Sredinom prošle nedelje je Nemačka pretekla Japan i postala treća ekonomija sveta, iza Sjedinjenih američkih država i Kine. Bronzane lovorike su, međutim, pale na namrgođeno čelo Roberta Habeka, ministra privrede i klime. Na svojoj turneji po istočnonemačkim pokrajinama, Habek je u Lajpcigu dao intervju na kojem je stanje u nemačkoj privredi opisao kao „dramatično loše.“ U toku 2023, nemačka ekonomija je porasla za samo 0,2 odsto, a vlada je računala na rast od 1,3 odsto. Nakon što se uračuna i inflacija, nemački BNP je zapravo za 0,3 odsto manji nego 2022, a prognoze za narednu godinu, pa i 2025, nisu optimistične. Nemačkoj preti još jedna decenija stagnacije ili slabog rasta ne bude li se nešto uskoro uradilo.
KOALICIJA NA JEDVA TREĆINI PODRŠKE
Na pitanje ko treba šta da uradi, međutim, postoje dva pristupa u jednoj vladi. Tročlanu „semafor“ koaliciju vodi kancelar Olaf Šolc iz Socijaldemokratske stranke Nemačke (SPD). Liberale predvodi njihov šef i ministar finansija Kristijan Lindner, dok je prominentna figura Zelenih spomenuti ministar privrede Robert Habek. Otkako je koalicija sklopljena novembra 2021, Lindner i Habek predstavljaju dva ideološka pola koja se stalno sukobljavaju i blokiraju donošenje odluka na nivou koalicije. Zeleni se zalažu za državna ulaganja, za subvencije u svrhu energetske tranzicije, i za socijalna davanja. Liberali se protive svim vrstama subvencija, državnim ulaganjima, regulaciji i žele da smanje socijalna davanja. Njihova rešenja se mahom svode na slobodu tržišta koje će se samo regulisati, oslobađanje od poreza, i umanjivanje države.
Na izborima 2021. su Zeleni osvojili 15 odsto glasova, a liberali 11,5. SPD, koja predvodi koaliciju, je osvojila 26 odsto. Danas, sve tri stranke zajedno bi skupile jedva trećinu glasova. Liberali bi verovatno pali ispod cenzusa od 5 odsto, Zeleni bi ostali na istom broju glasova, 15 odsto, na koliko je spala i kancelarova stranka. Uspon je doživela glavna opoziciona stranka, Hrišćansko-demokratska unija (CDU), koju sada vodi predstavnik desnog krila i nekadašnji protivnik Angele Merkel, Fridrih Merc. CDU bi osvojila oko trećine glasova. Najveću zabrinutost izaziva uspon ekstremno desničarske Alternative za Nemačku (AfD), sada na 20 odsto glasova. U svom članstvu, čak rukovodstvu, AfD ima ljude koji se zalažu za defakto etničko čišćenje i deportacije muslimana, koji gledaju sa setom na doba Trećeg rajha, žele da vaspostave rajh (mada, kažu Drugi rajh a ne Treći), koji žele da rasture Evropsku uniju, i koji su prijateljski nastrojeni prema Vladimiru Putinu i ruskom gasu.
Uspon AfD-a i pad mejnstrim stranaka, su posledica trvenja unutar „semafor“ koalicije i nepreduzimanja koraka koji bi zaustavili pad nemačke ekonomije, koji je opet uzrokovan svetskim promenama na koji Nemačka, spora i temeljna kakva jeste, se nije prilagodila.
CENA ZAVISNOSTI OD RUSKOG GASA
Nemačka proizvodnja se decenijama zasnivala na uvozu jeftinog gasa iz SSSR-a, a potom i Rusije. Nakon invazije Ukrajine pre tačno dve godine, Evropska unija je počela da zavodi sve oštrije sankcije protiv Rusije. U toku jula 2022, Moskva je uzvratila zatvaranjem dotoka gasa u Nemačku. Cena energije je porasla, a s njom i troškovi industrijske proizvodnje. Usred ove energetske krize, Nemačka je završila decenijski projekat napuštanja atomske energije. Poslednja nuklearka je ugašena aprila 2023. Nažalost, paralelno s tim projektom nije gurana izgradnja obnovljive energije iz vetra, sunca, ili vode. Južne zemlje EU su, pak, gradile svoje solarne elektrane, a severne su gradile ili nuklearne centrale ili eolske. Posledično, cena struje je daleko niža u tim zemljama nego u Nemačkoj i nemačka preduzeća prebacuju svoju proizvodnju tamo gde ih struja manje košta.
Rešenje koje je predložio ministar Habek je da se struja subvencioniše za industrijska postrojenja za šta bi bilo izdvojeno 12 milijardi evra. Mesecima su se liberali opirali i pristajali ali su sada konačno rekli „ne“. Umesto subvencija, Lindner je predložio svoj kontraplan – Zakon o davanju šansi za privredni rast. Po tom Lindnerovom planu, Nemačka bi ponovo postala konkurentna ukidanjem birokratskih procedura koje sputavaju proizvodne kapacitete. Sličan otpor subvencijama, ali građanima, liberali su pružili jesenas, kada je Habek predložio da država subvencioniše instalaciju toplotnih pumpi, čime bi se i uštedela energija i smanjio uticaj na klimatsko zagrevanje. Brojne su situacije gde je Habek pokušavao da napravi nešto, ali ga je Lindner sprečio.
MASTRIHTSKA KOČNICA
Sve ove čarke su se odigravale u javnosti, naočigled građana koji su izgubili poverenje u svoju vlast. Šta Zeleni obećaju, to liberali ponište. Rešenja ne bude, a problem nastavi da se produbljuje. Postavlja se pitanje gde je i šta radi kancelar Šolc za sve to vreme? Potpuno nevičan komunikaciji, kancelar je čovek koji voli da dela u senci, sa brojevima više nego sa ljudima. Kad bi se i pojavio, stavio bi se na stranu liberala, što je dovelo do toga da 60 odsto članova njegove sopstvene partije nije zadovoljno njime, a kamoli građani Nemačke.
Drugi razlog nemačke skleroze je njena fiskalna dogma. U nemački ustav je 2009. uneta odredba o dužničkoj kočnici. Nemački dug ne sme biti veći od 60 odsto BNP-a, a budžetski deficit ne sme da bude veći od 3 odsto. Ovi kriterijumi su određeni Mastrihtskim sporazumom Evropske zajednice iz 1992, kada se dogovorilo stvaranje zajedničke valute evropskih zemalja. Lideri s početka 1990-tih su i dalje bili istraumirani visokom inflacijom 1970-tih. Za njih je obuzdavanje i ograničavanje inflacije bilo prioritet iznad privrednog rasta. Kejnzijanski put državnog ulaganja i dirigovanja je mahom bio napušten. Za privredni rast će se postarati privatni sektor i slobodno, globalizovano tržište. Ove ideje su danas potpuno anahrone. Zemlje u rangu Nemačke se zadužuju bez negativnih efekata po svoju ekonomiju. Francuski dug je na 112 odsto BNP-a, američki na 124, japanski na čak 265. Argentina i Egipat imaju dug od 85-88 odsto, a Kongo samo 12. Očigledno je da dug nema direktne veze sa ekonomskim prosperitetom. Druga mogućnost jeste podizanje poreza, naročito na račun prebogatih građana i kompanija, ali FDP to nikad ne bi dozvolio. Upravo su oni FDP-ova klijentela i liberali će učiniti sve da ih sačuvaju od poreza. Što se tiče globalizovanog tržišta, ono je i dalje tu, ali je smer trgovine okrenuo pravac i podižu se polako protekcionističke barijere. Svet 1990-tih se završava.
KAKO TO RADE KINEZI
Kineska država i kineska preduzeća, državna ili pseudo-privatna, zajedno grabe ka ekonomskom i tehnološkom razvoju. Kineske automobilske marke, za koje niko van Kine nije čuo, istiskuju sa lokalnog tržišta nemačke automobile. U toku 2022, samo je Folksvagen ostao na listi top 10 automobilskih marki u Kini. Krajem 2023, kineski proizvođač BYD je pretekao firmu „Tesla“ Ilona Maska po broju proizvedenih vozila na električni pogon. U Švedskoj je u toku leta prošle godine jedan model BYD kola postao najprodavaniji model u zemlji. Pomognuta državnim kapitalom, kineska industrija električnih vozila stupa na scenu, nudeći i kvalitet i inovaciju i vrlo prijemčivu cenu svojih vozila. Nemačka automobilska industrija, pak, je i dalje na benzinu. Država ne samo što nije ulagala u razvoj svoje glavne grane industrije, već je podsticala nemenjanje. Kada je Evropska unija maja 2023. glasala o zabrani prodaje vozila sa motorom na unutrašnje sagorevanje od 2035, nemački liberali su u poslednjem trenutku zapretili vetom i naterali celu uniju da se prilagodi hiru partije koja možda ne bi prošla cenzus na izborima. Time su zaštitili nemačku auto-industriju od nametnutih promena, ali neće moći da je zaštite od tehnoloških promena na tržištu koje će je možda zbrisati. Da li će do 2035 BMW i VW poći putem britanskog „Jaguara“ i švedskog „Volva“, i postati puki brendovi azijskih giganata, indijskog „Tate“ i kineskog „Đilija“? Paralelno sa jačanjem kineske konkurencije nemačkim automobilima, slabi kinesko tržište. Usled privredne krize izazvane pucanjem mehura na tržištu nekretnina, potrošnja slabi, a s njom i kupovina automobila.
Na sve ove eksterne nedaće, nije uspela ni kancelarova fiskalna alhemija, odnosno presipanje. Znajući da ne može ni da se zaduži, ni da podigne poreze, ni da računa na prihode iz privrednog rasta, kancelar je preusmerio sredstva vanredno odobrena za borbu protiv epidemije kovida-19 u sve potrebe svoje vlade. Kada je Ustavni sud u novembru presudio da je taj potez bio protivustavan, otvorila se budžetska rupa od 60 milijardi evra. Od tada kola nekoliko cifara, sve su u desetinama milijardi evra koje nedostaju. Tada su pribegli poslednjem rešenju, a to je seča socijalnih davanja i subvencija, što je dodatno otežalo poziciju i privrede i građana. Očigledna nesposobnost kancelara i doktrinarna nepomirljivost pre svega liberala, a u drugom redu i Zelenih, su oborili popularnost SPD-a i FDP-a, dok su Zelene učinili najomraženijom strankom, premda to nije uticalo na postotak građana koji bi glasali za njih. Ujedno je ovo otvorilo vrata AfD-u, kao istinskoj alternativi.
Kada su u novembru 2021. održani parlamentarni izbori za Bundestag, u Berlinu je došlo velikih tehničkih problema sa glasanjem. Toliko velikih da su izbori na čak 455 izbornih mesta poništeni a krajem 2023. je Ustavni sud Berlina naložio ponavljanje izbora 11. februara. Ponovljeni izbori nisu bili značajni zbog napete situacije u parlamentu, premda je usled manje izlaznosti Berlin kao pokrajina izgubio četiri poslanika u Bundestagu. Ne, izbori su praćeni kao uvertira u evropske izbore koji će se održati 9. juna, paralelno sa lokalnim izborima u osam pokrajina; i u pokrajinske izbore u Saksoniji, Tiringiji, i Brandenburgu u septembru. Ponovljeni izbori su bili prilika da se dobije uvid, ma koliko ograničen u vodomer javnog mnjenja. Najveći poraz su pretrpeli liberali (FDP) koji su umesto devet dobili tri odsto, te socijaldemokrate kancelara Šolca. U gradu koji je od početka parlamentarizma u 19.veka važio za njihovo uporište, SPD je pala sa 22 na 14 odsto. Zeleni i Levica su ostali na istim brojkama, ali pravi skok su doživele centristička CDU (sa 14 na 20,6 odsto) i ekstremno desničarska AfD koja je skoro udvostručila svoj uspeh iz 2021. Tada je osvojila sedam odsto a sada 12,6.
Ovi rezultati govore koliko je kancelar učinio svoju partiju nepopularnom, ali i koliko je AfD ojačala. Uprkos raskrinkavanju tajnog skupa na kojem su ekstremni desničari, uključujući i članove AfD-a pričali o deportacijama ljudi stranog porekla iz Nemačke, i uprkos anti-desničarskim demonstracijama stotina hiljada ljudi širom Nemačke, AfD jača. U sledećem broju NM ćemo pisati o incidentima koji svedoče koliko je situacija uzavrela.