Osvrt: Besmrtnost se postiže delima

Piše: Milorad Bjelogrlić

Tog 11. maja 1953. godine bio je ponedeljak. Ovaj 19. februar 2021. godine bio je petak. Između toga bio je život legendarnog Đorđa Balaševića, koji je u nedelju sahranjen u Novom Sadu. Legenda ovih prostora. Živio je samo 67 godina. To je sasvim dovoljno za ono što je hteo, a hteo je baš ono što je i činio. Minuli dani su najbolji dokaz njegovog postojanja, pošto su se na gradskim trgovima širom nekadašnje SFRJ okupile desetine hiljada onih koji su voleli i cenili njegove stihove. Bio je i ostao dosledan zanesenjak. Bog je odlučio da ode na put bez povratka, ali nas je pomilovao onim što je ostavio. Naša mladost bez Balaševićevih stihova ne bi bila ista.

ĐOLE: Važna je besmrtnost, a ona se postiže delima. Panonskog mornara više nema, ali iza njega su ostale njegove pesme koje i dan–danas zna većina onih koji su rasli u zemlji zvanoj Jugoslavija. Minule subote u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Splitu, Sarajevu, Nišu, Puli, Mostaru… okupljali su se nekadašnji klinci i palili sveće za pokoj duše vanserijskog umetnika. Imali su sreću da odrastaju u vreme kada je pevao i Đorđe Balašević. U to vreme nisu ni bili svesni kakvu su privilegiju imali.

Đole je uvek i svuda bio zvezda, gde god je nastupao. To je uvek bilo isključivo zbog pesama koje su voleli svuda, od Vardara, pa do Triglava. Naša mladost ne bi bila ista bez njegovih stihova. Sećam se mog poslednjeg sarajevskog septembra 1991, kada sam sa svojim tada trogodišnjim Sinišom i Zoricom izašao na Titovu ulicu i pevao Balaševićeve stihove “Samo da rata ne bude”, ali uzalud.

Slična akcija bila je i u pred Novu 1992. godinu, kada su se hiljade Sarajlija okupile ispred Izvršnog veća na Marin dvoru i svi od kuće poneli neku “ratnu” igračku pušku, pištolj, tenk i bacili na veliku lomaču, ali opet uzalud. Mržnja i ratno huškanje ubedljivo su pobedili i Đole i njegovi stihovi otišli su silom prilika u “ilegalu”. Zlo je uvek pitko, a sve ono što je plemenito i ljudsko naporno. Jugoslavija se raspala u krvi i mržnji, na najgori mogući način. Tadašnji broj mojih godina nije shvatao otkuda tolika mržnja u narodu. U mraku se ne vidi istina, a tih godina zavladala je tama. Lepih vesti nije bilo niotkuda, a zlih je bilo napretek.

Generacija koja je odrasla uz gitare i sanjarenje, zatim surovo trežnjena tutnjavom tenkova, gruvanjem granata i opštim sunovratom, danas je u penziji ili pred penzijom, ali se nije odrekla sebe, svojih ideala i zanosa. Đorđe Balašević je i te kako zaslužan zbog toga. Zato su minulih dana svi bili tužni zbog njegove iznenadne smrti. Tugu i ponos pokazivali su na gradskim trgovima stihovima i paljenjem sveća Đoletu u čast. Uspomene na kraju, to je sreća života.

NOLE: U vreme kada je Đorđe Balašević u krugu porodice sahranjen u Novom Sadu, na drugom kraju planete u dalekom Melburnu Novak Đoković je igrao deveto finale Otvorenog prvenstva Australije protiv Danila Medvedeva, trenutno četvrtog igrača sveta. Posle mnogo bolje igre Nole je ubedljivije nego što je to iko očekivao pobedio nadolazećeg Rusa, koji u minula dva meseca nije doživeo nijedan poraz.

Opšta je procena svih svetskih stručnjaka da Nole nikada u karijeri nije bolje servirao nego ovaj put. Na turniru je imao preko sto asova, što mu nikada ranije pošlo za rukom. Najzaslužniji za to svakako je njegov trener Splićanin Goran Ivanišević, kome je tokom karijere upravo snažan i precizan servis bio najveći adut.

U svakom meču Nole je imao mnogo servisa čija je brzina bila preko 200 kilometara na sat. Ranije to nije bila praksa. Znatno je popravio i igru na mreži, što je isto tako Ivaniševićeva zasluga. Prijateljstvo se ne dokazuje jezikom i ne podleže sumnji već srcem, Nole i Goran su svoje prijateljstvo dokazali na najbolji mogući način, suverenim trijumfom u Melburnu. Začepili su usta svima, pa čak i onima koji su sumnjali u Noletovu povredu trbušnog mišića.

Novak Đoković – Srbin na terenu i savetodavac – Hrvat Goran Ivanišević na tribinama. Nepobedivi, samouvereni, balkanski drski. Kakva kombinacija za usijane glave, nezamisliva i teško prihvatljiva. Opanak je debela koža na obrazima tih mudraca. Mesecima su javno “savetovali” Noleta da to ne čini, da je davno prevazišao Ivaniševićeve trenerske domete i da će s njim nazadovati, a ne napredovati. Goranove mane su javno isticane i preuveličavane, a vrline spominjane vrlo retko i, naravno, tajno. Ti dušebrižnici su tvrdili da mu je Marijan Vajda idealan trener i da ne čini samoubilački potez angažovanjem Hrvata.

Neposredno posle devetog trijumfa u Melburnu Novak Đoković je na svom Instagram profilu stavio snimak iz Splita, gde Splićani pevaju “Priču o Vasi Ladačkom”.

“Kakva emocija. Ovo je prelepo. Hvala, Splite. Muzika leči dušu”, napisao je svetski broj 1 Novak Đoković i zahvalio Splićanima.

Nole reče veliku istinu. Muzika i sport postoje da zbližavaju ljude, da šire ljubav i lepotu. Glupost i mržnja su neizlečivi, nažalost, nemaju ni granica. Bogu hvala minulog vikenda su Đole, Nole, Goran dokazali da razum uvek trijumfuje. Oni su, ali i svi oni koji su palili sveće i pevali Đoletove pesme na trgovima širom nekadašnje SFRJ, slavili ubedljivu pobedu nad mržnjom i glupošću. Osvojili su tri boda u gostima.

Bogu hvala da je tako bilo. Znači ima nade za ove prostore.