Na prvi pogled, izraelsko-palestinska mirovna konferencija u Tel Avivu 1. jula delovala je odsutno, gotovo nestvarno. I na neki način je takva i bila.
Sa oko 6.000 prisutnih, ovaj događaj je, od 7. oktobra, bio najveći antiratni skup u zemlji, ne uključujući ulične proteste. Dok su ulazili u Menora Arenu, džinovski ekrani su prikazivali video snimak iz 2019. godine o grupi muzičara iz južnog grada Sderota koji su se udružili sa grupom u Gazi kako bi kreirali zajednički muzički i plesni video. Kako bi se dodatno naglasila ogromna distanca između tog vremena i našeg danas, odmah je usledio deo iz pesme Džona Lenona „Imagine“.
Ovu idiličnu atmosferu na stadionu razbila je prva grupa govornika koja je izašla na binu: jevrejski i palestinski državljani Izraela, čiji su članovi porodice ubijeni ili kidnapovani u napadu predvođenom Hamasom pre devet meseci, ili ubijeni u izraelskom bombardovanju Gaze koje je usledilo. Jedna govornica, Liat Atzili, je i sama bila kidnapovana i držana u zatočeništvu do kraja novembra.
Slušanje ličnih priča užasa svakog govornika činilo se kao dobijanje ponovnih udara u stomak. Gotovo da nije bilo suvog oka u publici — posebno kada su kolektivno čitali pesmu „Osveta“ pokojnog palestinskog pesnika Tahe Muhameda Alija, kao kolektivnog stava protiv odmazde. Između takvih priča, u nečemu što se činilo kao nepremostiv emocionalni skok, pevane su himne mira tokom čitavog događaja, uključujući i poletne himne “Danas“, „Molitva majki“ i „Pesma za mir“ — koja je povezana sa ubistvom premijera Jicaka Rabina — koje su dočekane razigranim aplauzom i plesom oduševljenja.
NESKLAD BEZ REŠENJA: Bilo je teško pomiriti nesklad između ovih trenutaka slavlja sa stvarnošću spolja. Izraelski napad ubio je skoro 40.000 Palestinaca, uništio ceo pojas Gaze, stotine hiljada naterao da žive u šatorima bez hrane, a hiljade drugih bacio u logore u kojima vladaju uslovi mučenja i zlostavljanja. U međuvremenu, od napada 7. oktobra u kojem je ubijeno oko 1.200 Izraelaca, još desetine hiljada i dalje je raseljeno iz njihovih domova na severu i jugu zemlje, a svi su i dalje zabrinuti za sudbinu preostalih talaca koji pate u zatočeništvu.
Uz sve ovo, dok je publika na stadionu plesala, izraelska vojska je naredila hiljadama u gradu Kan Junis da napuste grad pred još jednim kopnenim napadom. Niko od govornika se nije ni osvrnuo na ovaj razvoj događaja, a o strahotama rata bilo je mnogo manje rečeno nego što bi se očekivalo.
Ovaj nesklad je dodatno pogoršan odsustvom bilo kakvih stvarnih rešenja ogromnih problema sa kojima se danas suočavaju izraelsko i palestinsko društvo. Mnogi od govornika su tražili hitan prekid vatre i razmenu talaca i zatvorenika, neki su nejasno pominjali „političko rešenje“, a nekolicina je govorila o „dve države“. Ali tokom tri sata, nijedan od desetina govornika nije izneo konkretan plan za „mirovni kamp“ koji je ovaj događaj trebalo da oživi. (Mirovni aktivisti Maoz Inon i Aziz Abu Sarah, koji su među inicijatorima konferencije, obećali su da će raditi na detaljnom nacrtu koji će uskoro biti objavljen.)
Pragmatično govoreći, svaka velika izraelska mobilizacija za mir neizbežno mora da bude odgovorna za mere bezbednosti, a ovo je debata koju levica mora da nastavi da razvija. Ali niko na konferenciji nije predložio kako se dugoročno nositi sa izazovima Hamasa i Hezbolaha, niti sa rastućom nelegitimnošću Palestinske narodne samouprave među Palestincima — veoma stvarnim i hitnim pitanjima za mnoge Izraelce.
Uglavnom, najbolji odgovor izraelske levice je da će ove pretnje nestati kada se okupacija završi i kada se postigne mirovni sporazum. Ali to ne umiruje egzistencijalne strahove većine Izraelaca, koji su i dalje traumatizovani zbog 7. oktobra i strahuju da bi se to moglo ponoviti. U nedostatku takvih odgovora, biće teško ponuditi alternativu apsolutnoj hegemoniji desnice u izraelskoj politici.
„NADA KAO GLAGOL“: Ipak, uprkos svemu ovome, postoji još jedan način da se razume ovaj događaj. Uz rat, postoji društveni i emocionalni kontekst u okviru koga je konferencija organizovana: društvo zaglibljeno u strah, mržnju, očaj, rasizam i okrutnost.
Izraelci su suočeni sa političkom scenom na kojoj postoji, skoro od zida do zida, poricanje — od Itamara Ben Gvira do Jaira Lapida — potrebe za političkim sporazumom, pravdom za Palestince i suštinskim jevrejsko-arapskim partnerstvom. Imamo posla sa vodećim medijima koji godinama pokušavaju da prikriju, od izraelske javnosti, okupaciju i opsadu , a sada kriju istinu o užasnim ratnim zločinima koje Izrael čini u Gazi i u svojim zatočeničkim objektima, istovremeno gušeći svaki kritički glas za mir i pravdu.
Čak i mirovna konferencija jedva da je pominjana u lokalnim medijima; jedina stavka koja se nudila u jednoj TV emisiji vesti prikazivala je snimke napada 7. oktobra dok je intervjuisala govornika na konferenciji, kao da kaže gledaocima – evo sa kim ovi levičari žele da se pomire.
Zbog toga je ovaj skup, koji je možda delovao kao odvojen od stvarnosti, i na kome su se satima ponavljale naizgled banalne izjave, zapravo predstavljao nešto revolucionarno.
Ovaj događaj je okupio preživele Jevreje i Palestince, raseljena lica, taoce, bivše zatvorenike, ožalošćene porodice, aktiviste, pripadnici bezbednosnih službi, verske ličnosti i ličnosti iz kulturnog života, intelektualce, te sadašnje i bivše parlamentarce kako bi ponovili zajedničku posvećenost pravdi, nenasilju, partnerstvu, jednakosti, demokratiji, samoopredeljenju, bezbednosti, slobodi i miru za sve koji žive između reke Jordan i Sredozemnog mora. Bio je to radikalan predlog za nadu.
Kao što je Maoz Inon rekao na bini te večeri, nada nije nešto što jednostavno postoji ili što može da se nađe, već je treba shvatiti „kao glagol“. U sadašnjem kontekstu, gde je javni diskurs prožet genocidnim govorom, reafirmisanje naših zajedničkih osnovnih vrednosti i ponovna izgradnja osećaja zajedništva su vitalni i hitni rituali.
Bez horizonta na kome se vidi da postoje dva naroda koji će zauvek živeti zajedno na ovoj zemlji i da život zajedno jeste moguć, biće nemoguće izgraditi alternativni pokret preovlađujućim strujama ultranacionalizma. Bez konsenzusa o ovim osnovnim vrednostima, biće nemoguće predložiti održiva rešenja koja će biti u korist oba naroda.
Ali čak i na političkom nivou, bilo je važnih momenata na ovoj konferenciji. Nekoliko Palestinaca koji su izašli na binu govorilo je o Nakbi i njenom značaju za njih lično — kako su članovi njihovih proširenih porodica raseljeni u Gazu 1948. i kako su ti isti rođaci sada ubijeni izraelskim bombama. Ovu povezanost palestinskog naroda u svim njegovim delovima, preko granica, jevrejsko-izraelsko društvo teško shvata, i vredi ga staviti u fokus. Insistiranje na tome da budu jednako tretirani svi oni koji žive između reke i mora takođe je pozitivan razvoj u širem diskursu levice u Izraelu.
Dva video snimka prikazana na ovom događaju pokazala su kako se nada može prevesti iz apstraktne poruke u konkretne korake. Prvi je predstavljao palestinske aktiviste i organizacije na okupiranim teritorijama koje rade protiv aparthejda zajedno sa izraelskim grupama posvećenim jednakosti i miru. Drugi je istakao niz krvavih sukoba — Južne Afrike, Severne Irske, Ruande i sukoba između Izraela i Egipta — u kojima je okončanje represije i nepravde, kao i težnja za pomirenjem, pomoglo da se ti sukobi okončaju.
ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI: Da bismo čak i počeli razgovor o budućnosti, neophodno je prvo zaustaviti rat, razaranje i zarobljeništvo. Ali da bi mirovni kamp stekao moć i uticaj neophodno je da dođe do stvarne promene u Izraelu i Palestini, pred nama je još dug put, sa mnogo prepreka na tom putu.
Izrada detaljnog plana o tome kako se bezbednost i jednakost mogu ponuditi i jednom i drugom narodu predstavlja jedan izazov. Veliki jaz između značajnog palestinskog prisustva na bini i malog broja Palestinaca u publici takođe ukazuje na problem koji pokret mora hitno da reši (Inon i Abu Sara obećavaju da će biti budućih događaja i na okupiranoj Zapadnoj obali).
Ovom događaju su prisustvovala samo četiri člana Kneseta (Ajman Odeh, Ofer Kasif, Naama Lazimi i Gilad Kariv), dok je Jair Golan, lider novospojene Laburističke i Merecove partije pod nazivom „Demokrate“, bio odsutan; to je pokazalo koliko je ovaj kamp udaljen od koridora moći.
Dirljiv govor palestinskog pisca Muhameda Ali Tahe, koji je bio pun humora i saosećanja, ali i oštar u svojoj kritici i Izraela i Hamasa, obuhvatio je suštinu onoga što ova konferencija želi da ponovo aktivira. Govorio je o užasima sadašnjeg rata, principima političkog rešenja i dalekoj zamišljenoj budućnosti u kojoj obe nacije igraju fudbal, slušaju muziku i slave život „u zapadnom Jerusalimu, glavnom gradu Izraela, i u istočnom Al Kuds, glavnom gradu Palestine, kao i Tel Aviv, Ramala, Ber Ševa i Gaza.“
Taha je možda sanjar, ali po Lenonovim rečima i kako pokazuje konferencija, nije jedini.
* Tekst je sa dozvolom prenet iz Local Call-a gde je objavljen 2. jula i potom na +972 Magazine 4. jula 2024.