Marija Malner Stenergard nije mogla da veruje. Zemlje članice EU su na zasedanju u Luksemburgu postigle dogovor o promeni procesa obrade zahteva za azil i to sa njom, švedskom ministarkom za migracije, kao predsedavajućom. Evropski savet ministara sa portfolijima unutrašnjih poslova, pravde, i migracija, je prihvatio jedan od predloga Evropske komisije kojim će biti zamenjen dosadašnji sistem, Dablin III iz 2013. Istorijske okolnosti, prevashodno izbeglička kriza iz 2015/16. su Dablin III odavno učinile neefikasnim, a nesloga zemalja članica EU je onemogućavala donošenje novih pravila za krizu koja ne samo da traje, nego se i uvećava.
Nakon višesatnih pregovora i izmena i dopuna predloga komisije, ministri su ga usvojili kvalifikovanom većinom. Za teme migracija, potrebno je da za neku odluku glasaju zemlje članice EU koje zajedno čine 65 odsto populacije EU. Jednom kad su se Italija i Nemačka složile, glasovi nepomirljivo protivnih i ksenofobnih vlada Mađarske i Poljske su nadglasani.
BRŽE I ČEŠĆE ODBIJANJE
Ali nove promene su i te kako u duhu evropske političke scene koja se pomerila značajno udesno dolaskom na vlast osoba poput italijanske premijerke Đorđe Meloni, samodefinisane „postfašistkinje“, ili uspehom Marin le Pen na francuskim predsedničkim izborima koji se jesu završili porazom, ali koja u ovom trenutku deluje kao sigurna pobednica na izborima 2027. Ili zanimljivi slučaj Švedskih demokrata, nacionalističke partije koja je druga najveća partija u švedskom parlamentu ali pruža podršku manjinskoj konzervativnoj vladi koju vodi manja stranka od njihove, „Stranka umerenih“ a kojoj pripada i ministarka Stenergard.
Novi proces će voditi tome da se mnogo više tražioca azila odbija i to mnogo brže. Na granicama EU će se uspostaviti punktovi gde će tražioci biti smeštani u logore sa uslovima sličnim zatvorskim. Odmah će se deliti u dve kategorije: one koji imaju šanse da dobiju azil i one čije su šanse male. U ovu drugu kategoriju će spadati mnogo veći broj ljudi. Proces ove druge kategorije ljudi će biti ubrzan i za najviše dvanaest nedelja od podnošenja zahteva će većina njih biti odbijena i vraćena u „treće zemlje.“ Šta su „treće zemlje“ će biti vrlo slobodno interpretirano. U nekim slučajevima, to će biti zemlje porekla tražioca azila – Alžir, Sirija, Maroko, Libija, Sudan, Etiopija, Pakistan… spisak je dugačak. Po humanitarnom pravu, izbeglica ne sme biti prisilno vraćen u zemlju porekla ako mu/joj preti mučenje ili smrt. Ali to vlade zapadnih zemalja ne sprečava da proglase takve zemlje za bezbedne, vrate izbeglicu, koji ima prava na žalbeni proces, ali uglavnom nestane po povratku u svoju zemlju. Evropska komisija je proglasila zemlje Magreba za bezbedne, ali svaka članica može da napravi svoju listu. Danska je u martu proglasila ne celu Siriju, već dve priobalne provincije za bezbedne, a još 2021. je za bezbedne proglasila grad Damask i okolinu. Izbeglice poreklom iz ovih delova Sirije će biti odbijene za azil u Danskoj. Više neće biti potrebno ni da je „treća zemlja“ potpisnica Ženevske konvencije o statusu izbeglica. U tu grupu spadaju i Libija i Pakistan i Sirija i Južni Sudan i Eritreja i Uzbekistan. Osim ove poslednje, sve ove zemlje su u ratu ili kolapsu.
Po novim pravilima, „treća zemlja“ može biti i zemlja kroz koju je izbeglica prošao na putu do EU. Ovo može obuhvatiti i zemlje Zapadnog Balkana i Tursku, i Tunis ili Libiju. Sa Turskom EU već ima dil oko zadržavanja izbeglica u Turskoj za pare. A ovog vikenda je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen bila u poseti Tunisu, zemlji iz koje stiže značajan broj izbeglica na tlo Italije i Malte. Na putovanju su je pratili italijanska premijerka Meloni i nizozemski premijer Mark Rute. Oboje su obećali svojim biračima da će suzbiti migraciju. Fon der Lajen je obećala paket pomoći od milijardu evra Tunisu, nakon uspostavljanja dogovora o reformama koje bi rešile ekonomsku i političku krizu koje su od zemlje napravile izvor izbeglica. I verovatno dogovor sličan onom koji EU ima sa Turskom, o zadržavanju izbeglica iz afričkih zemalja. Predsednik Tunisa, Kais Sajed, je odbio da od Tunisa napravi „graničara Evrope“, ali unija jasno ima nameru da od svog susedstva napravi limes za apsorbovanje izbeglica, limes čije će održavanje koštati mnogo. Zemlje Zapadnog Balkana bi bile podesne da budu deo limesa, da samo nisu okružene Evropskom unijom. Jednom kada dođu do Balkana, izbeglicama ne stoji mnogo prepreka na putu do neke zemlje članice. Pa ipak, neka uloga bi mogla da dopadne ovom prostoru večitih kandidata čija populacija opada a teritorija ostaje prazna.
Dogovorom u Luksemburgu je obuhvaćena i solidarnost članica – ne prema izbeglicama, nego uzajamna solidarnost. Pitanje raspodele izbeglica među članicama je već godinama jabuka razdora unutar EU. Po Dablinu III, izbeglice dobijaju azil u zemlji članici EU u koju su prvo kročili. No, to znači da gotovo sve izbeglice primaju Grčka, Italija, Malta, Španija, Bugarska. Sada je postignut dogovor o preraspodeli, koji su prihvatile sve zemlje osim Poljske i Mađarske. Kazna za neprihvatanje izbeglica će biti 20.000 evra, po izbeglici, za zemlje koje budu odbile da preuzmu svoj udeo. A prihvaćenih izbeglica će biti najmanje 30.000 godišnje. Potrebno je i napomenuti da novi sistem neće važiti za izbeglice iz Avganistana i Sirije, odnosno njihovi procesi za azil će se obrađivati po dosadašnjem sistemu u okviru kojeg ih gotovo polovina dobija azil.
Na glasanju su uzdržane bile Bugarska, Litvanija, Malta i Slovačka, a već spomenute Mađarska i Poljska odlučno protiv. Ove dve zemlje su već najavile da će odbiti nametanje bilo kakvih apsurdnih pravila. Zamenik poljskog ministra unutrašnjih poslova, Bartoš Grodecki, je podsetio EU da je Poljska primila skoro milion i po ukrajinskih izbeglica od početka rata u Ukrajini, za koje je EU dala 200 evra po glavi. Po Grodeckom, EU ne može da traži sto puta veću sumu od one koju je dala, za svakog odbijenog izbeglicu.
LOŠE ZA „SEMAFOR“ KOALICIJU
Jedna grupa zemalja, predvođena Nemačkom, je imala za cilj da od strožijeg sistema izuzme porodice s decom i decu koja dolaze sâma, bez pratnje roditelja ili staratelja. Nemačka je želela da se kao deca definišu svi maloletnici, ali većina zemalja, predvođena Francuskom, je insistirala da se kao deca definišu samo maloletnici mlađi od 12 godina. Uz Nemačku, Irska, Luksemburg, i Portugal su popustile u ovom stadijumu pregovora oko svojih zahteva, ali su najavile borbu za usvajanje milostivijih amandmana u Evropskom parlamentu. Predlog novog procesa jeste dogovoren, ali mora biti usvojen u Parlamentu, što će se desiti do kraja godine, a na vreme za otpočinjanje kampanje za evropske parlamentarne izbore juna 2024.
Usvajanje predloga je imalo destabilizujući efekat na nemačku „semafor“ koaliciju sačinjenu od socijaldemokrata (SPD), Zelenih, i liberala. Čitaoci NM znaju već da koalicija svako malo upada u krize zbog ideološke nekompatibilnosti partnera, pre svega Zelenih i liberala. Ovog puta, pristanak Nemačke na zaoštravanje procedura, i neuspeh socijaldemokratske ministarke unutrašnjih poslova Nensi Fezer da isposluje poštedu za porodice s decom je uzrokovala podele ne samo u koaliciji, nego i unutar partija koje je čine. Izuzev liberala, koji su sasvim zadovoljni predlogom pooštrenog procesa.
Stare podele Zelenih, na realiste i idealiste, su odmah iskočile. Ta stranka ima dvojno predsedništvo, i dvoje kopredsedavajućih, od kojih je jedno uvek muško a drugo uvek žensko. Kopredsedavajuća, Rikarda Lang, je osudila glas Nemačke za ovakvu reformu, koja nije smela biti izglasana po svaku cenu. Njen muški pandan, Omid Nuripur, je pak pozdravio dogovor, koji je „neophodan korak da bi Evropa zajednički mogla da produži.“ Nemačka ministarka spoljnih poslova, Analena Berbok, se oprezno izjasnila u korist reforme, kao zelena, iako je pre samo nekoliko meseci lansirala svoju feminističku spoljnu politiku, koja bi pažnju trebalo da obrati na prava žena. Nemačka javnost ju je već dohvatila u očiglednoj kontradikciji ne-borbe za prava porodica i žena ako su izbeglice. Unutar Zelene stranke su se već javili glasovi iz baze. Čak 730 članova stranke je u roku od 24 sata po usvajanju predloga potpisalo pismo osude ovakvog predloga, adresirano na gorespomenute perjanice stranke: Langovu, Berbekovu, Nuripura, i druge. Javili su se i glasovi Zelenih političara koji su članovi opštinskih koalicija u opštinama koje su preopterećene prihvatom izbeglica za šta ne dobijaju adekvatnu finansijsku podršku i koji podržavaju oštriji proces.
Socijaldemokratska partija je takođe šokirana novim ustupkom svog partijskog vrha desnici. Kancelar Olaf Šolc je popustio najmanjem partneru, liberalima, previše puta, i pitaju se socijaldemokrate dokle se treba odricati svojih ideoloških načela i zarad čega. U SPD-u se spominje mogućnost vanrednog partijskog kongresa, ali je to daleko izglednije kod Zelenih. Lista ustupaka Zelenih je već predugačka. Otkako su ušli u vladu, utisak je da samo kapituliraju pred ucenama liberala i kancelara Šolca koji, iako socijaldemokrata, se stalno svrstava uz liberale. Moguća je pobuna unutar Zelenih koja bi onda lančano srušila koaliciju a možda bi mogla i da izazove prevrat među socijaldemokratama.
Ova poslednja kriza će se odmotavati u kontekstu koji nije postojao ranije. Ankete su do nedavno obeshrabrivale članice koalicije da raskinu koaliciju jer na izborima ništa ne bi bilo rešeno. Opet bi trebale tri stranke da se oformi koalcija. Međutim, ovo je počelo da se menja u pravcu lošem po sve stranke koalicije. Po anketama, Nemačka je počela da prati evropski trend pomeranja udesno. Desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) je sada na čak 20 odsto glasova u anketama, izjednačena ili čak malo iznad SPD. Na teritoriji bivše Istočne Nemačke su ubedljivo najjača stranka, negde sa čak 32 odsto podrške. Slabost i paraliza „semafor“ koalicije je svakako jedan od razloga za ovaj uspon. Nada centrista i realista je u tome da malo popuštanja desničarskom raspoloženju može da vodi tome da se njihov balon izduva, ali brojne su žalbe Evropljana na koje centar nema nikakav odgovor a desnica nudi alternativu. Nije li predlog novog procesa upravo jedna uspešna alternativa?