U našem domaćem diskursu često se suočavamo sa fenomenom „idealizovanja“ statusa neutralnosti. Domaća percepcija ovog statusa neretko uključuje poimanje da je to status koji garantuje mir, podrazumeva i kritičku poziciju prema velikim silama, osudu jednostranih akata, protivljenje imperijalizmu odnosno neo-imperijalizmu itd. Suštinski, ništa od toga ne odgovara istini. Neutralnost označava pre svega status utemeljen u međunarodnom pravu kojim se država obavezuje da neće učestvovati u trenutnim ratovima, ili u slučaju stalne neutralnosti, i u budućim ratovima.
Stalna neutralnost, koji su godinama sprovodili Finska i Švedska (iako su od početka 2000-ih prestali da je tako zovu, da bi naglasili razliku u odnosu na svoj položaj tokom Hladnog rata), podrazumeva tri uslova koja država mora da ispuni, i svi se odnose na izbegavanje uvlačenja u neki budući rat: odsustvo stranih vojnih baza na svojoj teritoriji, potpuna vojna i bezbednosna kontrola svoje teritorije i neučestvovanje u vojno-odbrambenim savezima. To su garancije da teritorije tih država ne mogu biti korišćene za napade na druge, kao i da neće biti automatski uvučene u neki novi rat. Sve ostalo čemu naša javnost pridaje značaj je sporedno, i može da postoji, a i ne mora. Čak i sama garancija mira ne postoji. Upravo suprotno, status neutralnosti je kontra-intuitivan, gde se neutralna država nada da će joj status kog se pridržava osigurati bezbednost. Ponekad tu postoje spoljne garancije neutralnosti, ali one nisu nužne. Neutralne države se uglavnom oslanjaju na sopstvene snage. Iako je krajem XIX veka upravo i vladalo uverenje da neutralnost u spoljnim odnosima osigurava širenje „zone mira“, tu iluziju skrhali su Prvi, a pogotovo Drugi svetski rat, kada su neke od tradicionalno stalno neutralnih država bile pregažene (sem Švajcarske i Švedske).
Sve upućuje na zaključak da je neutralnost put kojim se ređe ide u međunarodnim odnosima. Zašto su onda Švedska i Finska godinama insistirale na ovom statusu, zašto su sada odabrale da uđu u NATO, i koje će biti posledice ove odluke?
ŠVEDSKA I FINSKA
Što se tiče Švedske, reč je o statusu koji je veoma dobro poslužio, pošto nakon 1815. više nije učestvovala ni u jednom ratu. Nakon Drugog svetskog rata, nije bilo razloga da se status menja, a pritom, ni Švedska, kao i Švajcarska, nisu bile omiljene među saveznicima zbog izostanka doprinosa pobedi nad Osovinom. Nakon pada Berlinskog zida, bipolarnost u Evropi se konačno završava, i političke i bezbednosne stege popuštaju. Švedska, suočena i sa domaćom ekonomskom krizom s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, optira za ulazak u EU i produbljuje saradnju sa NATO. Iako su se neki od vodećih švedskih političara (npr. Karl Bilt) zalagali za članstvo u NATO, do toga ipak nije došlo. Osnovni razlog je taj što je stanovništvo bilo većinski protiv, kao i deo političke elite oličene u socijaldemokratama. Međutim, sam status je sveden na najmanju meru. U želji da istakne otklon od svog stešnjenog hladnoratovskog položaja, Švedska je počela da svoj status naziva vojna nesvrstanost, kako bi smanjila mogućnost restriktivne interpretacije svojih mogućnosti u spoljnoj i bezbednosnoj politici. Mada je većina stanovništva, kao i većina drugih država, i dalje smatrali Švedsku neutralnom.
Finska priča je komplikovanija. Kao poražena strana u Drugom svetskom ratu, a u neposrednoj blizini Sovjetskog Saveza, Finska je morala da vodi mnogo oprezniju politiku. Iako joj nije nametnut komunistički režim kao u Centralnoj Evropi, ona je morala da prihvati Sporazum o prijateljstvu, saradnji i međusobnoj pomoći 1948. koji je garantovao političku nezavisnost (i kapitalističko uređenje, kao što su Finci hteli), ali je eliminisalo bezbednosne pretnje sa severozapada za Moskvu, pošto se Finska obavezala da će braniti svoju teritoriju u slučaju pokušaja invazije na svoju teritoriju, kao i na Sovjetski Savez preko njene teritorije. Sa druge strane, posledica je bila obzirna politika prema Moskvi, koja je nazivana „finlandizacija“. To je bila politika kojom se ni na koji način nije provocirao Sovjetski savez, što je uključivalo neutralnost, kao i izostanak bilo kakvog učešća u međunarodnim, regionalnim i kontinentalnim organizacijama. Tek sa sazivanjem Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju 1975. (preteča današnjeg OEBS-a), Helsinki je dobio priliku da vodi proaktivniju politiku, ali i dalje prilično uzdržanu.
Ključna razlika u odnosu na Švedsku je bila ta što nije postojala tradicija neutralnosti sama po sebi, niti je period „findlandizacije“ stvorio ukorenjeno mišljenje među političkom elitom i građanima da je neutralnost nužna sama po sebi. Drugim rečima, fokus je bio na odnosima sa Sovjetskim savezom/Rusijom, odnosno na iskustvu dva poraza koji su pretrpeli u XX veku. Stoga, Finska je spremno prihvatila sve mogućnosti za dalju integraciju sa drugim evropskim državama, ali pitanje ulaska u NATO, kao provokativno za Moskvu, nije doticano. Godine 1992. sporazum kojim je suštinski uspostavljena finska neutralnost je zamenjen novim, sa drugačijim sadržajem, koji je Helsinkiju dao mnogo slobodnije ruke. Samo tri godine docnije, zajedno sa Austrijom i Švedskom, postala je članica EU.
Finska je takođe bila zainteresovana da se odmakne od statusa neutralne zemlje u hladnoratovskom smislu te reči. Terminologija je takođe promenjena, te se u internom diskursu koristio termin nesvrstanost, dok je često isticano da Finska nije neutralna pošto je članica EU. Članstvo u NATO je izostalo, iako je Finska u svojim strateškim dokumentima i belim knjigama odbrane i bezbednosti neprestano isticala svoje pravo da uđe u NATO ako se za to odluči. Upravo ovaj podatak odslikava suštinu finske pozicije, gde je manjina i stanovništva i političke elite podržavala neutralnost kao takvu, ali iluzija o njenom postojanju je opstajala, pre svega iz želje da se ne provocira sused na istoku. Treba spomenuti i da je Finska bila zainteresovana da aktivno radi na unapređenju odnosa EU i Rusije, i aktivnu demokratizaciju i reforme u ovoj zemlju. Stoga je početkom 1996. snažno gurala uspostavljanje zajedničke politike pod nazivom „Severna dimenzija“ između Unije, Ruske Federacije, Islanda i Norveške. Upravo cilj ove politike je trebao da bude produbljivanje dijaloga i saradnje u čitavom nizu oblasti, i neko vreme ona je davala rezultate, te je politika koja je definitivno uspostavljena 1999, obnovljena 2006.
Još dva momenta su bitna za shvatanje trenutnih izazova. Prvi je vojni faktor, gde su i Švedska i Finska, upravo zbog svog stalno neutralnog statusa održavale značajne snage (Finska je zadržala regrutni sistem i samim tim sve vreme imala jednu od najvećih vojski u EU), dok je Švedska ima zavidnu odbrambenu industriju. Istovremeno i Švedska i Finska su se aktivno zalagale za uspostavljanje Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, i u okviru nje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike gde je akcenat stavljen pre svega na operacije i misije van teritorije EU, dakle da se ne daje ni privid da su ove zemlje deo neke zajedničke odbrane. Usprotivile su se isto tako unošenju „pune“ klauzule o zajedničkoj odbrani u predlog kasnije odbačenog Ustava EU, i ublažena formulacija kakva je bila u ovom dokumentu našla je put i u današnji Lisabonski sporazum. Takođe, obe države su bile članice NATO programa Partnerstvo za mir, i bile klasifikovane kao napredni partneri alijanse.
NORDIJSKI BALANS
Drugi momenat je takozvani „nordijski balans“ koji je u političkom smislu definisan postojanjem Nordijskog saveta. Bez obzira na druge funkcije, glavno obeležje je bilo da je ova organizacija okupljala nordijske države koje su imale značajne razlike u spoljnim, bezbednosnim, ekonomskim i odbrambenim politikama u pogledu članstva u Evropskoj zajednici-EZ/EU, NATO, EFTA. Efekat je bio takav da su tenzije blokovske podele Evrope, ili one koje bi verovatno postojale nakon Hladnog rata otklonjene, pošto je izgrađeno poverenje između Moskve i ovih država, makar oko osnovnih bezbednosnih pitanja.
Sada dolazimo do poremećaja ravnoteže koji je uticao da dođe do okončanja i privida stalne neutralnosti Helsinkija i Stokholma. Aneksija Krima 2014. i izbijanje rata u Donbasu su poslali šok-talase prema Finskoj i Švedskoj. Obe države, kao uostalom i članice EU, svojevremeno deo Varšavskog pakta, su sa velikom zabrinutošću gledale na razvoj događaja. I ne samo to, potezi Moskve su doprineli i masovnoj promeni raspoloženja građana Finske i Švedske u korist eventualnog budućeg članstva obe države u NATO. Finska elita je i dalje ostala pri stavu da Moskvu ne treba dodatno provocirati ulaskom u NATO, ali je preduzela mere na jačanju vojnih sposobnosti. Švedska je odlučila da će svoj status promeniti samo u dogovoru sa Finskom, takođe kako bi se smanjili rizici i kako Finska ne bi ostala sama naspram Rusije. Međutim, ove dve države su počele da razvijaju zajedničke planove odbrane (u smislu saveza neutralnih država, što nije neuobičajeno), gde je akcenat upravo stavljen na finsko-rusku granicu i ključnu stratešku tačku za kontrolu Baltičkog mora, ostrvo Gotland. Svakako, postojalo je i određeno naslanjanje na NATO, što je i logično s obzirom na dubinu saradnje i međupovezanosti i sa Alijansom i državama članicama (od kojih su većina članica EU), ali nisu mogle da računaju na bilo kakav automatizam u vojno-bezbednosnom odgovoru NATO u svoju korist ukoliko bi došlo do ruske invazije.
Situacija se ponovo dramatično promenila sa direktnom ruskom invazijom Ukrajine februara 2022. Činjenica da se Rusija zaglavila u rat velikih razmera, veoma je umanjila mogućnosti za njen aktivniji angažman u pogledu širenja NATO na njenom severozapadu. Svesni te činjenice, i pod pritiskom javnog mnjenja, i Helsinki i Stokholm su shvatili da je ovo prilika da se stvari promene, i optirali su za članstvo u NATO, ignorišući pretnje i proteste iz Rusije. NATO, pre svega SAD, ali i druge bitne države članice, su taj zahtev podržale, sem naravno Turske. Turska je videla priliku da politički ucenjuje pre svega SAD i dobije određene ustupke i odblokira narudžbine oružja koje su tapkale u mestu od nabavke ruskih S-400, kao i produbljenog nepoverenja nastalog posle puča 2016. Ova blokada je donekle premošćena maja 2022. kada je Velika Britanija potpisala separatne bezbednosne sporazume sa obe države, kojima su pre toga usmene poruke podrške poslale i SAD i Nemačka. Time je uspostavljeno neformalno članstvo Finske i Švedske u Alijansi, koje bi u praksi moglo da znači i aktiviranje Člana 5. Vašingtonskog sporazuma odnosno klauzule o zajedničkoj odbrani na posredan način. Time su obe države de-facto stavljene pod NATO kišobran. Finska je postala NATO članica aprila 2023, dok se na Švedsku čekalo, opet zbog Turske koja je sad tražila izručenje kurdskih „terorista“ koji su svoje utočište našli u Švedskoj.
Ali, bez obzira na okončanje proširenja NATO na Švedsku i Finsku situacija na terenu se suštinski nije promenila od 2022. Iako smo svedoci zveckanja oružjem, i agresivnije moskovske retorike, nekih velikih izazova verovatno neće biti u skorije vreme. Postoje neuralgične tačke, poput Kalinjingradske oblasti i Gotlanda, kao Murmanskog koridora koji povezuju značajni ruski grad i luku Murmansk sa ostatkom Rusije. Tenzije oko njih su moguće, ali je mala verovatnoća da će da bilo šta da eskalira. Rusija je trenutno prezauzeta Ukrajinom, i njoj treba bar decenija kako bi se osnažila svoje vojno prisustvo u Skandinaviji i Baltiku. Invazija sa Zapada je takođe nemoguća opcija. Jedina realna opasnost preti od eventualne upotrebe nuklearnog oružja, ali smo svedoci da se obe strane, i Zapad i Rusija, toga čuvaju. S druge strane, i Finska i Švedska imaju veliko iskustvo u odnosima sa Rusijom, čak i kada su oni na izuzetno niskom nivou. Dovoljno je spomenuti da imamo naznake nordijskog balansa i dalje, kroz najave obe države da nisu zainteresovane za uspostavljanje stalnih baza NATO na svojoj teritoriji, niti za stacioniranje nuklearnog oružja u vreme mira.