Alarm da je demokratija u Srbiji ozbiljno ugrožena oglasio se odavno, ali sve vidljivije ograničavanje sloboda i urušavanje institucija učinilo je da građani to svakodnevno osećaju i da mu se sve češće otvoreno suprotstavljaju. Tragedija u Novom Sadu, kada je u padu nadstrešnice na železničkoj stanici poginulo 16 osoba, postala je simbol sistemske korupcije i nemoći države.
Ona je pokrenula talas građanskih i studentskih protesta, koji već mesecima na ulicama zahtevaju promene. Iz ovog unutrašnjeg nezadovoljstva neminovno se prelazi i na spoljnopolitički okvir. Jer, u društvu u kojem se traže pravda, slobodni izbori i funkcionalne institucije, prirodno se nameće pitanje uloge Evropske unije, aktera koji godinama insistira upravo na tim standardima. U takvoj situaciji mnogi građani i proevropska opozicija očekuju snažnije poruke iz Brisela, jači pritisak na vlast i odustajanje od politike stabilokratije. Istovremeno očekivanja idu uz kritike zbog blagih reakcija i pragmatičnih interesa EU, koji često prevagnu nad principima demokratije.
Tu se suočavamo sa paradoksom da iako građani žele uređen sistem i funkcionalne institucije, podrška članstvu u EU ostaje najniža u regionu. Srbija je na začelju evropskih integracija, sa minimumom napretka i maksimumom stagnacije. Zvanična politika i dalje formalno ističe EU kao strateški cilj, ali u društvu nema neophodne podrške za članstvo u EU. Manje od polovine ljudi bi zaokružilo „da“ kada bi se organizovao referendum sa pitanjem da li Srbija treba da postane članica EU, pokazuju brojna istraživanja. Dok podrška članstvu u EU retko prelazi 40–45 odsto, sve je izraženiji skepticizam da je taj cilj dostižan.
VIŠE PROTIV NEGO ZA
Najnoviji podaci istraživanja Eurobarometra, koji je objavila Evropska komisija, pokazuju da samo trećina građana (33 odsto) podržava članstvo u EU. „Jedna trećina bi bila protiv, dok je jedna trećina neopredeljena“, navodi Eurobarometar uz podatak da poverenje u evropske institucije iznosi svega 38 odsto.
Druga istraživanja potvrđuju trend. Prema CeSID-u (jun 2025) 46 odsto građana bi glasalo za članstvo, a 44 odsto protiv. Oko 40 odsto ljudi bi podržalo priključivanje evropskom bloku, dok bi protiv glasalo oko 52 odsto, podaci su Instituta za evropske studije i agencije Lidington research u maju 2025. Podaci Nove srpske političke misli iz jula 2025. beleže 41 odsto „za“ i 39 odsto „protiv“.
Bez podrške i u EPP
Debata nedavno održana u Evropskom parlamentu pokazala je da Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka nemaju više punu podršku ni u EPP, narodnjačkom bloku u kom je SNS pridruženi član. Takođe, otkazivanje brifinga predsednici Skupštine Ani Brnabić pokazuje na povećan oprez prema Srbiji i u Evropskoj komisiji.
PSIHOLOGIJA MASE
Glavni razlozi nedovoljne podrške članstvu u EU nalaze se u složenim uglavnom spoljnopolitičkim okolnostima, zasićenošću višegodišnjim procesom integracija, a iznad svega posebno utiče negativna medijska slika o EU. Direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi, kaže za Novi magazin da njihova istraživanja pokazuju ambivalenciju, s tim da postoji relativna većina koja bi na referendumu glasala za EU, ali istovremeno raste broj onih koji izražavaju rezervu.
„Građani intuitivno žele ono što EU nudi, pravnu državu i bolji životni standard, ali im je decenija propagande stvorila sumnju da je to ostvarivo baš kroz evropski put. Taj raskorak između želja i percepcije je suština problema“, ukazuje Beširi.
Pad podrške integracijama nije slučajan već posledica dugotrajne kampanje vlasti. Stručna javnost ocenjuje da iza stavova građana stoji snažan uticaj i kontrola medijskih narativa, usled čega je vlast kroz propagandu uspela da ubedi građane da budućnost Srbije nije nužno evropska. Beširi objašnjava da je to jasan mehanizam zasnovan na psihologiji mase, da se ljudi često prilagođavaju stavove većinskom narativu, čak i kad on ne odgovara njihovim ličnim interesima.
„Ako tabloidi i televizije s nacionalnom frekvencijom svakodnevno ponavljaju da EU želi da uništi privredu, da ‘siluju naše zakone’ ili da ‘otmu Kosovo’, mnogi građani počinju da osećaju nelagodu da govore drugačije. To nije nužno promena stava, već konformizam.“
Prema mnogim istraživanjima, većina građana smatra da se Srbija ka EU kreće veoma sporo, dok gotovo polovina veruje da nikada neće postati članica. Građani kao glavne prepreke na putu ka EU vide nacionalne interese, nezainteresovanost same Unije, ali i nesposobnost Srbije da ispuni potrebne kriterijume. Konkretno kao prepreke navode se status Kosova, stanje demokratije i vladavine prava, kao i neuvođenje sankcija Rusiji. U javnosti se EU često doživljava kao akter koji stalno postavlja zahteve, ali ne nudi dovoljno konkretnih koristi, dok se Moskva istovremeno percipira kao zaštitnica srpskih interesa. I tu se dolazi do druge tačke spoljnopolitičkog okvira koji utiče na stavove građana.
Zvanična politika Srbije zasniva se na balansiranju. EU se formalno ističe kao strateški cilj, ali uz naglašavanje da to ne može biti na štetu „tradicionalnog prijateljstva s Rusijom“. Kada se tome dodaju frustracije iz prošlosti, poput NATO bombardovanja, stvara se plodno tlo za snažan antizapadni sentiment. Nisko poverenje u evropske institucije ide ruku pod ruku sa simpatijama prema Rusiji, naročito zbog njenog stava o Kosovu i Republici Srpskoj. Putin se u istraživanjima često vidi kao lider sposoban da se suprotstavi Zapadu, dok politička retorika Brisel prikazuje kao neiskrenog partnera. Dominantan antizapadni stav reflektuje se i u podršci (hipotetički) alternativnim savezima.
Prema istraživanju Lidington research, 59 odsto građana podržalo bi članstvo u BRIKS-u, 81 odsto je protiv NATO-a, dok se SAD vide kao najodgovornije za „nepredvidivu budućnost NIS-a“. Pored EU, Kina se u istraživanjima ističe kao ključni ekonomski partner i oslonac kroz infrastrukturne i razvojne projekte. Ovakve percepcije dodatno podstiče vlast, od Vučićevih susreta sa autoritarnim liderima i prisustva na proslavi Dana pobede u Moskvi, do sve oštrije antievropske retorike i uvreda upućenih evroparlamentarcima. Tako je proruski narativ pod kontrolom SNS i predsednika Vučića, koji zarad popularnosti nastupa kao lider „između Istoka i Zapada“. Političke veze Rusije sa liderima i strankama u Srbiji dodatno oblikuju javno mnjenje.
Rezultat ovakve politike balansiranja jeste stagnacija u pregovorima sa EU i sve izraženije približavanje autoritarnim režimima.
„Građani jasno pokazuju da žele pravnu državu, efikasne institucije i jednakost pred zakonom, upravo ono što EU predstavlja. Međutim, kada se ti ideali povežu s Briselom, dolazi do otpora. Razlog je u tome što je Aleksandar Vučić trinaest godina zloupotrebljavao državne institucije i gotovo sve medije kako bi Evropu predstavio kao spoljnog neprijatelja, a sebe kao jedinog zaštitnika nacionalnih interesa“, objašnjava Beširi.
Ambivalentnost pre posvećenosti
Da se podsetimo, ako za tim ima potrebe: Srbija je kandidat za članstvo u EU, a usaglašavanje sa njenom zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (ZSBP) deo poglavlja 31 u pregovorima o pridruživanju.
Usaglašavamo se kako bi iskazali solidarnost sa evropskim partnerima, pružili zajednički odgovor na globalne izazove i (iz)gradili kredibilitet kao pouzdan partner. U trenutnom međunarodnom kontekstu, usaglašavajući se (kao država, društvo) mi zauzimamo određeni (kritički) stav prema agresiji i represiji svake vrste i posledično, pokazujemo da evropske vrednosti doživljavamo kao sopstvene.
S druge strane, neusaglašavanje se može odraziti negativno – i odražava se – na tempo kojim se pregovori o pridruživanju odvijaju. Neke od vrlo praktičnih posledica koje državu i društvo mogu snaći tiču se uslovljavanja (suspenzije?) finansijske i tehničke pomoći EU (Plan rasta?); propuštanja da se učestvuje u zajedničkim misijama i inicijativama Unije (kao što su civilne misije, koje toliko hvalimo). Najzad, u kontekstu bilateralnih odnosa Srbije sa državama članicama koje ocenjuju naš napredak može biti (odnosno, biće) narušeno poverenje, inače valuta u deficitu.
Već godinama ISAC fond sa pažnjom prati i ocenjuje napredak Srbije u pogledu usaglašavanja sa odlukama i deklaracijama institucija EU u domenima spoljne politike. Obrazac je konzistentan: sa stopom od 52 odsto (u poređenju sa prošlogodišnjih 59 odsto) političke kalkulacije i geostrateški interesi imaju prednost u odnosu na preuzete obaveze. Argument cinika je da „nigde ne piše“ da su kandidati u obavezi na stopostotno usaglašavanje. Ali ako je tako, zašto smo po stopi usaglašenosti bliži Gruziji, nego susedima?
Statistički, od 123 deklaracije i mere EU, usaglasili smo se sa 64; sa njih 59 nismo. Tematski, Srbija se nije usaglasila sa deklaracijama koje se tiču Rusije i Ukrajine (što ukazuje na nastavak politike balansiranja, uprkos agresiji Rusije na Ukrajinu); Irana, Moldavije, Venecuele (što pokazuje nedostatak doslednosti u podršci demokratskim vrednostima), kao i ljudskih prava, sajber bezbednosti, hemijskog oružja (što otvara pitanje stvarne posvećenosti međunarodnim normama).
Ovakav stepen neusaglašenosti ne može se objasniti samo tehničkim razlozima. Naprotiv, on ukazuje na duboku “strategijsku ambivalentnost“ vlasti u Beogradu. Dok se deklarativno zalaže za članstvo u EU, praksa potvrđuje da, kod donošenja ključnih spoljnopolitičkih odluka, više pazimo da ne uvredimo Moskvu i Peking, nego Brisel. Problem Kosova ujedno koristimo i kao izgovor, budući da mnoge deklaracije nemaju direktnu vezu sa dijalogom.
Na taj način ovo poglavlje ostaje jedno od najproblematičnijih, a kredibilitet Srbije kao kandidata dodatno kompromituje. EU sve češće šalje poruku da usaglašenost nije formalnost, već test političke volje. Srbija, međutim, pokazuje da joj je suverenitet u odlučivanju važniji od solidarnosti sa EU. Već dugo u stanju duboke političke krize, Beograd ostaje na raskrsnici između Istoka i Zapada, a zapravo daleko od evropskog puta.
Marko Savković, viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda
I LITIJUM I PROTESTI
Novi narativ koji utiče na pad podrške evropskim integracijama vezan je za pitanje litijuma. Namera evropskih zemalja da eksploatišu ovo nalazište u Srbiji dodatno pogoršava percepciju EU u javnosti. Upravo tu se vidi način na koji vlast oblikuje narativ. Prema oceni Beširija, umesto da prizna da je reč o predlogu same vlade Srbije, vlast tvrdi da je to zahtev EU.
„Na taj način EU se prikazuje kao sila koja nameće štetne odluke, dok se Vučić postavlja kao brana. Rezultat je da građani opravdani otpor prema lošim odlukama vlasti povezuju sa pritiscima iz Brisela, a ne sa procesima u Srbiji“, objašnjava naš sagovornik.
Kada je reč o EU i građanskim protestima, često se primećuje da na skupovima nema zastava Evropske unije, što se tumači kao simboličan znak distance. Ipak, zahtevi demonstranata za slobodnim izborima, nezavisnim pravosuđem, slobodnim medijima i borbom protiv korupcije u potpunosti se poklapaju sa onim što EU godinama traži od Srbije u svojim izveštajima o napretku. Paradoks je u tome što građani insistiraju na evropskim standardima, ali ne kroz formalni okvir integracija. Prema oceni Naima Lea Beširija, istraživanja javnog mnjenja u Srbiji češće odražavaju uspeh propagande nego autentične stavove građana.
„Vučić je ubedio većinu da uživa podršku EU, iako izveštaji Evropske komisije govore suprotno. Propaganda je toliko snažna da građani sve češće pitaju zašto EU ‘ne smeni Vučića’, umesto da pogledaju razjedinjenu opoziciju bez jasne alternative“, kaže Beširi.
Srbija se nalazi na kritičnom raskršću, s jedne strane evropsko opredeljenje jer je kandidat za članstvo u EU, a s druge približavanje Rusiji i Kini. Protesti kao odgovor na tragediju pokazuju da građani traže upravo ono što EU predstavlja, a to su demokratski standardi i vladavina prava. Vlast, međutim, nudi oslanjanje na nezapadne aktere i produbljuje autoritarne obrasce. Pad podrške EU ne znači odbacivanje evropskih vrednosti, naprotiv, građani ih žele, ali su propagandom uvereni da ih vlast brani od Evrope. Tako nastaje raskorak između težnji društva i političke prakse vlasti, koji slabi poverenje u institucije i učvršćuje zavisnost od autoritarnih režima.