Davnih dana govorio je Jovan Skerlić da „kod nas život brzo huji“. Rekli bismo, huji, nosi sve za sobom, ali ipak ostavlja eho kojim oblikuje život današnjice i budućnosti. Neki bi to i drukčije sročili. Istorija se ponavlja, možda rimuje, biva ciklična i uči nas (greškama) životu. Svrha ovih poduka je posve slična. Saznanje o prošlosti preduslov je promišljanja o onome što nas očekuje.
Isto je u međudržavnim odnosima. Sećanje je potka koja se, nalik tehnici u tkanju, u sve pore savremenih poduhvata, kapilarno, ugrađuje na manje ili više vidljive načine. Ono se utišava, rasplamsava ili, veoma retko, objektivno „čita“ podupirući savremena nastojanja da se odnosi unaprede, učvrste ili sruše poput kule od karata. I da ovo ne bi postala tirada praznorečja, red je da im dodelimo nameravano značenje. Sve ovo moramo imati na umu kada posmatramo savremene odnose Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.
BAKLJE I LOMAČE
U doba kada se govori o kontinuitetu od 140 godina diplomatskih odnosa dve države, preko dve stotine godina od prvih kontakata dva naroda, poražavajuće je nizak nivo poverenja (ali i znanja) jednih u druge. Naizgled paušalno, ali sa snažnom i temeljnom osnovom, može se reći podjednako među narodima kao i političkim elitama. Sve je manje „baklji“, a više „lomača“, da se poslužimo analogijom sa jednim od doprinosa osvetljavanju istorije srpsko-američkih odnosa iz pera bivšeg ambasadora Dragana Bisenića. Baš kao što je on bakljama slikao SFRJ dok je bila u životu, tako je lomačama opisivao njen surovi raspad. SAD su u gašenju baklji i rasplamsavanju lomača bile sve, osim nemog posmatrača i nepristrasnog arbitra. Otuda i neumoljiv učinak heuristike dostupnosti: što su nam vremenski bliži događaji, to su nam i osećanja zasnovana na njima snažnija. Emocije prema SAD (i Amerikancima) odgajane na njihovom delovanju tokom jugoslovenske krize, pa i tokom prve decenije 21. veka, izgubljene su i ostale ušančene u kovitlacu tih nemilih vojno-diplomatskih događaja, a i danas tragaju za izlazom iz lavirinta prošlosti.
Bekstvo iz prošlosti nije (jedini) putokaz. Prošlost srpsko-američkih odnosa nije monolitni blok negativnih sentimenata. Naprotiv, ona poseduje mnoštvo razloga da se u nju zagledamo i iz nje izbavimo vremena koja nalikuju današnjim, a koja su obeležena prijateljstvom i savezništvom Srbije i SAD.
Sjedinjene Američke Države i Srbija su bile saveznice, između ostalog, u Velikom ratu. Prekretnica Prvog svetskog rata je nesumnjivo bilo američko aktivno angažovanje. Ova tvrdnja je važna i kada o istoriji ovog perioda učimo u Srbiji. Srpska vlada na Krfu je ubrzo prepoznala ovaj značajan trenutak koji će, ispostaviće se, biti ključna determinanta ishoda rata. Promptno se pristupilo diplomatskim koracima vezivanja za taj ogromni prekookeanski brod koji je na evropski kontinent donosio vojnu, ekonomsku, humanitarnu i moralnu podršku već iscrpljenim saveznicima.
SRPSKA RATNA MISIJA U SAD
Krajem 1917. godine, sa dvomesečnim mandatom u Vašington je upućena Srpska ratna misija. Danas o njoj znamo gotovo sve, ali su retke prilike u kojima se prisećamo njenih učinaka. Mudrost tadašnjeg državništva i odluka da se odašilje diplomatska misija usred rata (otuda i njen naziv: ratna) nije bila neupitno prihvaćena od svojih savremenika i važnih protagonista. Žustro protivljenje tadašnjeg diplomatskog poslanika Srbije u SAD Ljubomira Mihailovića i njegovo savetovanje da bi sa takvom misijom trebalo još čekati, nadvladano je poverenjem koje je Nikola Pašić imao u diplomatski instinkt Milenka Vesnića. Bio je Pašić u pravu kada je poverenje poklonio Vesniću. Opremljen preciznim instrukcijama svoje vlade on je predvodio uglednu misiju koja je uživala tokom svog boravka u SAD tretman dostojan najviših nosioca vlasti tog vremena. Dovoljno je samo podsetiti se činjenice da Milenko Vesnić (ali i kasnije Petar II Karađorđević, poslednji Kralj Jugoslavije), pripada grupi od oko šezdeset stranih lidera i najznamenitijih ličnosti koji su kroz istoriju po proceduri „House Reception“ govorili pred Kongresom Sjedinjenih Američkih Država. Ispostaviće se, oni se svrstavaju u red znamenitih državnika i ličnosti poput Markiza Lafajeta, heroja francuske revolucije, Remzija Mekdonala, Džavarhalala Nehrua, premijera Indije, Konrada Adenauera, kancelara Zapadne Nemačke i mnogih drugih. Govor pred Senatom Milenko Vesnić je održao 5. januara 1918. godine, a tri dana kasnije i pred Predstavničkim domom Kongresa SAD, istog dana kada je Vudro Vilson održao nadaleko čuveni govor „14 tačaka“. Osim ove snažne simboličke aktivnosti, uspela je Misija i u svojoj nameri da (makar delimično) privoli američku administraciju svojim ratnim ciljevima što je naročito bilo značajno na Konferenciji mira u Parizu.
Zašto je za spoljnu politiku važno negovanje diplomatskog sećanja? Upotreba istorijskih analogija u spoljnopolitičkom odlučivanju je prevashodno intelektualna pozajmica iz saznajne psihologije, ali je popularnost i prijemčivost njenih upotreba među političkim praktičarima jasno izražena. Nisu daleka vremena kada se istorijskim analogijama rukovodilo odlučivanje SAD prema Jugoslaviji/Srbiji. Neretko se kao potkrepa ovom stavu uzima sopstveno svedočenje Džejmsa Stajnberga (James Steinberg), zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost u drugoj administraciji predsednika Bila Klintona i, kasnije, zamenika državnog sekretara tokom prvog predsedničkog mandata Baraka Obame. Snažan uticaj na donošenje negativnih odluka prema srpskoj strani u jugoslovenskoj krizi imale su istorijske analogije predstavljene u knjizi Roberta Kaplana (Robert D. Kaplan), Balkanski duhovi, govorio je Stajnberg. Ovi pojavni oblici duboke istorije, kako Stajnberg naziva istoriju jednog naroda nezavisno od njene savremene upotrebe u spoljnoj politici, dugo su bili prisutni u bilateralnim odnosima dveju država. Možda se u tragovima naziru i danas. Uprkos tome, pravo je pitanje, koje knjige čitaju današnje političke elite sa one strane okeana i šta Srbija može po tom pitanju da učini?
Odgovor je u javnoj diplomatiji i ojačanoj kredibilnosti u međunarodnoj areni. Drugim rečima, trebalo bi uveriti američke političke elite i javnost u sopstvenu benevolentnost, konstruktivnost i pouzdanost. Zašto da ne, i u korisnost. Pronaći svoje mesto u mozaiku američkog spoljnopolitičkog pragmatizma nadasve je zahtevan zadatak. Srbija je, nevezano za dvostrane odnose sa SAD, početak 21. stoleća dočekala u svojoj borbi sa ožiljcima devedesetih. Promena statusa u međunarodnim odnosima ne dešava se preko noći. Osim toga, ne toleriše se nedoslednost. Setimo se, na trenutak, početnih nastojanja da se sa Amerikancima anulira bliska prošlost i izgradi saveznička sadašnjost. U stručnim (istorijskim i politikološkim) analizama neretko se prepričava pokušaj Zorana Živkovića, na kratko predsednika Vlade, da promeni imidž Srbije u očima američkih političkih elita. On je 2003. godine prilikom susreta sa tadašnjim državnim sekretarom SAD, Kolinom Pauelom, ponudio učešće od 1.000 vojnika u misijama SAD/NATO u svetu. Prema sopstvenom priznanju, osnovni podsticaj koji je rukovodio takvim spoljnopolitičkim manevrom nalazio se u nameri da treba težiti statusu „najboljeg američkog saveznika na Balkanu“.
Rudarenje istorijom, savremeno oživljavanje, pozitivno bojenje i, uz sve to, strateško i dosledno opredeljenje osnovni su sastojci za uspeh u revitalizaciji srpsko-američkih odnosa. Srbija se uspešno udaljava od spoljnopolitičke destruktivnosti. Diplomatski odnosi od preko 140 godina trajanja nude pravo bogatstvo pozitivnih trenutaka u bilateralnim odnosima. Pronađu li svoje mesto u strateškom pletenju spoljnopolitičke mreže Srbije, uspeh je gotovo zagarantovan. Naravno, sve vreme bi valjalo imati na umu stav Džefrija Rekorda (Jeffrey Record), koji rasuđivanje pomoću istorijskih analogija vidi kao izuzetno opasno, naročito ukoliko nije utemeljeno na priznanju da dva istorijska događaja ne mogu biti identična i da je budućnost mnogo više od linearnog produžetka prošlosti.
Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta „Od suvih šljiva do „srpskih Apolo 7“: Šta (ne) znamo o srpsko-američkim odnosima?“ koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadr¬žaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.
Autor je član Centra za studije SAD, FPN Univerziteta u Beogradu