Piše: Tamara Jorgovanović
Davanje prve vakcine protiv covida-19 početkom decembra u Velikoj Britaniji dočekano je s velikim entuzijazmom širom sveta i slikovito je opisivano kao svetlo na kraju tunela. Za dva i po meseca u 87 zemalja aplicirano je oko 200 miliona doza, pa je u međuvremenu entuzijazam splasnuo i zamenila ga je briga da će se ono što je trebalo da traje šest meseci gotovo sigurno protegnuti na više godina jer se pokazalo da proizvodnja ne može da ide u korak s potražnjom.
U želji da se osiguraju, razvijene države počele su mahnitu kupovinu doza, koje su i po nekoliko puta nadmašivale broj njihovih stanovnika, ne ostavljajući ništa za one koji nisu imali dovoljno para ili veza da dođu do cepiva. Pandemija nejednakosti koja je prethodila pandemiji koronavirusa očekivano je zahvatila i imunizaciju.
Ujedinjene nacije su upozorile da je tri četvrtine vakcina aplicirano u samo deset država, dok u 130 nije stigla ni jedna jedina doza i da je krajnje neravnomerna i nepoštena distribucija najveći moralni test pred globalnom zajednicom.
Krajem prošle godine Narodna alijansa za vakcine, koju čine Amnesti internešnel, Oksfam, Global džastis i Frontlajn AIDS, procenila je da najmanje 90 odsto ljudi u 67 siromašnih zemalja neće imati šansu da dođe do vakcine jer su bogate nacije rezervisale više nego što im treba, a proizvođači ne žele da dele svoju intelektualnu svojinu.
Razvijene države u kojima živi samo 14 odsto populacije kupile su 53 odsto vakcina od osam proizvođača, uključujući rusku i kinesku – od toga čitavu proizvodnju Moderne za ovu godinu i 96 odsto onoga što napravi Fajzer/Bajontek. Iako Astrazeneka planira da 64 odsto vakcina distribuira zemljama u razvoju, one će pokriti samo 18 odsto tamošnje populacije.
Za razliku od bogatih, mnoge siromašnije države ispočetka nisu same kupovale vakcine već su se oslonile na Covax, program Svetske zdravstvene organizacije (SZO) koji služi za kupovinu i distribuciju vakcina svim državama, naročito ekonomski slabijim. Ipak, prva tranša od 90 miliona vakcina dobijenih preko Covaxa omogućiće da u državama u Africi do sredine godine bude imunizovano svega tri odsto populacije, i to samo medicinskog osoblja. Zato se većina ovih država sada okreće Kini i Rusiji za nabavku. Suočeni s kritikama, lideri G7 su na nedavnom virtuelnom sastanku odlučili da povećaju finansiranje programa na 7,5 milijardi dolara, a predsednik SAD Džo Bajden najavio je američku pomoć od još četiri milijarde za siromašne. Države G7 su se složile da odvoje određene količine vakcina i pošalju u Afriku, ali se ne zna o kojoj je količini reč. Jasno je da svi koji sprovode masovnu vakcinaciju čekaju da vide koliko traje imunitet koji cepivo pruža pre nego što svoje doze daju drugima. To praktično znači da će siromašni morati da čekaju narednu ili 2023. godinu da uopšte dođu do vakcina na ovaj način. Zasad je jedini konkretan bio francuski predsednik Emanuel Makron, koji je rekao da je potrebno da EU donira pet odsto svojih rezervi i da u što skorijem roku u afričke zemlje pošalje 13 miliona doza kako bi se zaštitilo 6,5 miliona zdravstvenih radnika.
NE DAJU PATENTE: Mnogi problem vide u odbijanju farmaceutskih kompanija i država u kojima se one nalaze da se privremeno odreknu prava intelektualne svojine kako bi omogućile da se vakcine proizvode i u drugim zemljama i postanu dostupne i najsiromašnijima.
Narodna alijansa za vakcine optužila je Fajzer/Bajontek, Modernu i Astrazeneku da guše globalno snabdevanje bezbednom i efikasnom vakcinom držeći se zaštite svojih intelektualnih prava. Ove tri kompanije imaju mogućnosti da ove godine proizvedu dovoljno cepiva za samo 1,5 odsto svetske populacije, a njihove vakcine su skupe za siromašne države.
Problem bi mogao da se reši privremenom suspenzijom regulativa o intelektualnoj svojini, kojima se drugi sprečavaju da proizvode vakcine koje su već u opticaju, a kompanije bi trebalo da podele tehnologiju i recepte. Indija i Južna Afrika su još prošle jeseni tražile od Svetske trgovinske organizacije da privremeno ukine delove Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS), što su podržale još neke siromašnije države, ali se SAD, EU, Velika Britanija i Brazil nisu složili. O tome bi ponovo trebalo da se raspravlja na sastanku STO u martu.
Srednje i manje razvijene države zahtevaju od bogatih da se tokom trajanja pandemije u vanrednoj situaciji odreknu zakona o intelektualnoj svojini kako bi omogućile da vakcine postanu dostupne i najsiromašnijima. Države u kojima se nalaze farmaceutske kompanije koje imaju patente na vakcine ne žele da se odreknu svog prava, tvrdeći da su postojeće fleksibilnosti u zakonima dovoljne da dozvole prinudne licence državama s manjim prihodima. Ipak, praksa je pokazala da nije baš tako. Prinudnim licencama se omogućava onima koji nemaju patentno pravo da, uz materijalnu nadoknadu, iskorišćavaju pronalazak bez saglasnosti vlasnika kada on nije u mogućnosti ili ne želi da koristi svoj izum. Problem predstavlja tačka zakona prema kojoj se licenca može koristiti samo za snabdevanje domaćeg tržišta, a zna se da mnoge siromašne države nemaju dovoljno razvijenu farmaceutsku industriju da proizvode vakcine.
MEKA MOĆ: Dok jedne zanima samo zarada, drugi od vakcina stiču nešto što često nije moguće kupiti novcem. Kina će dati deset miliona doza za Covax, a Peking je već donirao vakcine zemljama u razvoju, uključujući Somaliju, Irak, Južni Sudan, Palestinu, Zimbabve. Peking već izvozi cepiva u 22 zemlje i sarađuje sa 10 u njihovom daljem razvoju. Ruska vakcina je u upotrebi u 50 zemalja i licencu za njenu proizvodnju imaju fabrike u Indiji, Brazilu, Kini, Južnoj Koreji i drugim zemljama. Britanski mediji savetuju premijera Borisa Džonsona da iskoristi priliku i postane najveći nacionalni proizvođač i donator vakcina, čime će poboljšati imidž zemlje. Bio bi to plemenit i korisno upotrebljen novac poreskih obveznika, smatra Dejli telegraf. Britansko-švedska kompanija Astrazeneka, koja kaže da ove godine neće ostvariti dobit od vakcina (procenjuje se da će Fajzer/Bajontek zaraditi četiri milijarde dolara), izdvojila je 90 miliona doza za afričke države, a Indiji je dala licencu da proizvodi jeftine vakcine za zemlje u razvoju.
Da bi se život vratio u normalu, potrebno je da se vakciniše 70 do 85 odsto stanovništva, rekao je američki epidemiolog Entoni Fauči. Po ovakvom tempu vakcinacija, na povratak u stari život sačekaćemo još nekoliko godina. U ovom trenutku daje se 6,5 miliona doza na dan, ali neravnomerno – negde stotine hiljada, negde ništa.
Ne samo da je ovakav odnos nemoralan i nepošten već pokazuje da ništa nismo naučili iz prethodne godine. SARS-CoV-2 je dokazao da ne zna za granice i da niko nije bezbedan, čak i sa pet vakcina. Tamo gde nije suzbijen, virus će moći da mutira, a onda ni vakcinisani više neće biti zaštićeni od novih sojeva. Takođe, Oksfam je izračunao da će vakcinaški nacionalizam u naprednim ekonomijama dovesti do 9,2 hiljada milijardi ekonomskih gubitaka ako virus bude postojao u bilo kojem delu sveta.
Tvrdnja da niko nije bezbedan dok svi nisu bezbedni nije samo fraza i dok se to ne shvati ozbiljno imaćemo, kao u filmu, dan koji se stalno ponavlja.