Prema projekcijama koalicione vlade u kojoj su partneri Socijaldemokratska i Partija centra, Norveška će do kraja godine od izvoza svojih petrolejskih proizvoda – nafte i gasa – ostvariti neto prihod od 94 milijarde evra, 65 milijardi više nego prethodne godine. Kad se tome dodaju i prihodi od izvoza struje i kad se uzme u obzir da je ova nordijska kraljevina jedinstvena i po tome što značajan deo profita deponuje u „naftni“ fond osnovan 1990. „za dobrobit sadašnje i budućih generacija“, u kojem je danas oko 1,2 biliona (hiljada milijardi) dolara – reklo bi se da Norvežani u ovoj godini velike svetske krize „plivaju u parama“ i da im nikad nije bolje.
Norveška je decenijama već primer „države blagostanja“, prosperitetne ekonomije i uređenog društva, u šta se strani posetilac uveri već posle kratkotrajnog boravka. Ima 5,4 miliona stanovnika i BDP od 423 milijarde dolara (67.987 dolara „po glavi“, mereno metodom pariteta kupovne moći). Pre pet godina, 2017, bila je i zvanično proglašena „najsrećnijom zemljom sveta“ što je izmereno anketiranjem njenih žitelja koji su ocenjivali svoje (ne)zadovoljstvo institucijama: obrazovanjem, ekonomijom, očekivanim životnim vekom, socijalnom podrškom i ličnim slobodama…
Može li međutim i u „zlim vremenima“ Norvežanima biti dobro, kad je svima oko njih loše, pošto je ruskom agresijom na Ukrajinu porušen svetski poredak i kada je, zbog tim ratom stvorene energetske krize još neizvesno da li će Evropa dolazeću zimu provesti u hladnim stanovima i sa, uprkos tome, astronomskim energetskim računima.
Drugim rečima, da li je norveška sreća održiva i u kontinentalnoj nesreći, pogotovo kad se uzme u obzir da je sem nafte i gasa faktor u norveškom blagostanju i to što joj je priroda podarila mnoštvo brzih reka, jezera i vodopada na kojima je izgrađeno 1.690 hidrocentrala različitih kapaciteta i oko hiljadu akumulacija koje joj daju i status super-sile čiste energije. Uz sve to, deset odsto električne energije generišu i (među Norvežanima ne baš popularni) vetro-parkovi.
Norveška se našla u vrtlogu kontinentalne energetske krize baš zato što je zbog svog energetskog obilja i u ulozi (delimičnog) spasioca Evrope koja je do ukrajinske krize 40 odsto svojih potreba podmirivala gasom i naftom iz Rusije. Moskva je pritom bila najveći pojedinačni snabdevač, a Oslo odmah do nje, da bi, sa sankcijama i pratećim zapletima, slavine ruskog (do)toka bile zavrnute, a norveške postale otvorene više nego ikad.
SOLIDARNOST I POHLEPA: Norveška je naime u odsustvu Rusije postala najveći evropski snabdevač, izvozeći u Evropu osam odsto više gasa nego za isti period prošle godine. Procene su međutim da Norveška ne može da, kad je reč o gasu, u celosti zameni Rusiju: može samo da poveća svoj udeo u snabdevanju severozapada Evrope, pre svega Nemačke , Poljske i Češke, kao i svojih baltičkih suseda. Ono što međutim može, to je da spreči da se Evropa vrati uglju kao glavnom energentu za proizvodnju elektrike. Za značajnije povećanje isporuka norveškog gasa potrebno je, kako je izračunato, oko sedam godina za dodatne bušotine i prateću infrastrukturu.
O tome još ne postoji politička odluka, konstatuje u svojoj analizi portal „Politiko“, jer se najpre ne zna kako će se završiti ovaj rat, kao i koliko će i po kojoj ceni Evropljanima trebati norveškog gasa, s obzirom na još važeće programe eliminacije fosilnih goriva zarad sprečavanja klimatskih promena.
Uloga „spasioca“ nije međutim tako jednostavna, jer izjave zahvalnosti evropskih lidera prate i zasad diskretni prekori da se, prodajući ovu robu posebne vrste po tržišnim cenama Norveška našla i u ulozi „ratnog profitera“. Da je, drugim rečima, pokazala „manjak solidarnosti i višak pohlepe“.
Niko doduše ne spori da je rat na evropskom tlu Norvešku kao državu učinio bogatijom, s obzirom na uglavnom državno vlasništvo nad energetskim sektorom, ali su različita tumačenja okolnosti koje su dovele do takvog ishoda. Zvanični stav Osla je da je to neizbežni rezultat situacije na tržištu energenata gde je ove godine potražnja veća od ponude, što je odvajkada bilo generator skupoće onoga čega nema dovoljno.
Norveški zvaničnici naglašavaju da visoke cene, naročito kad je reč o električnoj energiji, pogađaju i njih: cena struje, koja je do juče bila jedini artikl koji je u Norveškoj jeftiniji nego drugde, postale su astronomske, što je pogodilo standard praktično svakog Norvežanina. Ono na čemu se u Oslu insistira, to je da su Norvežani dosad u većoj meri nego drugi bili „dobri građani planete“, time što su doslednije preduzimali mere za suzbijanje klimatskih promena kao i da više od ostatka kontinenta doprinose energetskoj tranziciji trošenjem „obnovljive“ struje za grejanje svojih domova. Kao nacija najviše su odmakli i u zameni fosilnih goriva u automobilima: prošle godine tamo je sa kompletno električnim pogonom bilo osam od svakih 10 novoprodatih putničkih automobila.
U debati koja se o ovoj temi vodi ove jeseni potegnut je i argument da li na globalne probleme osetljiva Norveška treba da svojim energentima spasava zemlje kao što je Nemačka, koja je postala bogata oslanjajući se na jeftin ruski gas i naftu, verujući da će to trajati večito.
Podseća se, takođe da je u protekle dve decenije Evropa bila ta koja je liberalizovala tržište gasa, zamenjujući dugoročne ugovore između prodavaca i kupaca sistemom cena zasnovanim na trenutnom odnosu ponude i potražnje, što zadovoljava obostrane interese u normalnim vremenima, ali je na štetu kupaca u kriznim.
U Oslu se za ovu priliku pominje i da niko sa kontinenta nije priskočio u pomoć Norveškoj 2014. kad je drastičan pad cena nafte doveo do porasta nezaposlenosti i radničkih nemira.
Norvežani takođe smatraju da su od momenta ruske agresije na Ukrajinu „na pravoj strani istorije“: Oslo je zvanično osudilo rat koji je Rusija pokrenula u Ukrajini i pridružilo se zapadnim sankcijama. Vlada je međutim zadržala sporazum sa Moskvom o ribarstvu koji ruskim ribarskim brodovima (i ponekoj oligarskoj jahti) omogućava pristajanje u norveškim lukama. Ribarstvo je inače važna industrija – Norveška je, sa svojom morskom obalom dugačkom 2.650 kilometara, drugi svetski izvoznik morskih plodova, a ribarenje joj godišnje donosi oko 10 milijardi dolara.
Norveška dakle, kao i svi drugi, vodi računa o sopstvenim interesima, pa ovih dana traži način da odbrani svoju međunarodnu reputaciju „pouzdanog, stabilnog i predvidljivog prijatelja“ i u energetskoj krizi u kojoj su, kako stvari stoje, očekivanja od nje veća od mogućnosti. Od Osla se ovih dana traži da „pokaže više solidarnosti“, što praktično znači da pristane na dogovorno određivanje maksimalne cene gasa, dok se njena vlada sa premijerom Jonas Gar Stereom tome protivi, argumentujući da tako nešto ne bi rešilo temeljni problem – da za Evropu ove zime neće biti dovoljno gasa.
STRUJNI UDARI: Gas inače nema veliku ulogu u javnoj i ličnoj potrošnji Norvežana – preovlađujući energent životne svakodnevnice tamo je struja koja se gotovo stopostotno koristi i za grejanje. Struja je postala problem zbog ove izrazito sušne godine, zbog čega su hidro akumulacije napunjene samo delimično, što je pogodilo hidrocentrale u južnom delu zemlje, dok je su meteorološke prilike na severu bile manje ili više u granicama uobičajenih.
Problem je međutim što između norveškog severa i juga nema dovoljno dalekovoda za prenos električne energije: hidrocentrale sa severa mnogo bolje su povezane (podmorskim kablovima) sa svojim kupcima u Velikoj Britaniji, a norveška struja stiže i do Nemačke, zatim do prvog suseda, Švedske, kao i Finske i Danske. Sve u svemu, Norveška je još od 2001. najveći evropski izvoznik električne energije (koju zbog potreba stabilnosti svog elektro energetskog sistema povremeno – i automatski – i uvozi).
Norvežani su međutim krajem minulog leta i početkom jeseni počeli da osećaju „strujne udare“ upravo zbog pomenute suše. Cena je počela da se menja na dnevnom nivou, a u nekim slučajevima i iz sata u sat. Cena se određuje u nadmetanju kupaca i prodavaca (pri čemu je proizvodnja električne energije razdvojena od njene distribucije: to su zasebne privatne kompanije). Na izvestan način, u postojećem sistemu cene struje su povezane i sa cenom gasa.
Ukupni rezultat svega toga je da je struja, za koju su mesečni računi donedavno mereni stotinama norveških kruna (NOK), sada u hiljadama, što je vladu prinudilo da osnuje specijalni fond od oko milijardu evra za subvencioniranje struje za domaćinstva ako cena pređe nivo koji tek treba da bude određen.
Cenu struje prati i cena goriva na benzinskim pumpama koje su u septembru dostigle oko 25 kruna (2,5 evra) za litar, opet zbog isprepletanosti cena svih energenata.
Relativno komplikovane prilike u jednoj od najuređenijih zemalja Evrope dodatno je otežala procena da je, posle očiglednih sabotaža na baltičkim gasovodima kojima je ruski gas isporučivan Nemačkoj, nedovoljno obezbeđena i norveška energetska infrastruktura – njene naftne i gasne platforme na otvorenom moru. Norveška nije u EU, ali praktično kao da jeste.
Aktivna je međutim članica NATO, a njen bivši premijer Jens Stoltenberg je od 2014. generalni sekretar najvećeg vojnog saveza u istoriji.
Sve u svemu, Norveška je u delikatnom položaju, raspolućena između svojih interesa i savezničkih obaveza. Tu poziciju možda je najbolje opisao njen ministar za energiju, izjavom da „postoje vremena kada nije zabavno praviti pare – što nas je upravo snašlo“.