Piše: Ljubomir Madžar
Srbija je izuzetna i neponovljiva zemlja. U njoj se već na prvi pogled zapaža podosta od onoga što se drugde viđa retko ili čak nikako. Jedna od takvih neobičnih stvari jeste hvalisanje i stalno isticanje atributa u kojima smo, kako kažu, među najboljima ili čak doslovno najbolji. Izgleda da je ta sklonost samohvalisanju strukturno ugrađena u društveno biće Srbije, da je trajna i u neku ruku endemična. Čini se ipak da preovladava mišljenje da upućivanje hvale na sopstvenu adresu ni u kom smislu nije pozitivna osobina. U narodu je mnogo izreka i dosetki koje izvrgavaju ruglu sve oblike samohvalisanja. Poznata je dosetka da svaki ciga svoga konja hvali, a ovoj romskoj slično je zapažanje da sebe hvale oni koje niko drugi nema da hvali. U jednoj davno zaboravljenoj, a vrlo duhovitoj TV seriji ponavljala se sintagma samohval i samodrek. Samo formiranje reči najbolje pokazuje kako se i u ta prilično davna vremena mislilo o onima koji sami sebe hvale. Stari Latini su, čini se, o svemu imali promišljeno formirane stavove i nalazili efektne načine da ih jezički izraze. Njihov stav o pojavi samohvalisanja izražen je poslovicom Propria laus sordet, tj. samohvalisanje zaudara; ovde se izbegava jedan tačniji glagol kojim se prevodi latinska reč sordeo jer ima neugodan prizvuk.
SULTAN S VEZIRIMA: Samohvala utoliko više dolazi do izražaja ukoliko se više dižemo u hijerarhijskoj piramidi vlasti. Najviše tih samohvališućih iskaza ima na samom vrhu društvene i državne organizacije: što viši položaj, to smelije i upadljivije samohvalisanje. Možda bi se mnogo više hvalili i oni na nižim nivoima uprave i vlasti, ali ne mogu dospeti jer skoro sve prilike na masovnim medijima koriste oni najviši; dok se slika sultan s vezirima, nema mesta za age, pa ni za begove.
Nemoguće je pobrojiti sve oblike samohvalisanja koji se neguju u upravljačkom aparatu i sistemu vlasti. Najglasniji su oni samohvali koji su u nekoj vezi sa privredom, pa će neki od njih ovde i biti navedeni. 1. nekakvo prvo mesto “u regionu, Evropi pa i šire po tempu privrednog rasta; 2. spektakularno smanjena stopa nezaposlenosti, i to posle dugog niza godina, na jednocifren broj; 3. obilje novca u državnom budžetu, pa se slavodobitno uzvikuje da gotovo da nema problema koji nismo u stanju da rešimo jer država finansijski stoji izvanredno. Od onih predmeta samohvale koji nisu povezani s privredom vredan je pomena uspeh vakcinacije u borbi protiv koronavirusa. Taj uspeh je nesumnjiv i izvanredno značajan; nije izmakao najširem krugu onih koji su dosad vakcinisani. Pa ipak, i tu se javljaju izvesne senke. Ni u jednom slučaju ne daju se informacije o cenama i troškovima pribavljanja pojedinih vakcina. To je tipično za našu vlast, u čijem vokabularu reč troškovi gotovo da i ne figuriše. Vrlo veliki broj vakcinisanih, koji je rezultat jednog možda zdravog pragmatičnog pristupa prihvatanja različitih vakcina iz raznih izvora, mogao je da bude i znatno manji da smo u opredeljivanju za te vakcine bili selektivniji. Ostaje za neko buduće vreme da se utvrdi da li su koristi od pragmatične orijentacije na više vakcina bile veće od rizika da se neke od tih na brzu ruku prihvaćenih vakcina ispostave kao manje efikasne i stoga unekoliko inferiorne. Kao jednako markantan naglašava se 4. grandiozan uspeh u borbi protiv kriminala.
Prve tri stavke u ovom redosledu daju se osporiti po kratkom postupku: to što se tvrdi u tački 1 jednostavno nije istina, a vrlo niska stopa pada i u 2020. godini rezultat je objektivno datih strukturnih osobenosti naše privrede s obzirom na nisko učešće turizma i pratećih uslužnih delatnosti koje su najviše pogođene pandemijom. Jednako je problematična i tačka 2: dobro je poznato da se kod nas u vezi s merenjem zaposlenosti i nezaposlenosti javljaju ozbiljni problemi, pa se službeni podaci moraju uzimati sa izvesnom rezervom; opadanju stope nezaposlenosti doprinosi egzodus naše radne snage u inostranstvo, pa tako pada i tražnja za radnim mestima; ako se ipak pad stope nezaposlenosti, zajedno sa vlašću, uzme kao posledica, uz ostalo, znatnog rasta broja zaposlenih, za samohval vlasti javlja se još gori problem: kakva je to privreda u kojoj uz pad BDP-a raste zaposlenost i čemu se ta privreda sa tako impliciranom opadajućom produktivnošću može nadati kad je reč o izvozu i uklapanju u svetsko tržište; takav pad konkurentnosti u ovom pogledu obećava sve najgore, utoliko pre što i plate i zarade sistematski rastu brže od produktivnosti rada. Što se tiče povoljnih promena u budžetu, dovoljno je samo podsetiti da je silno porastao naš javni dug, tako da je njegov odnos prema BDP-u tokom 2020. narastao gotovo 10 procentnih poena, vrativši nas u blizinu ranije preovlađujućih 60 odsto, na nivo koji nam se nimalo nije dopadao i povodom kojeg smo pad ovog pokazatelja na oko 50 odsto slavili kao veliki razvojni uspeh. Ne može u budžetu imati povoljnu situaciju onaj koji se – zbog razloga među kojima ima i te kako opravdanih – tako brzo zadužuje.
Iako će zvučati neverovatno i skoro bizarno, stvari po vlast i državu ne stoje ništa povoljnije nego u prethodne upravo razmotrene tri tačke. Tačno je da je Srbija visoko na evropskoj, pa i svetskoj listi po broju vakcinisanih na hiljadu stanovnika, ali to inspiriše na neka dodatna ne baš očaravajuća razmatranja. Prvo, prema onome što se može saznati iz medija sve inicijative u vezi s nabavkom vakcina preduzima predsednik Republike (PR), čovek sa samog vrha vladajuće strukture. Nema sumnje da taj posao nije u opisu njegovog radnog mesta i da se u njegovo obavljanje samoinicijativno ubacio. Ako se vladavina prava – kako sam već u ranijim napisima obrazlagao – tumači kao princip prema kojem je građanima dozvoljeno sve što zakonom nije zabranjeno, a državnim dužnosnicima samo ono što je zakonom izričito propisano, dolazi se do zaključka da je predsednikova aktivnost u tom domenu, zajedno sa mnoštvom odluka koje su po tom osnovu donesene, zapravo nezakonita. Kad je bilo koje delovanje u biti spojeno sa kršenjem (duha) zakona, sledi zaključak da je ono nedozvoljeno i da bi pažljivijim prebiranjem zakonske regulative bilo otkriveno da se radi o kršenju zakona. Ne treba posebno isticati da su nezakonite aktivnosti, u krajnjem, kažnjive i da društvo treba da ih onemogući. Druga problematična stvar u vezi s nabavkom vakcina jesu već pomenuti uslovi pod kojima se one pribavljaju. Budući da PR ne nabavlja vakcine za svoj nego za državni novac, tj. onaj koji pripada svim građanima, apsolutno je imperativno da se u potpunosti obznane i cena i drugi uslovi. Kompetentni pravnici već su u više navrata ustvrdili i dokazali da je tajnovitost u vezi sa ovim podacima nedozvoljena. Ovim je identifikovan još jedan protivzakonit element u složenom poslu nabavke cepiva.
JAVNI NASTUPI: Ostaje pitanje zašto se PR upliće u aktivnosti koje mu Ustavom i pratećim zakonima nisu propisane niti čak dozvoljene. O tome se mogu postaviti različite hipoteze. Jedna od njih je da to PR radi iz čisto patriotskih razloga, iz silne ljubavi prema Srbiji i njenom narodu. No, moguće su i druge posve osnovane hipoteze. Nabavka vakcina i obaveštavanje javnosti o pratećim detaljima daje predsedniku ogromne mogućnosti javnih nastupa sa odgovarajućim slikanjima na masovnim medijima. A političaru ništa nije tako dragoceno kao što su brojni javni nastupi na masovnim medijima jer se tako ostvaruju bogate berbe glasova na sledećim izborima. Uzgred može da se napomene da se na taj način drastično narušavaju uslovi izbornog nadmetanja: onaj koji se bavi vakcinama i u tom poslu se svakodnevno, i to baš obilno, slika, ima ogromne prednosti, čime je implicirano narušavanje uslova nadmetanja, pa time i ozbiljna deformacija političkog sistema. To prestavlja njegovo zabrinjavajuće odmicanje od demokratskih standarda. Očito je da su odgovarajuće pogodnosti iz ovog osnova za samog političara, ali i istovremene štete po društvo kao celinu nemerljive, ali nema sumnje da su ogromne. Tu je i finansijski momenat. Onaj ko raspolaže ogromnim iznosima državnog novca u situaciji je da mnogo tih sredstava izdvoji za sebe i svoje pobočnike, a da to niko ne može da primeti.
Time je identifikovan strahovito velik nedostatak u celom ovom poslu. Ovaj autor može da ima ogromno, stopostotno poverenje u predsednika i da tvrdo veruje da tu nema nikakvih zloupotreba. No, to nema skoro nikakvog značaja. Predsednikovo intenzivno angažovanje u nabavci vakcina produkuje osnovanu sumnju da bi do velikih zloupotreba moglo da dođe, a ta sumnja je jednako veliki politički trošak ovakvog, zakonom nepredviđenog i propisima neformalizovanog nabavljanja vakcina. U isti mah, činjenica obilnih i toliko brzo rastućih nabavki silno je relativizovana tajnošću uslova jer se takve nabavke mogu ispostaviti i kao ekonomski štetne i društveno nepovoljne ako su cene po kojima je sve to postignuto previsoke.
Na svetskom tržištu sve je dostupno u proizvoljno kratkim rokovima ako se ponude dovoljno visoke cene. Drugi momenat po osnovu kojeg se ovaj “domet” relativizuje jeste već istaknuta nedovoljno rigorozna selekcija vakcina koje ovde koristimo. Nekakve neformalno primljene informacije sugerišu da su daleko najskuplje kineske vakcine, a Srbija je dosad najviše vakcina nabavljala upravo iz tog izvora. Ovo je tačka na kojoj će doslovno dogmatski biti formulisano uverenje jednog ekonomiste: bilo kakva nabavka bilo koje robe, bez obzira na cenu i bez informacija o ceni, suštinski je neracionalna i ekonomski štetna. Akterima koji se bave nabavkama, a ne vode računa o cenama niti osećaju obavezu da o njima informišu javnost, ne sledi nikakva pohvala nego, naprotiv, najstroža kritika.
U zapadnoj varijanti našeg jezika postoji jedna zgodna uzrečica: Vanjština vara. Doista, ona vara mnogo više nego što nam se čini na prvi pogled. Ona posebno odudara od onoga što tvori istinsku, strukturnu konstrukciju stvarnosti. Vanjština vara više u politici nego u drugim oblastima života. Razlog je u ponašanju političkih aktera. Njihov rezultat meri se brojem ubranih glasova na sukcesivnim izborima nezavisno od toga da li su pridobijeni istinitim komuniciranjem s javnošću ili grubom i često primitivnom prevarom. Politički akteri su nestašni igrači u komplikovanoj igri kompleksnih društvenih interakcija. Sudeći po ocenama koje stižu iz Evropskog parlamenta, ovi naši su više skloni političkim nestašlucima nego njihovi pandani u većini zemalja s kojima se suočavamo u raznim vidovima saradnje. Naročito su nestašni igrači locirani u višim, pa i najvišim slojevima piramide vlasti. To se, uz ostalo, vidi i po načinu na koji biraju svoje saradnike. U svom ostrašćenom traganju za političkom podrškom kao pretpostavkom vlasti učinili su vanjštinu bitno različitom u odnosu na stvarnost. Rezultat toga je dezorijentisan i vrlo zbunjen narod. A silnici sa zbunjenima rade baš šta im je volja. Iz interakcija s nosiocima moći zbunjeni izlaze oštećeni i silno poniženi. Treba se nadati da će i ovo zlo, kao i svako drugo, biti ne trajno nego za vremena.