Piše: Tamara Jorgovanović
Svake godine u knjižarama širom sveta pojavi se na hiljade autobiografija i memoara, a pišu ih bukvalno svi – političari, umetnici, sportisti, biznismeni, blogeri, voljena i nevoljena deca, bračni drugovi, ljubavnici, bivši ovisnici, zatvorenici, gurui i obični ljudi koji smatraju da su doživeli bilo šta neobično.
Na neke memoari deluju kao terapija, dok drugi jednostavno imaju potrebu da podele svoju priču. Egipatsko-američki pisac Andre Asiman, koji je pre četvrt veka objavio hvaljene memoare “Iz Egipta”, veruje da ih ljudi pišu jer žele da dobiju drugu šansu za stvaranje nove verzije svojih života.
Politički memoari danas spadaju u sam krem žanra: tu ih je još 1953. smestio Vinston Čerčil, kada je za svoja obimna sećanja dobio Nobelovu nagradu za književnost. Od tada nema ozbiljnog svetskog državnika, od Nikite Hruščova i Ričarda Niksona do Nelsona Mandele i Janisa Varufakisa, a da nije ostavio pisano svedočanstvo o sebi i svom vremenu. Mnogo pre njih isto su činile razne istorijske ličnosti, a među najpoznatijima je rimski imperator Julije Cezar, koji je ostavio čuvene “Galske ratove” u sedam knjiga. Danas se na ovaj korak odlučuju čak i epizodisti u politici ako su bili na pravom mestu u pravo vreme.
OD VAŠINGTONA DO OBAME: Pojava je naročito rasprostranjena na Zapadu, gde mnogi mlađi kandidati karijeru započinju pisanjem autobiografije kako bi se približili biračima. Knjige napisane sa ovom namerom obično se nazivaju “memoarima za kampanju” i u pitanju su uglavnom “ode samom sebi”, koje posle mogu da se poklanjaju pristalicama i plaćaju novcem stranke. Oni koji su već ostavili neki trag bavljenje politikom zaokružiće memoarima. Iako se ova dva žanra često preklapaju i mešaju, u autobiografiji je fokus na onome ko piše i njegovom životu, najčešće hronološki, dok se u memoarima iznosi sećanje na druge, na jedan određeni događaj ili epohu – uglavnom na neku pouku koja se stekla u životu.
Samo u Americi u poslednje dve godine memoare su objavili bivši predsednik Barak Obama (aktuelni bestseler), izabrana potpredsednica Kamala Haris, bivša prva dama Mišel Obama, bratanica Donalda Trampa Meri Tramp, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, bivši Trampov advokat Majkl Koen, smenjeni šef FBI-ja Džejms Komi, nekadašnja Trampova saradnica u Beloj kući i učesnica “Šegrta” Omarosa Menigolt, bivši (Trampov) portparol Bele kuće Šon Spajser, pokojni republikanski senator Džon Mekejn, bivši državni sekretar Džon Keri, bivši (Obamin) ambasador u Rusiji Majkl Makfol… Nešto ranije izašla su i svedočanstva izabranog predsednika i nekadašnjeg potpredsednika Džoa Bajdena (bilo je to pre kandidature), bivše prve dame Hilari Klinton, Trampovog smenjenog menadžera kampanje Korija Levandovskog, Trampove prve žene Ivane, kao i ćerke nekadašnjeg predsednika Džordža Buša mlađeg Džene. I to je samo kap u moru, najzvučnija imena među manje poznatim. (Inače, Bušovi baš vole da pišu jer su memoare objavili gotovo svi članovi porodice – dva predsednika, obe prve dame, dve ćerke Buša mlađeg, dok je Džeb Buš objavio svoju mejl prepisku.)
I pre nego što su se 17. novembra – dve nedelje posle izbora – pojavili u knjižarama, memoari Baraka Obame “Obećana zemlja” bili su najprodavanije delo u pretplati. Prethodni koje je napisao “Snovi moga oca” iz 1995. i “Odvažnost nade” 11 godina kasnije takođe su bili bestseleri, kao i njegove žene Mišel “Moja priča” (Becoming). Ove knjige prevedene su na desetine jezika, uključujući srpski. Obame su unapred dobile neverovatnih 65 miliona dolara za svoja svedočanstva. Četrdeset četvrti predsednik SAD je jedan od retkih političara koji piše sam – obično je to posao koautora ili goustrajtera – a za njegove knjige se kaže da imaju i literarnu vrednost, što takođe nije često.
Otkako je Obama 2016. okončao svoj drugi mandat, memoare o toj eri napisali su njegov menadžer kampanje, pisac govora, asistentkinja, savetnici, fotograf, stenografkinja, pa čak i cvećarka. Mnogi od njih pozvani su i u Holivud. Dok je Donald Tramp šampion u pisanju o sebi u vidu priručnika kako se obogatiti – za 30 godina je štampao najmanje 18 naslova, uglavnom s koautorima, od kojih je “The Art of the Deal” najbliži memoarima – njegov tim na tom polju ne obećava. Dva najbitnija literarna agenta za memoariste u Americi Mat Latimer i Kit Urban rekli su da 98 odsto ljudi iz Trampove administracije neće biti zanimljivi za izdavače jer su, u poređenju s političarima iz Obamine ili čak nepopularne Bušove vlade, “suviše toksični”.
Trenutno deluje da ni budući memoari odlazećeg predsednika ne bi probudili veliko interesovanje. Nezavisne knjižare širom Amerike, u demokratskim i republikanskim državama podjednako, ne smatraju da će Trampova knjiga biti veliki hit kod čitalaca. Kako je pokazala anketa Pablišer viklija, manje knjižare bi naručile veoma mali broj primeraka.
I zaista, dosad su ugovore za knjige dobijali samo odmetnici iz Trampovog okruženja, verovatno zato što oni koji su bili uz njega nisu ni nameravali da pišu. U vreme dok su se brojali glasovi objavljeno je da bivši Trampov menadžer kampanje Bred Paskal piše knjigu i da pregovara sa izdavačima. Paskal je otišao sa svoje pozicije posle fijaska s mitingom u Tulsi juna ove godine, a smatra se da se od njega naročito plaše jer nije potpisao sporazum o poverljivosti. Sada kad je Tramp na vratima da izađe iz Bele kuće, verovatno će se pojaviti i novi autori.
Svi američki predsednici od Vašingtona do Obame, potpredsednici, prve dame, a ponekad i deca, članovi šire porodice i prijatelji, napisali su memoare. I evropski političari vole da ostave trag u literaturi, a neki su napisali i po nekoliko knjiga sećanja. Od živih, pera su se latili Nikola Sarkozi, Toni Bler, Dejvid Kameron, Janus Varufakis, Mihail Gorbačov, kao i bivši jermenski predsednik Robert Kočarjan, koji je pisao dok je bio u zatvoru. U svoje vreme zapise su objavili Helmut Kol, Boris Jeljcin, Fransoa Miteran, Margaret Tačer…
Iako se njegovi prošlogodišnji memoari “Strasti” (Passions), prodati u 200.000 primeraka, mogu smatrati svežim, bivši francuski predsednik Sarkozi ovog leta je objavio još jedne “Vreme oluja” (Les Temps de Tempetes), u kojima opisuje prve dve godine svog predsednikovanja. To je i vreme kad ga je napustila tadašnja žena Sesilija, pa se oženio pevačicom i bivšom manekenkom Karlom Bruni, tako da nije neobično što je nova knjiga u kratkom roku prodata u pola miliona primeraka, sa doštampavanjem novih. Od sredine devedesetih do danas Sarkozi je napisao desetak knjiga, a “Svedočanstvo” iz 2006. prodato je u 350.000 primeraka.
SRBIJA – IMA ČITALACA, NEMA PISACA: Iako se u Srbiji pažljivo oponašaju svetski trendovi, ovaj je jedan od retkih koji se nije primio. Zašto se ovde danas ne pišu politički memoari nije pitanje za izdavače, kojima bi to sasvim sigurno donelo solidnu zaradu, već za potencijalne autore, koji kao đavo od krsta beže od takvog poduhvata. Da nismo svedoci svakodnevnih pokušaja da se falsifikuje istorija – sopstvena i opšta – i vađenja na vađenje iz konteksta, bilo bi nemoguće poverovati da svi ti pričljivi ljudi, koji su tri decenije što na vlasti što u opoziciji, nisu poželeli da ovekoveče svoje mesto u ovim turbulentnim vremenima. Interesovanje čitalaca i te kako postoji: ispovest Jovanke Broz, recimo, “Moj život, moja istina”, koju je zabeležio Žarko Jokanović, prema podacima iz kataloga javnih biblioteka u Srbiji imala je četiri izdanja i ukupan tiraž od 155.000 primeraka. Odlično je prošao i nastavak, priča Jovankine sestre Nade Budisavljević, takođe pisan s Jokanovićem i objavljen u Laguni. Poslednji dvotomni memoari Mire Marković (“Bilo je to ovako”) imali su dva izdanja, po 16.000 primeraka, za koja izdavač kaže da su planula. Dve od tri pomenute knjige objavile su kuće koje štampaju dnevne novine (Blic i Novosti), a sve su se prodavale na kioscima, što govori o velikom komercijalnom potencijalu.
Memoari najpoznatijeg domaćeg biznismena Miroslava Miškovića “Ja, tajkun” u izdanju Lagune nedeljama su bili na prvom mestu liste bestselera, ostavljajući za sobom dotadašnje vladare, ljubavne romane poznatih novinarki. Pre desetak godina autobiografija Emira Kusturice “Smrt je neprovjerena glasina” (Novosti) prodavala se kao alva, takođe na kioscima, a štampala se i kasnije kod drugih izdavača. Kusturica je objavio i dnevničke zapise “Šta mi ovo treba” (Vukotić media).
Čitaoci, dakle, postoje, nema autora.
Od aktivnih političara u knjižarama trenutno mogu da se nađu samo memoari prvog predsednika DS-a Dragoljuba Mićunovića “Život u nevremenu” (Arhipelag). Ista izdavačka kuća objavila je i memoare Dragana Lakićevića o prijateljstvu sa Zoranom Đinđićem “Portret političara u mladosti”. Ima i zapisa Borisava Jovića (“Zašto bih ćutao”, Novosti), Vasilija Krestića (“Zapamćenja”, Matica srpska), kao i starijih Dobrice Ćosića, Milovana Đilasa, Dušana Čkrebića, Petra II Karađorđevića, Prote Mateje Nenadovića, Živojina Mišića… Svedočanstva su ostavili i Titov lični lekar Predrag Lalević i njegov drug iz lova, direktor gazdinstva “Jelen” Danilo Todorović.
U antikvarnicama su dostupni memoari Nikole Pašića, Stepe Stepanovića, Radomira Putnika, Svetozara Vukmanovića Tempa, Patrijarha Gavrila…
Veoma je malo i političkih biografija, a o savremenim ličnostima sa ovog prostora gotovo da ih i nema. Uglavnom se pisalo o patrijarhu Pavlu, Zoranu Đinđiću, Svetom Savi i Nemanjićima uopšte, Titu, Jovanki Broz, Karađorđu, Slobodanu Miloševiću, Knezu Milošu, kralju Petru I, kralju Petru II, kao i o Živojinu Mišiću, Stepi Stepanoviću… O živima – gotovo ništa. Novinar i autor Slaviša Lekić prikupio je mnogobrojne izjave koje su karakterisale dugu karijeru tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića i 2013. objavio “Zamlaćivanje: političku ‘autobiografiju’ Tomislava Nikolića”. Nikolićevim naslednikom i njegovom epohom bavio se urednik Vremena Dragoljub Žarković u “Naprednoj knjizi – Godinama uspona Aleksandra Vučića”, ali to je više bio materijal za biografiju. Zato su domaći autori objavili nekoliko knjiga o Vladimiru Putinu (među piscima je i tajkun Bogoljub Karić), kao i o Sulejmanu Veličanstvenom.
I tako u zemlji u kojoj su baš (auto)biografije vladara predstavljale začetak književnosti, više nema mnogo onih koji bi za sobom ostavili svedočanstva, a još manje pisaca koji bi se njihovim žitijem bavili. Ipak je tako sigurnije: memoari su neprijatan svedok i mogu samo da smetaju.