Da li jedno demokratsko društvo može biti i stabilno i vibrantno, zapitao se Branko Milanović u svom novom eseju na portalu „Sabstek“ (Substack). Savezna republika Nemačka je bila stabilna demokratija u kojoj su se dve partije od uspostavljanja nemačke demokratije 1949. decenijama smenjivale na vlasti – konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i levičarska Socijaldemokratska partija (SPD). Dve manje partije koje su igrale ulogu koalicionih partnera, liberali (FDP) i Zeleni, nikad nisu ugrozili primat dve velike partije, CDU i SPD. Ni nakon ujedinjenja sa Istočnom Nemačkom, koje je donelo bivšu istočnonemačku socijalističku partiju, reformisanu u partiju „Levica“, stabilnost nemačke demokratije nije uzdrmana. Tremori će se javiti tek u drugoj deceniji 21.veka, od kojih će za sada najveći biti osnivanje partije „Alternativa za Nemačku“ (AfD) 2008. Isprva možda alternativna, partija će nakon nekoliko godina definitivno skliznuti prvo u desnicu, odakle se otkotrljala na ekstremnu desnicu.
DESNICA I KRIZA
To kotrljanje se sada pretvara u lavinu. AfD je druga najjača stranka po popularnosti u Nemačkoj. Sa 20 odsto u anketama, ispred nje je samo CDU sa 35 odsto. Tri vladajuće stranke okupljene u „Semafor“ koaliciju (SPD, Zeleni, FDP) zajedno ne bi mogle da skupe trećinu glasova. AfD će verovatno osvojiti većinu na pokrajinskim izborima u septembru u čak tri pokrajine nemačke federacije: Saksoniji, Tiringiji, i Brandenburgu. Stabilnost je konačno smenjena i nemačka politička scena postaje vrlo vibrantna. U demokratiji postaje napeto, jer umesto sučeljavanja samo na izborima, u građanski uglađenim okolnostima, nemačke ulice postaju poprište političkih borbi. Fizičkog nasilja još uvek nema, ali verbalno, koje prethodi fizičkom, je već tu, i usmereno je prevashodno prema Zelenima.
U prošlom broju NM smo pisali o poteškoćama u koje je upala nemačka privreda, i s njom ekonomija zemlje. Nemačka je i u fiskalnoj krizi, samonametnutoj ekonomskim dogmama i stranačkim ideologijama. S jedne strane, u nemački ustav su 2009. fiskalni konzervativci uneli odrednicu zvanu „dužnička kočnica“ koja kaže da Nemačka ne sme da bude zadužena u iznosu većem od 60 odsto BNP-a, i da budžetski deficit ne sme biti veći od tri odsto. Nemačka je na toj granici i dalja zaduženja nisu moguća. S druge strane, liberali, koji su najmanji član vladajuće koalicije, ali potpuno privrženi svojoj ekonomskoj ideologiji, odbijaju bilo kakvu ideju povećanja poreza. Njihovi glasači i finansijeri su libertarijanske opredeljenosti i odbacuju sva ograničenja i obaveze koje im nameće država, od poreza do ograničenja brzine automobila na nemačkim autoputevima. Povećanju poreza se protivi i CDU i AfD, dok su SPD i Zeleni za. Na kongresu SPD-a prošlog maja, ko-predsednica Saskija Esken je direktno tražila povećanje poreza, ali njen partijski saborac, kancelar Olaf Šolc, ju je ignorisao. Umesto toga, kancelar je nameravao da upotrebi vanredni fond koji je Bundestag, nemački parlament, odobrio za borbu protiv epidemije kovida-19.
U slučaju vanrednih situacija, nemački parlament može da izglasa odobrenje specijalnog fonda. To je bio slučaj krajem 2020, kada je odobreno vanredno zaduženje od 130 milijardi evra zbog kovida-19. Od te sume, preostalo je 60 milijardi koje je kancelar Šolc prenamenio kako bi zadovoljio i socijalni program svoje partije, i investicije u zelenu energetsku tranziciju koju traže Zeleni, a sve bez povećanja poreza kojem se protivi FDP. Šolc je presekao gordijski čvor a onda mu ga je Ustavni sud vezao oko vrata u novembru, kada je presudio da je ta prenamena bila protivustavna. Sredstva specijalno odobrena u neku vanrednu svrhu se ne mogu prenameniti. Nemačkoj je odjednom zafalilo 60 milijardi evra.
Mesec dana je Šolcu trebalo da izađe u javnost i objasni šta sada. Nema povećanja poreza, nema zaduživanja, ostaje samo da se seku socijalni programi i subvencije. Sve suprotno programu SPD-a i Zelenih, ali i političkom trenutku. Privredi koja je već u krizi i pod opterećenjem zaostale infrastrukture, skupe energije, i prevelike birokratije, se oduzima novčana podrška države. Istovremeno, socijalne službe, uključujući i javno zdravstvo i vrtiće, nude sve goru uslugu sa sve dužim čekanjem. Ovo je trenutak kada država mora da interveniše i ili preraspodeli novac porezima, ili se zaduži ne bi li dala infuziju oslabljenoj i sklerotičnoj ekonomiji.
TRAKTORSKA OLUJA
Pošto ni za jedno od ta dva rešenja vlada nije imala sluha, slušaće oluju. Na ulice i puteve Nemačke su izašli gnevni poljoprivrednici. Merama štednje im je ukinuta subvencija na dizel za poljoprivredna vozila, što je izazvalo de fakto poskupljenje dizela. Ta mera će uštedeti 400 miliona evra saveznom budžetu. Međutim, tu nije kraj. Koalicija socijaldemokrata, liberala, i Zelenih je uspela da se složi i za uvođenje poreza na poljoprivredna vozila koja koriste fosilna goriva, čega su do tada poljoprivrednici bili oslobođeni. Zeleni su podržali porez jer žele da stimulišu prelazak svih vozila sa motora na unutrašnje sagorevanje na električne modele. Na tržištu postoje sada već brojni primerci električnih automobila, ali sa traktorima je situacija nešto drugačija. Postoje, ali ovo će sada predstavljati novu, hitru, i prinudnu tranziciju.
Liberali, koji ne žele da se oporezuju skupi automobili niti da se postavljaju vremenski rokovi do kojih bi automobili sa motorima na unutrašnje sagorevanje bili zabranjeni, su rado pristali na opterećenja za poljoprivrednike. Ta demografska grupa je potpuno van krugova podrške koju FDP dobija u dobrostojećim gradskim i prigradskim sredinama. Iz ideološke vizure liberala, poljoprivrednici su nepotrebni jer su ekonomski neefikasni. Svega jedan procenat BNP-a Nemačke dolazi iz poljoprivrede. Bilo bi daleko isplativije prepustiti sektor velikim koncernima ili dobavljati hranu iz manje razvijenih ekonomija u okruženju, na primer iz Litvanije ili Letonije ili Rumunije ili Bugarske, gde je udeo poljoprivrede u BNP-u između četiri i pet procenata. Treba uzeti u obzir i da nema mnogo glasača među poljoprivrednicima. Sedamdeset odsto stanovnika Nemačke živi u urbanim sredinama, a u poljoprivredi je zaposleno svega milion ljudi – dva procenta stanovništva. Zanemarljiva količina glasova kad se radi o izborima, koji su, ekonomski gledano, sada nepriuštiv izdatak. A uvođenje poreza na poljoprivredna vozila bi saveznom budžetu prihodovalo čak 900 miliona evra koji bi došli iz džepa poljoprivrednika.
Računica je jasna i za vladu i za poljoprivrednike, ali boli ovih drugih se ne završavaju na novcu, a ni u Nemačkoj. Od januara nemački auto-putevi, pa i gradske ulice su pod blokadom traktora i kola. Inspirisani svojim nemačkim sadruzima, poljoprivrednici su ustali i u Nizozemskoj, Francuskoj, Španiji, Italiji. Ovog ponedeljka, na Brisel su se stuštili belgijski poljoprivrednici. Barikade su napravljene od traktorskih guma i zapaljene, a traktori su dovukli gnojivo koje je istovareno po ulicama, pod noseve organizacije koju poljoprivrednici krive za svoje nedaće – Evropske unije.
Zajednička poljoprivredna politika EU (CAP) je mehanizam kojim se još od 1970-ih subvencionišu poljoprivrednici ne bi li se obezbedila prehrambena sigurnost kontinenta. Kada je CAP osnovana, gotovo čitav budžet EU je odlazio na nju. U međuvremenu, EU je dobila nove ingerencije, a poljoprivreda izgubila prioritet koji je uživala. Od 2010. naovamo, godišnja količina subvencija u EU se kreće između 55 i 60 milijardi evra, što je danas manje od četvrtine budžeta EU, a uslovi da se te subvencije dobiju više nisu kvantitet prihoda, nego ispunjavanje mera koje su određene više ekološkim nego ekonomskim kriterijumima.
„UBI“ IH EKOLOGIJA
Tako da poljoprivrednici moraju da rotiraju useve, ne bi li se sačuvalo zemljište. Mora se voditi evidencija o radnim satima. Moraju se prijavljivati sorte koje se sade, na koliko hektara, mora se obrazložiti ako se ne poštuje EU kalendar sadnje zašto se ne poštuje. Mora se voditi računa o gasovima staklene bašte koje tlo ispušta. Mora se evidentirati dobrobit životinja. Birokratski zahtevi čiji je cilj da doprinesu ublažavanju klimatskih promena su izludeli poljoprivrednike od Lisabona do Varšave koji zahtevaju pojednostavljivanje njihovih života. Žele da stvaraju hranu, ne da popunjavaju formulare. Njihov kvalitet života je pogoršan usled skoka energenata, a otkupne cene jedva da su se mrdnule. Istovremeno, cena hrane je skočila širom Evrope. Potrošači u gradovima krive upravo poljoprivrednike, ali je istina da su u logističkom lancu posrednici povećali svoje marže, najviše lanci supermarketa. Poljoprivrednicima je dosta i ponižavanja i nipodaštavanja. Radi se o ljudima koji vole selo, koji vole svoj posao i koji vide koliko je on važan, na fundamentalnom nivou. Oni su ti koji proizvode kalorije i hranljive materije, možda jedini proizvod koji je čovečanstvu zaista neophodan da preživi. A ne dobijaju ni novčanu nadoknadu ni ugled u društvu ravan svojim percipiranim zaslugama. I taj osećaj izneverenosti, pa i bespomoćnosti, se pretvara u bes.
Taj bes se usmerava prema zelenim politikama EU, prema merama za sprečavanje klimatskih promena, i na ličnosti iz Zelene stranke. Naročito u Nemačkoj je omraza na Zelene jaka. Prilikom pokušaja Zelenih da održe svoj partijski kongres u virtemberškom gradiću Biberahu 15. februara, demonstranti su dovezli traktore, trubili, urlali, psovali, bacali kamenice. Ko-predsednicu Zelenih, Rikardu Lang su demonstranti ovog vikenda sprečili da održi govor na konferenciji u Magdeburgu. Ministar privrede Robert Habek, takođe iz Zelenih, je pokušao da održi tribinu sa građanima u Nirnbergu. Unutra se moglo pričati, ali napolju se protestvovalo protiv Zelenih i „njihove levičarske ideologije“. Možda prvi put u istoriji, bunu dižu Nemci a Francuzi ih prate. U Parizu je predsednik Emanuel Makron trebalo da otvori poljoprivredni sajam, a umesto toga je proveo 13 sati pokušavajući da smiri demonstrante koji su upali.
Kako su Zeleni postali opšti krivci za društvene probleme koje nisu oni napravili, pisaćemo u sledećem broju NM. Ali nemačka politika više nije uopšte dosadno stabilna. Nerešena pitanja, koja ostaju nerešena na globalnom nivou, su se nagomilala a za povratak u stabilnost su potrebna radikalna rešenja koja centrističke stranke ne umeju da nađu.