Kada je nemačko društvo počelo da gleda u ambis svoje nacističke istorije, već je bilo prošlo tridesetak godina od te epohe. Nacistička prošlost, nacistička mladost su postali opterećenje za bilo kog političara od 1970-tih naovamo. A bilo kakva izjava u kojoj bi političar izjavio da nije sve bilo tako loše u Trećem rajhu, ili nekakva druga u kojoj bi nemačko javno mnjenje detektovalo i najmanju dozu antisemitizma, bi značile kraj političke karijere. Najdešnje na političkom spektru Nemačke bi trebalo da se nalazi Hrišćansko-demokratska unija (CSU). Za ovu stranku, aktivnu isključivo u Bavarskoj, je njen veliki vođa iz 1980-tih, Franc Jozef Štraus rekao: „Dešnje od nas ne sme postojati legitimna politička partija.“ Čitava ideja CSU-a je bila da ona bude toliko desno da čak i nacionalisti mogu da glasaju za nju iako sama stranka nikada ne bi prešla prag zla. Ona bi ga upijala poput gromobrana i kanalisala u regionalni, bavarski konzervativizam.
LEDERHOZNE I „DIRNDL“
Izazova zdesna je bilo i za CSU, i za sestrinsku joj stranku Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU), ali su ove izazove do sada prebrodile. CDU je aktivna u svim nemačkim pokrajinama sem u Bavarskoj, CSU samo u Bavarskoj. Međusobno se pomažu, premda ponekad bavarski lideri žele da se nametnu kao model ispravnog, narodnjačkog, konzervativizma i pokažu severnjacima „kako se to radi.“ U tu političku predstavu spadaju i pivo i kobasice i lederhozne za muškarce a „dirndl“ nošnja za žene, i upotreba narodnog jezika punog regionalnog idioma, koji bi se mogao okvalifikovati kao zemljoradničko-stočarski. Scena za ovakve predstave gde se bavarski vođi obraćaju narodu je ili pivnica ili vašarska šatra kakve se viđaju na Oktoberfestu. I neretko kolege iz CDU-a dođu da nastupe kao podrška svojim bavarskim kolegama.
Prezir Bavaraca prema „pruskim krmcima“, kako tepaju protestantima sa istoka i severa Nemačke, se uvećava što su dotični sunarodnici na ideološkoj liniji dalje od narodnjaštva. Najveći prezir trenutno gaje Bavarci prema Zelenima i Berlincima. Što postaje veoma bitno u predizbornim kampanjama kakva je upravo u toku u Bavarskoj. Izbori za pokrajinski parlament su 8. oktobra i narodnjački političari su u svoju kampanju upregli negativne emocije prema Zelenima koji su deo vladajuće „semafor“ koalicije na federalnom nivou i za koje narodnjački birači vezuju zabrane. Zabranu jedenja mesa, zabranu upotrebe rodno neosetljivog jezika, zabranu vožnje automobila, zabranu stanovanja u kućama, zabranu muškosti, zabranu svega nemačkog. Kao i sva predizborna municija, i ova je zasnovana na poluistinama, ali o Zelenima drugi put.
ALA TRAMP
Uspon desnice u celoj Evropi, pa i u Nemačkoj se očitava u anketama i malim pobedama desničarke AfD na lokalnim izborima u istočnoj Nemačkoj. Međutim, prava kriza je sada krenula u Bavarskoj, u sklopu predizborne kampanje. Dosadašnju pokrajinsku vladu Bavarske čine CSU i njen manji partner, stranka „Slobodnih glasača“ (FW). Zajedno imaju većinu od 112 poslanika od ukupno 205 u pokrajinskom parlamentu, Landtagu, s tim što CSU ima čak 85 poslanika a FW samo 27. FW je stranka koja je nakon svog osnivanja 1970-tih bezideološki plutala kao labava koalicija lokalnih inicijativa čije su se ambicije završavale na opštinskim izborima. Na izborima za Landtag su tavorili ispod cenzusa do 2008, otkada imaju stabilnih 10 odsto. Od tada do danas, njih predvodi Hubert Ajvanger, vicepremijer Bavarske, i protagonista nove krize nemačke demokratije koju je uzdrmao svojom predizbornom kampanjom i jednim svojim delom koje je posejao kao gimnazijalac pre 36 godina a koje je dalo plod ovog leta.
Na predizbornom mitingu 10.juna, u bavarskom gradu Erdingu, čuvenom po pivu „Erdinger“, izjavio je Ajvanger pred masom besnom na Zelene, da su „oni u Berlinu sišli sa uma“, i da je vreme da „tiha većina vrati demokratiju u svoje ruke,“ upotrebljavajući vulgarnu psovku. Opis „tihe većine koja treba da vrati vlast u svoje ruke“ se vezuje za pokret Donalda Trampa u SAD i evocira skupine nimalo tihih zaverenika koji su upali u američki Kongres 6. januara 2020. Nemačka ima iskustvo s takvim upadima u zgrade zakonodavne i izvršne vlasti od pre 100 godina i kada je Ajvanger u svom erdinškom govoru upotrebio tu i još fraza kakve se mogu čuti u ekstremno-desničarskim pokretima, jedan od gledalaca je bio njegov davnašnji gimnazijski nastavnik.
Anonimni nastavnik je osetio da mora da podeli sa javnošću jedan dokument iz Ajvangerove mladosti. Obratio se novinama „Zidojče cajtung“ i podelio s redakcijom jedan pamflet otkucan na pisaćoj mašini pronađen u Ajvangerovoj školskoj torbi davne 1987. Pamflet je ismevao savezno takmičenje za najbolji esej iz istorije za nemačke gimnazijalce, tako što je reklamirao takozvano „takmičenje za najvećeg izdajnika otadžbine.“ Autor je naveo kao mesto prijave koncentracioni logor Dahau, a kao rok za prijavu 1. januar 1988. Možda slučajno, ali možda i zato što je broj 88 neonacistička šifra za pozdrav Hitleru. Prva nagrada za najvećeg izdajnika je bio „let kroz dimnjak Aušvica“. Druga nagrada „doživotni boravak u masovnoj grobnici.“ Treća, „besplatan pucanj u potiljak“. Giljotina, boravak u Dahauu, i u tamnici Gestapoa, su bili među ostalim nagradama.
Ajvanger se branio napadom. Protiv njega su mediji poveli prljavu kampanju defamiranja. On je žrtva. Da je pamflet nađen u njegovoj torbi je potvrdio, ali je rekao da nije on autor, nego njegov stariji brat Helmut. On je samo sakupljao pamflete koje je Helmut okačio po školi. Brat Helmut je kratkom izjavom potvrdio priču svog mlađeg brata. Međutim, medijima su se javili njihovi školski drugovi i pojavile su se fotografije obojice braće s kraja 80-tih. Stariji brat Helmut ne deluje kao neko ko bi bio zainteresovan za desničarenje. Na fotografijama se vidi mladić duge kose, često neobrijan koji je ostao u sećanju kao neko ko je menjao devojke, pio pivo, slušao „Led Cepelin“, bežao s časova. Mlađi Hubert, pak, je bio povučen dečko sa razdeljkom i brkovima, ozbiljnog držanja, sa povremenim izlivima „humora“ specifičnog po držanju napamet naučenih govora Adolfa Hitlera i salutiranjem nacističkim pozdravom po hodnicima škole. Za incident sa pamfletom je trebalo da bude izbačen iz škole. Zašto nije, nepoznato je.
AJVANGER PROŠAO ZEDEROV „POLIGRAF“
Ali sada se pred pokrajinskim premijerom Bavarske i vođom CSU Markusom Zederom javila dilema – šta činiti sa Ajvangerom? Po pravilima nemačke političke igre, trebalo je da mu sledi otkaz sa svih pozicija u vladi Bavarske, i kraj političke karijere. Međutim, kako izbaciti iz vlade koalicionog partnera mesec dana pred izbore? Kakav bi to rezultat donelo? Da li bi „Slobodni glasači“ zadržali Ajvangera kao predsednika? Ako bi ga zadržali, s kim bi Zeder pravio koaliciju? Sa Zelenima i sa socijaldemokratama koje je toliko napadao? Ili AfD-om? Oba izbora bi srušila desničarsku poziciju njegove CSU. Jedino rešenje je nastaviti po starom, ali kako?
Rešenje, providno i tanko, Zeder je našao u upitniku. Poslao je Ajvangeru 25 pitanja o okolnostima nastanka pamfleta i o navodnim nacističkim stavovima. Ajvanger je odgovorio „neodgovorima.“ Nije mogao da se seti ni kako su se pamfleti našli kod njega, ni koliko ih je bilo, ni kakve su bile posledice. Na pitanje o stavovima je izrazio žaljenje ako je povredio nečija osećanja svojim delima iz mladosti, ali je spomenuo i opšta mesta o tome da se greške iz mladosti ne mogu stavljati na greh nekome ceo njegov život, kao i da svako prolazi kroz proces sazrevanja. Zeder je našao da su ovi odgovori dovoljno zadovoljavajući da bi koalicija mogla da se nastavi, a Ajvanger ostane njegov zamenik.
Na konferenciji za štampu, Ajvanger se izvinio žrtvama Holokausta, tvrdeći da nikada nije bio antisemit, ni mrzitelj ljudi. Ne seća se da je ikada držao Hitlerove govore niti salutirao, niti pričao viceve o Holokaustu, i izvinio se za sve što je možda uradio ili nije uradio. Nakon prilično mutnih rečenica, jasno je krenuo u protivofanzivu i optužio medije da sprovode kampanju linčovanja. U svojoj predstavi, on je žrtva nemilosrdnog političkog progona.
Nakon par dana, jedan od onih bavarskih političkih vašara, zvan Gilamos se odigravao u mestašcu Abensberg. Da pruži podršku Markusu Zederu je stigao i partijski lider CDU-a, Fridrih Merc, koji je Zederu čestitao na „bravuroznom“ rešenju problema koji Merc nije imenovao, ali za koji su svi znali na šta misli – na Ajvangera. A onda se Merc okušao u poetskoj imitaciji Ajvangera i izjavio da „nije Nemačka Krojcberg, Nemačka je Gilamos!“ Krojcberg je centralni deo Berlina, i mogao bi se uporediti sa idejom „Kruga dvojke“ u Srbiji. Deo grada gde žive Turci, hipsteri, istetovirani, LGBT, bezdetni, od naroda odrođeni vegetarijanci. Krojcberg je metonimija za svu dekadenciju koja se ne uklapa u desničarsku ideju Nemačke. U CDU-u su bili šokirani ovakvim rečima. Pa njihova stranka tek što je oformila koaliciju na nivou grada i vlada prestonicom nakon dvadeset godina u opoziciji. Merc kao da ne haje za pobede umerenog krila njegove stranke, on želi da povuče CDU na desno. Ka Ajvangeru. Koji je držao govor u sopstvenoj šatri, dupke punoj. Govor iz kojeg su kuljale stilske figure čuvenog govornika kojeg je imitirao u mladosti. Nazvao je Zelene i socijaldemokrate „uništiteljima Nemačke“ i „partijom narkomana“.
Nekada se mislilo da je Nemačka zbog svoje strašne groznice, imunizovana protiv nacionalista. Ali sada, Ajvanger dokazuje da nije. Odluku Zedera da ga zadrži kao svog zamenika i koalicionog partnera podržava, po anketama, čak 58 odsto Nemaca. Na kraju krajeva, sve je to rekla-kazala od pre četiri decenije. Otkako je afera izbila, Ajvangeru je podrška skočila i sada su FW u anketama na 20 odsto, u ravni sa bavarskim Zelenima. Na nivou Nemačke, tabu ekstremne desnice je probijen. Imati „grehe iz mladosti“ više neće biti problem, a nakon Ajvangera, mogu se očekivati pomeranja na desno i u retorici ostalih stranaka. Kakva će dela pratiti retoriku, ostaje da se vidi, ali trend pomeranja Evrope na dešnje od desnog je sada sveprisutan.