U ponedeljak 20. januara, zapadno od Kapitola otpočeće proces inauguracije 47. po redu američkog predsednika. Prvi će zakletvu položiti potpredsednik Dž. D. Vens, a nakon njega i Donald Tramp će se zavetovati da brani Ustav Sjedinjenih Država ispred predsednika Vrhovnog suda Džona Robertsa. Nakon svečanog ručka, predsednik će uz paradu biti ispraćen do Bele kuće i zvanično otpočeti svoj mandat. Ceremoniji će pored više desetina hiljada američkih građana prisustvovati i gosti iz inostranstva; na spisku zvanica se nalaze Havijer Milei i Najib Bukele, lideri Argentine i El Salvadora, ali i kineski potpredsednik Han Dženg.
Ceo svet će pažljivo analizirati svaki Trampov potez u prvim nedeljama njegovo drugog mandata. Države poput Kanade, Meksika, Kine i Evropske unije će najviše zanimati uvođenje potencijalnih carina i ekonomskih sankcija, Ukrajinu i Rusiju nastavak naoružavanja ukrajinske vojske.
Međutim, država koja ima najviše razloga da brine za povratak Trampa na čelo Sjedinjenih Država jeste Iran. Strateški izmoren nakon brojnih poraza u poslednjih godinu dana i suočen sa krhkom ekonomijom i kolapsom energetskog sistema kod kuće, Teheran strepi da bi Tramp mogao da zada smrtonosni udarac režimu.
Eksploatacija prvih naftnih izvora na Bliskom istoku od strane Anglo-persijske naftne kompanije (APOC) počela je još 1908. godine na jugozapadu Irana. Iran je i danas supersila kada su u pitanju rezerve fosilnih goriva; ova bliskoistočna država poseduje treće najveće svetske rezerve nafte i druge najveće rezerve prirodnog gasa. Ipak, do energetske krize koja preti da ozbiljno uzdrma Islamsku republiku je došlo usled više hiljada sankcija koje su godinama na snazi, ali je trenutno stanje i posledica lošeg upravljanja, zastarele infrastrukture, rasipničke potrošnje kako bi se održavao društveni mir – i ciljanim napadima Izraela.
MANJAK ENERGIJE
Zvaničnici iz Koordinacionog saveta za industriju tvrde da državi nedostaje oko 350 miliona kubnih metara gasa dnevno za normalno funkcionisanje, a zbog niskih temperatura i naglog porasta potražnje, vlast je bila prinuđena da pribegne ekstremnim merama za štednju gasa. Suočena sa dva teška izbora, prekidom snabdevanja gasa elektranama koje proizvode električnu energiju ili stambenim objektima, Vlada je odabrala da žrtvuje industriju, jer bi isključenje dotoka gasa domovima građana moglo da izazove enormne posledice s obzirom da je gas primarni izvor grejanja za većinu Iranaca. Više od 70 odsto električne energije Iran generiše zahvaljujući prirodnom gasu, što je mnogo veći procenat u poređenju sa SAD (43 odsto) i Evropom (17odsto). Vlada je sprovela ambiciozan projekat dovođenja gasa u sve krajeve Irana, uključujući mala sela, i sada se oko 90 odsto iranskih domova oslanja na gas za grejanje i kuvanje.
Sedamnaest elektrana je u potpunosti isključeno u decembru, a ostatak je nastavio da radi sa smanjenim kapacitetima. Gubici do kojih su dovele ove odluke procenjuju se na više desetina milijardi dolara, a sama proizvodnja je opala za više od 30 procenata dok su najviše bile pogođene male i srednje fabrike. Iranska ekonomija je takođe opterećena visokom inflacijom, sa trenutnim stopama blizu 35 odsto.
Od početka novembra Iran je počeo da sprovodi planirana dvočasovna isključenja električne energije u stambenim objektima radi uštede, ali to nije bilo dovoljno. U decembru prekidi su prekidi postali nasumični i dužeg trajanja, ali ni to nije bilo dovoljno. Od poslednje nedelje u 2024. škole, univerziteti, banke i vladine kancelarije su prešli na skraćeno radno vreme u svim osim u tri od trideset i jedne iranske provincije radi uštede energije.
Izraelski napadi izvedeni na gasnu infrastrukturu Irana u februaru prošle godine su nezanemarljiv faktor koji je doveo do energetske krize. Direktno ili putem proksija, kopnom, morem ili vazduhom, Izrael i Iran već decenijama „tajno“ napadaju jedan drugog, ali je udarac na iransku energetsku strukturu, na koju se oslanja većina iranske industrije i od koje zavise milioni civila, predstavljao značajnu eskalaciju Tel Aviva. Izrael je gađao gasovode kojima se doprema 55 miliona kubnih metara gasa do velikih gradova poput Teherana i Isfahana, čak i Astare i severne granice Irana sa Azerbejdžanom.
U nameri da sakrije svoje slabosti, Teheran je zataškao posledice ovih napada upotrebom strateških rezervi gasa za hitne slučajeve kako bi izbegao prekid usluga za desetine miliona svojih građana.
BEZ DOMINACIJE U REGIONU
Energetska kriza je pogodila Iran u veoma nezgodnom geopolitičkom momentu. Strategija koja je predstavljala hrabar način borbe sa Izraelom oko uspostavljanja dominantnog položaja na Bliskom istoku je doživela teški poraz. Masakr 7. oktobra nije doveo do uništenja jevrejske države, a ulazak američkih nosača aviona uz pratnju Kraljevske mornarice odvratio je sve aktere od sveobuhvatnog, sinhronizovanog napada na Izrael. Teheran nije razumeo ni razmere izraelske kako vojne superiornosti tako i okrutnosti dok je nemo posmatrao kako Izrael eliminiše njegove saveznike. Dolaskom Al Šaraa i proameričkog Majkla Naima Auna na vlast u Siriji, odnosno Libanu, Iranu su od pipaka ostali samo Huti u Jemenu i paravojne formacije u Iraku, čija je lojalnost oduvek bila upitna, naročito nakon odbijanja da se uključe u odbranu Asadovog režima.
Povratak Trampa u Belu kuću može samo dodatno povećati ekonomske i bezbednosne nedaće sa kojima se bori Iran. Bajdenova administracija nije u celosti primenjivala sve energetske sankcije protiv Teherana; u početku se radilo o gestu dobre volje pred početak pregovora u Beču o novom nuklearnom sporazumu, a kasnije su posledice ruske agresije na Ukrajinu zahtevale povećano prisustvo iranske nafte na tržištu kako bi se sprečio vrtoglavi rast cena energenata. Poređenja radi, Iran je 2020. izvozio 400.000 barela dnevno, a krajem 2024. broj je bio tri puta veći, pri čemu su gotovo sve isporuke išle u Kinu. Danas su SAD najveći izvoznik tečnog prirodnog gasa na svetu dok su pregovori u Beču propali nakon šest rundi razgovora, te se očekuje da će Tramp nastaviti svoju strategiju „maksimalnog pritiska“ na energetski sektor Irana.
Trampova administracija bi mogla da uvede sankcije kineskim lukama koje primaju tankere sa iranskom naftom sa ciljem da smanje iranski izvoz za najmanje 500.000 barela, kao i sankcije protiv Huta i iračkih zvaničnika koji finansiraju paravojne formacije koje podržava Iran. Sa druge strane, Marko Rubio je govorio o pojačanom američkom prisustvu u istočnom Mediteranu i Bliskom istoku; više ratnih brodova, borbenih aviona i američkih vojnika. Na ovaj način Tramp i SAD bi pretnjom upotrebom vojne sile u kombinaciji sa sankcijama naterali Teheran da odustane od svog nuklearnog programa, kao što je 2018. pokušano sa Severnom Korejom. SAD bi mogle da odobre, ili da u zajedničkoj operaciji sa Izraelom izvrše vazdušne napada na nuklearna postrojenja poput Isfahana i Natanza.
Diplomatski pristup ima svoje specifične manjkavosti, s obzirom da je do sada Iran odbijao da pregovara direktno sa SAD i da je evropskim zvaničnicima u Ženevi prošlog meseca saopšteno da Teheran neće preduzimati bilo kakve jednostrane korake za smanjenje svog nuklearnog programa.
Prema najnovijim podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran ima dovoljno samo visoko obogaćenog uranijuma da napravi četiri nuklearne bombe, što ga čini jedinom zemljom koja ne poseduje nuklearno oružje koja proizvodi 60 odsto fisivnog materijala gotovog za oružje. Bilo bi potrebno svega nekoliko dana da se te zalihe pretvore u nuklearno gorivo za oružje.
Regionalni uticaj Irana je nekada bio jaka moneta u pregovorima sa Zapadom jer je Teheran uvek mogao da preti regionalnom eskalacijom uz pomoć svojih saveznika poput Hamasa i Hezbolaha. Izrael i Turska su eliminisali te adute, i doveli do toga da nikad slabiji Iran očekuje povratak Trampa, predsednika kojeg su pokušali ubiti, nazad u Belu kuću.
Autor je istraživač u organizaciji Novi treći put