Jer, prema izveštajima pomnih istraživača naglo su porasli globalni troškovi za nuklearno naoružavanje, iako su već postojeći potencijali dovoljni da unište čovečanstvo, čak više puta. Nobelovom nagradom ovenčana ženevska Međunarodna kampanja za ukidanje nuklearnog oružja izračunala je da je devet zemalja s takvim arsenalima, prošle godine u njih investiralo 91,4 milijarde dolara, za 10,7 milijardi više nego 2022.
Tom skoku je najviše doprinela Amerika sa utroškom od 51,5 milijardi. Slede Kina (11,9), Rusija (8,3), Britanija (8,1), Francuska (6,1), Indija (2,7), Izrael (1,1), Pakistan s jednom milijardom i Severna Koreja sa 856 miliona dolara.
Mogao bi da umirujuće deluje podatak da je, u modernizaciji, smanjen broj nuklearnih glava sa 12.512 na 12.121, ali čuveni stokholmski Sipri ujedno upozorava da je sada za devet više njih spremnih za potencijalnu upotrebu, ukupno 9.585. I da je čak 2.100, bezmalo sve u SAD i Rusiji, stavljeno u stanje „visoke operativne pripravnosti“.
Tumači se, mahom, da je ovakva nakostrešenost porasla naročito posle ruske invazije na Ukrajinu, uz učestala upozorenja iz Moskve da bi mogla da upotrebi nuklearnu bombu, ukoliko Zapad pripreti da joj nanese poraz na tom frontu. A ovih dana je šef NATO, Jens Stoltenberg nagovestio da bi zapadna alijansa mogla da poveća nuklearni arsenal jer se prvi put suočava s duplom atomskom pretnjom, kako je okarakterisao Rusiju i Kinu.
Peking je, po Sipriju, najbrže uvećavao broj nuklearnih bombi, sa 410 na 500. Ali i dalje daleko zaostaje za Rusijom (4.380) i SAD (3.708) koje sabrano raspolažu s 90 odsto globalnog atomskog arsenala.
Eksperti, uglavnom, ne predviđaju približavanje nuklearnom Armagedonu, već misle da je reč o repriziranju politike obuzdavanja, kakva je praktikovana tokom Hladnog rata. Ipak, gensek UN, Antonio Gutereš, predočava da se svet otad bitno promenio, i da tekuće ubrzavanje primene veštačke inteligencije povećava opasnost od atomskog rata, pa da se čovečanstvo kreće „po ivici noža“.
Takav atomski žmarac kao da se nadovezuje na svojevremenu izreku američkog naučnika i aktiviste Džordža Volda da „nama nuklearno oružje ništa ne nudi osim balansa terora, a i balans terora je teror“. Inače, već su poduže u opticaju strepnje da bi neki vid tog naoružanja mogao da se nađe i u rukama terorista, a onda zbogom i ostacima nade da ono neće biti primenjeno.
Velike sile se, na rečima, zalažu za neširenje nuklearnog oružja, ali i same na njega troše sve više. Čak su, bar u dva navrata, kaznile zemlje koji su ga se odrekle ili odustale od ambicije da ga naprave.
Ukrajina se odrekla atomskog arsenala, nasleđenog iz SSSR, i dobila garancije da je niko neće „ni pipnuti“, a onda je izložena ruskoj agresiji. Nešto kasnije je Libija obustavila program nuklearizacije, i zato bila pohvaljena, da bi potom Zapad oborio njenu vladu, i razdrobio je toliko da sada po njoj vršlja „ko stigne“.
Dobrim delom poučena takvim iskustvima, siromašna Severna Koreja istrajava u isprobavanju nuklearnih projektila, u kojima vidi garanciju opstanka svog autohtonog režima, dinastijske diktature. U igre velikih sila se ubaštrala i kao snabdevač Rusije municijom za rat u Ukrajini.
Za izostanak izlaza iz produženih kriza, uz olako upuštanje u oružane sukobe, donedavni šef humanitarnih akcija UN Martin Grifits, krivi savremene lidere, naročito stalnih članica Saveta bezbednosti. Studijom u Njujork tajmsu, šansu da se situacija unormali vidi u izboru lidera koji će objedinjavati a ne podvajati svet, a koji je, takav kakav je, lane za vojske potrošio 2,4 biliona dolara, a za humanitarnu pomoć svega 24 miliona.
Poseban paradoks s nuklearnim arsenalom leži u činjenici da on nema nikakvu klasičnu upotrebnu, pa gotovo ni prometnu vrednost. Niko njime nikoga nije napao posle 1945. a ne zna se, bar ne javno, da se nekome prodaje.
Pomama za njim proističe iz neprestanog nepoverenja prema rivalima, potrebe da se sopstvena bezbednost apsolutizuje, a tuđa relativizuje, kao i da se pod njegovim plaštom ostvaruje globalna premoć. I da, pritom, nuklearne sile nikad ne uđu u direktan sukob, već da se međusobno razračunavaju preko leđa onih koje nemaju njihov status.
Liči, dakle, na investiciono zastrašivanje sveta, uz pretvaranje ratova u pijacu klasičnog naoružanja. Ali, bonski Dojče vele prenosi da industrija nuklearnog oružja snažno lobira za podršku njihovoj robi, pa da je prošle godine uložila 6,3 miliona dolara za pridobijanje naklonosti donosilaca političkih odluka.
Ovako ili onako, tek svet je do jedinog maksimuma u svom razvoju, dogurao u raspolaganju oružjem za masovno uništenje. Ima ga dovoljno za kraj svemu i svačemu. A ono uništava i kad se njime ne puca: izračunato je da se na njega troši 2.898 dolara u sekundi, zbog čega, uz ostalo, manjkaju sredstva za poboljšavanje životne sredine, zdravstvo, školstvo, kulturu.
Pa da se u takvom uskraćivanju dobrobiti, tešimo da još dobro prolazimo kad nam na glavu ne padaju nuklearne bombe. Da zanemarimo što primanja jedva rastežemo do kraja meseca, a da brinemo o „kraju sveta“. A, ako se nuklearno oružje zaista nudi kao rešenje za sve naše probleme, bolje neka nam svi problemi ostanu, pa da možemo da nastavimo da za njih, po običaju, krivimo druge…