Piše: Nebojša Bradić
“Pogledajte taj grad, Selestingrad! Slonovi su upravo završili sa gradnjom i sada se odmaraju ili kupaju. Babar, Artur i Zefir brodom plove oko novog prestonog grada i dive mu se. Svaki slon ima svoju kuću… Svi prozori gledaju na veliko jezero. Palata rada nalazi se pored Palate zadovoljstva, što je veoma zgodno.”
Žan de Brunof, francuski pisac i ilustrator, u svojim pričama za decu o slončetu Babaru tridesetih godina prošlog veka stvorio je svojevrsnu satiričnu utopiju grada–države. U ovim pričama valja obratiti pažnju i na silnog Babara, kralja slonova, naizgled vrlo pametnog vladara koji brine za dobrobit svog naroda.
Kralj Babar je apsolutistički vladar – savet slonova proglasio ga je za kralja i pritom propustio da definiše trajanje njegovog mandata. Mada izgleda da se o njima brižno stara, on svoje slonove prezire, ponižava i korumpira. Njegov dom se nalazi iznad ostalih gradskih kuća, odakle gleda na pedantno ustrojene redove kuća, baš kao što u “Prokletoj avliji” vila upravnika gleda na zatvor u koji Karađoz može da uđe i izađe, a da ga niko ne primeti.
ZAMKE UTOPIJE: Reč utopija potiče od grčkih reči ou (ne) i topos (mesto) i znači “nigde”. Italijanski književnik Klaudio Magris predlaže termin “nemesto”. U sferi filozofije i književnosti poznate su vizije koje je izneo Platon u svom delu Država (4. vek p.n.e.) i Džonatan Svift u Guliverovim putovanjima (1726). Predstave gradova utopija parodirao je arhitekta Bogdan Bogdanović u knjizi Krug na četiri ćoška (1986).
Tomas Mor je u svojoj Utopiji (1516) opisao savršeno društveno uređenje na izmišljenom ostrvu. Njegov model je zemlja male površine koja ima 54 grada. Graditelji su iskopali kanal širok 22 kilometra kako bi novu zajednicu odvojili od kopna. Tako je nastalo ostrvo koje je teško osvojiti i s kojeg je teško pobeći.
To je robovlasnički uređeno društvo u kojem doživotno vlada izabrani monarh. Kretanje na ostrvu je ograničeno i njegovi stanovnici stalno moraju da pokazuju svoje propusnice. Zakonima je propisano kako će se ljudi oblačiti i predviđene su kazne za seksualne prestupe. Svako mora da radi određene vrste poslova, a posebno su vrednovani fizički radovi.
Problem s konceptom utopije je očigledan: opsesija savršenstvom, ali i neizbežno gušenje svake inicijative pojedinca voljom vladara, koji su uvek skloni pojednostavljivanju ideja u praksi i sprovođenju diktature.
Da bi se postiglo takvo društveno uređenje, neophodno je ubediti ili primorati ljude da žive i ponašaju se na način bezuslovne poslušnosti.
Savremeni političari koriste sva sredstva kako bi ubedili. Njima nisu strane staljinističke metode kontrole i Maova katastrofalna kulturna revolucija. Oni trguju lažima i dogovorima sa stranim silama. Svaki diktator ima četu lojalnih arhitekata koji ispunjavaju njegove naloge kako bi sve bilo umreženo geometrijskim planom. Tako su u prošlosti nastajala impresivna zdanja, počevši od piramida do nacističke arhitekture, ali i veliki promašaji.
ARHITEKTE / VLAST: Bio sam u jednom gradu koji je nekada predstavljao graditeljsku utopiju. Stare bašte, projektovane s pretenzijama, sada su zapuštene i podivljale. Trava buja, puzavice su zagušile dvorišta, kapije zarđale tako da ih je nemoguće otvoriti. Zgrade su pravljene od čudne kombinacije cigala i kamena, oronule i prašnjave fasade, prozori uski i dugački, žaluzine zakovane… Danas zvrje sablasno prazne jer im je teško naći ikakve razumne, a kamoli konačne svrhe. Kao pravi fragmenti Rimskog foruma u raspadanju.
Često nas zaintrigira sudbina baroknog Beograda. Početkom 18. veka, za vreme druge austrijske okupacije, umesto turske varoši nikle su nove zgrade, crkve, trgovi, kapije, magacini… Kada je posle novog mira grad vraćen starim gospodarima, oni su tražili da sve što je izgrađeno bude srušeno i dovedeno u prvobitno stanje. Arhitekta baroknog Beograda je pogubljen, a evropski barokni grad zamenile su građevine koje su ponovo oblikovale grad na granici osmanskog carstva.
Današnji gradovi su rezultat kapitalističke vizije potrošnje, materijalizma i neutoljivog apetita za “novim i drugačijim”, koji pospešuje reklamna industrija. To je utopija koja je isplela zavodljivu mrežu navika, inercije i automatizma, u koju su se uplele različite kulture širom sveta i od koje najviše profitira trgovina – a ta spirala je posebno destruktivna.
Arhitekte žele da svet učine boljim mestom za život i imaju maštu i sposobnost da tu viziju sprovedu u delo. Parametri po kojima se vrednuju njihove vizije su: ima li takva vizija vrednost, može li se realizovati i ima li potencijale da poboljša kvalitet života?
Međutim, prilikom odabira arhitektonskih projekata i urbanističkih planova nadležni se najviše rukovode pitanjima tokova novca i troškova gradnje. Vlastodršci žele da sve drže pod kontrolom i očekuju da se ono što je zamišljeno nađe geometrijski ustrojeno na unapred određenom mestu. Oni se malo obaziru na socijalno okruženje, potrebe i životni stil građana.
Budući da dolaze sa drugih krajeva sveta, arhitekte i njihova projektna rešenja referišu se prema ranije ostvarenim radovima i ne traže odgovore za konkretne prostorne podloge. Zato se u realizaciji takvih projekata dešavaju neprijatna geološka ili hidrološka iznenađenja koja dodatno poskupljuju izgradnju.
PROTIV ESTETIKE: Pobude i “nadahnuće” vlastodržaca i njihovih arhitekata najčešće ne potiču iz sfere estetike. Čuli smo ih kako govore da postoje “nacionalni” ili rasni stilovi i da je “dužnost” da ostanemo verni tradiciji. Kada pominju spomenike i trgove, nadahnjuje ih slabost prema starinskom, prema “antikvitetima” .
Međutim, mi u svoje stanove ne unosimo – ne bismo “smeli” da unesemo, ukoliko tačno ne znamo šta se to s nama dešava – stolove od tesanog drveta ili fotelje u stilu Luja XV. Takve predmete držimo kao duhoviti apsurd, kao neobičnu figuru poput nekog čupavog psa, upravo zbog njene savršene nepovezanosti s našim svakodnevnim životom.
Nikome ne pada na pamet da salon iz 21. veka može ozbiljno opremiti nameštajem iz 13. ili 18. veka. Niko ne bi izašao na ulicu odeven poput srednjovekovnog vladara ili rokoko princeze jer bi od svog života i samog sebe napravio maskaradu.
Međutim, voljom vlastodržaca i njihovih lojalnih arhitekata, umesto neposrednog i istinskog poštovanja kulturnog nasleđa, gledamo kako se obnavlja starinski stil u spomeničkoj arhitekturi. Sve u svemu, ulivamo se u večnu temu “nacionalizma”. To osetljivo pitanje valjalo bi kad-tad posebno razmotriti.
Ova utopija osuđena je na propast zato što su njeni okovi – politički i fizički – suviše kruti, suviše krti. Čini se kao da oni koji grade takve gradove imaju pretenzije da ponovo rode. Previše dovršen, rigidan i otporan na dalji razvoj, takav grad postaje spomenik vizijama njegovih gospodara i osuđen je na opadanje. Kao reakcija na ovu utopiju javiće se neslaganje i otpor. U nekom trenutku taj otpor će voditi buđenju, pobuni i promeni.
U pesmi Kuga, koju je 1919. napisao Miloš Crnjanski u Jugoslaviji poharanoj ratom, glađu i španskim gripom, s kabaretskom lakoćom se objašnjava priroda promene: “Zar to nije vesela maskarada/danas je ukus car, a sutra barikada,/Hristos, pa Neron, pa Lenjin/Ukus se menja, ukus se menja/samo su hulje sve isti/Hiljade godina vuku nas za nos/pesnici mesije, carevi i komunisti.”
Nema ničeg lošeg u tome što neko mašta o gradovima – utopijama i nastoji da ostvari svoje vizije. Ali nije dobro kada se pretera u planiranju i kontroli društvenog sistema. Ne može sve da ispadne perfektno.
Uostalom, jedna od definicija pojma utopije jeste da je to društvena ili lična zamisao koja se ne može ostvariti.