešan izlet u politiku, beletristika omogućava čoveku “da kaže sve ono što ne može kao političar jer je tajna, a ni kao novinar jer bi bila kleveta”.
“Roman vas oslobađa tiranije činjenica”, objašnjava Ulman.
Krv u mastilu
Lista političara koji pišu poeziju neuporedivo je duža, a među njima su se naročito isticali oni koji su smatrani tiranima. Arhetip u ovoj kategoriji je rimski imperator Neron za koga su savremenici govorili da Rim muči poezijom koliko i svojom politikom. Pre njega je i Julije Cezar pisao pesme, ali su izgubljene što je, prema Ciceronovim rečima, bilo dobro za njegovu reputaciju.
Ulrih Goter u knjizi “Tirani koji pišu poeziju” podseća da je u odnosu na Cezara ili Oktavijana, Neronova vladavina bila primetno bez krvoprolića, ali je nedostatak vojnih ambicija nadoknađivao surovošću kod kuće. Dok je Rim goreo u velikom požaru, bio je opčinjen plamenom i pevao o Troji. Voleo je da učestvuje na takmičenjima u poeziji, sviranju lire i vožnji kočija. Jednom nije ni stigao do cilja jer je zbačen usred trke, ali su ga uplašene sudije ipak proglasile pobednikom. Goter piše da se nekom prilikom vratio u Rim sa 1.808 nagrada. Neron je duboko verovao u svoj talenat, pa su mu i poslednje reči pre nego što se ubio bile: “Kakav umetnik umire sa mnom”.
Na tom istom tlu skoro dva milenijuma kasnije stihove će pisati i vođa fašista Benito Musolini, a njegov biograf Ričard Bosvort smatra da je u Dučeovim književnim ambicijama bilo pretencioznosti jer je voleo da dela eminentnih pesnika budu “nametljivo otvorena na njegovom stolu kada su ga posećivali strani zvaničnici”.
Da nije bilo politike, Gruzija bi možda imala jednog pesnika više. Josif Visarionovič Staljin, budući lider Sovjetskog Saveza, kao 16-godišnjak je pisao stihove koji su naišli na pohvale najvećeg nacionalnog pesnika i urednika Ilje Čavčavadzea. Mladi Soso Džugašvili je pisao na maternjem gruzijskom, a njegovu pesmu “Jutro” su prvaci od 1912. učili u školi. Do danas je sačuvano samo šest pesama koje je napisao. Iako mu većina kritičara nije odricala talenat, pisalo se da sa ukrasima koji se graniče sa kičem Staljinova poezija obiluje naturalističkim klišeima. Kritičar Jevgenij Dobrenko napisao je da su stihovi puni “veštih imitacija, nedostatka samoironije i preteranog žara”.
Želeći da obraduje vođu, kaže jedna od priča, šef tajne službe Lavrentij Berija je dao najboljim prevodiocima da prevedu njegove stihove na ruski kako bi Staljin dobio – Staljinovu nagradu (Državnu nagradu SSSR-a). Neki tvrde da je Staljin bio upućen u čitav proces i da je pozvao budućeg nobelovca Borisa Pasternaka i zatražio od njega “da pročita pesme jednog njegovog prijatelja i kaže mu šta misli”. Pasternaku je odmah bilo jasno čije su pesme za koje je našao da su primitivne i nezanimljive. Kada ga je Staljin pozvao, pisac mu je rekao: “Neka se vaš prijatelj bavi drugim poslom, ako ga ima”. Staljin mu se zahvalio na iskrenosti i rekao da će preneti prijatelju poruku. Pasternak je posle toga samo čekao da dođu po njega.
Sentimentalan je i bio Jurij Andropov koji je pisao pesme svojoj ženi. Severnokorejski lider Kim Il-sung, staljinista, takođe je voleo da piše prozu i poeziju, a sinu Kim Džong-ilu je za 50. rođendan 1992. poklonio pesmu u kojoj ga naziva sjajnom zvezdom koja vlada perom i mačem. Kim je u poeziji pre bio naslednik drugog komunističkog lidera, kineskog vođe Mao Cedunga. Mao je bio romantičar klasičnog stila, a sedamdesetih je njegova zbirka pesama prevedena i kod nas.
Zbog Radovana Karadžića poezija je završila i kao dokaz na sudu gde je prikazan dokumentarac u kome vođa bosanskih Srba recituje pesmu dok ruski pisac Eduard Limonov puca na Sarajevo.
Ubijeni vođa Al Kaide Osama bin Laden bio je najcenjeniji pesnik u redovima svoje organizacije, a pesme piše i današnji lider Ajman el Zavahiri.