Mein Kampf u našem sokaku

Prilikom lagodnog letnjeg prebiranja knjiga na jednoj od tri lokacije na kojima su akumulirane, sasvim neočekivano i sa neopisivo prijatnim iznenađenjem otkrio sam i Hitlerov Mein Kampf (u daljem tekstu MK), i to na našem jeziku (Zrenjanin, Ekopres 2001, prevod Radomir Smiljanić). Otkrivanje knjige za koju sam potpuno zaboravio da je posedujem nije bilo jedino iznenađenje. Otvorivši je, otkrijem da je sva prošarana marginalijama i poispunjavana dodatim hartijama sa posebno naznačenim napomenama. Ni to nije bilo poslednje iznenađenje. Među hartijama ubačenim u knjigu našao sam plan jednog teksta koji je trebalo da bude posvećen opasnostima upadanja u ponore autokratije svakog naglo promenjenog sistema u kome je demokratski poredak tek uveden i gde demokratske institucije nisu imale dovoljno vremena da se konsoliduju i učvrste. 

Deo iznenađenja predstavljao je uvid da se rizik, koji sam tada samo anticipirao, za desetak godina proteklih u međuvremenu uveliko i odista naopako u nas i ostvario. Umesto teksta u kome je tada trebalo artikulisati opasnost od sloma krhke demokratije, tek začete i zatečene u početnoj fazi hazardnog životarenja, ispostavilo se da je nakon dobrog niza u međuvremenu proteklih godina postalo smisleno i neophodno pisati o njenom nestanku. Valja odgovoriti i na pitanja o načinu na koji je ona, umesto da se potvrdi kao tvorevina sadašnjosti i zalog za još povoljniju budućnost, ostala samo kao nostalgično sećanje na optimizmom prožetu ne tako daleku prošlost.

Neuspeh društva da razvije demokratske institucije i konačno se oslobodi tereta autokratije koja svoje duboke korene vuče još iz „sistema samoupravnog socijalizma“, a još i više iz onoga socijalizma koji mu je prethodio, može se prikazati i dokumentovati na različite načine. Način koji se sam po sebi preporučio nakon otkrivanja Hitlerovog programatskog spisa jeste jednostavno poređenje našeg aktuelnog političkog poretka sa onim koji je Hitler koncipirao u svom MK i se zastrašujućom doslednošću realizovao u godinama koje su sledile. Pokazuje se da je i markantna i frapantna sličnost sistema koji je projektovao Hitler (u daljem tekstu H) i našeg aktuelnog sistema koji svoje bleštave atribute duguje aktuelnoj vlasti, a posebno našem predsedniku Republike (u daljem tekstu AV). To ne bi trebalo da iznenadi toliko koliko faktički ipak iznenađuje. Jer, autoritarni i autokratski sistemi su ustrojstva sile i prinude, pa po prirodi stvari ograničavaju slobodu institucionalnog diversifikovanja, dok demokratski sistemi, sa slobodom kao ključnom vrednošću na kojoj se temelje, po prirodi stvari pružaju i veću slobodu variranja, modifikovanja i prilagođavanja institucija.

ODLIKE AUTOKRATIJE

Za nedemokratske sisteme u javnosti su se kao najfrekventniji iskristalisali pojmovi autoritarizam i autokratizam, odnosno autokratija. Rečnici ne daju dovoljno elemenata za precizno razgraničavanje ova dva pojma, ali je opšte prihvaćeno da je autokratija tvrđi, neugodniji i brutalniji oblik autoritarnosti. Stoga će u nastavku sistemi koji se vezuju za H i AV biti razmatrani kao autokratski a ne „samo“ autoritarni, posebno s obzirom na najnovija upadljivo nasilna i brutalna postupanja povodom studentskih protesta i u vezi sa njima. 

Autokratski sistemi se daju pouzdano raspoznati po dva ključna kriterija, od kojih je jedan strukturni, a drugi funkcionalni. Strukturni kriterij tiče se hijerarhijske strukture vlasti i odnosa između pojedinih ešalona u samoj hijerarhiji vlasti. Autokratije se prepoznaju po tome što postoje jasni odnosi nadređenosti i podređenosti između slojeva u vladajućoj strukturi i što se za svakog aktera zna kome je podređen i u odnosu na koje je aktere iz neposrednog donjeg sloja nadređen, sve to sa uobičajenim prerogativima komandovanja. Na vrhu hijerarhije je jedna osoba sa najvećom količinom političke moći i sa sposobnošću da – što neposredno što, posebno, posredno – određuje razvojne smernice društva i sve bitne elemente u odgovarajućoj politici. Struktura gotovo apsolutne moći za društvo kao celinu preslikava se na niže slojeve u kojima se jasno razaznaju odgovarajuće hijerarhije nižeg reda, sa najmoćnijim funkcionerom („lokalnim šerifom“) na vrhu i sa njemu podređenim akterima na nižim slojevima. Bivši sovjetski sistem jednonačalija prava je slika i prilika hijerarhijskog autokratskog sistema. Funkcionalni kriterijum autokratije verno i do krajnosti prati hijerarhijsku strukturu sistema. On se odnosi na procese odlučivanja, pri čemu svaki akter u sistemu donosi odluke koje obavezuju aktere u neposredno sledećem nižem ešalonu i radi prema direktivama svog pretpostavljenog iz neposredno sledećeg višeg sloja.

Navedena sistemska svojstva mogu dobro da posluže za karakterizaciju dvaju sistema na koje se odnosi ova analiza, tj. na sistem koji je kreirao H i aktuelni sistem u Srbiji koji se prirodno vezuje za AV. U oba sistema krajnja moć je locirana u jednoj osobi, onoj na vrhu vladajuće piramide. Kod H to je eksplicitno formulisano u MK (s. 228-230, 369, 373, 374-375). U našem slučaju takvih eksplicitnih formulacija, dakako, nema, ali su se odgovarajući odnosi na više nego upadljiv način uspostavili u stvarnosti. U ovoj zemlji nema dana kad se ne istakne da smo društvo u kome jedan pojedinac „odlučuje o svemu“, pa i poslednji pismen Srbin dobro zna ko je „gazda u ovoj kući“ i čija je reč poslednja i odlučujuća. Taj osećaj je toliko omasovljen i duboko ukorenjen da gotovo da nema pitanja u vezi sa kojim se ljudi iz različitih društvenih slojeva nisu „za pomoć i podršku“ obraćali predsedniku Republike. Tu na prvi pogled smešnu praksu prihvatili su i stranci, pa se za međudržavna pitanja obraćaju AV-u i ne vode računa o tome ko je za ta pitanja /ne/nadležan. Naš AV bi za neka pitanja mogao da dospe u Ginisovu knjigu rekorda: ni manjeg obima formalnih ovlašćenja (Ustav, zakoni, prateći propisi) ni većeg opsega arbitrarnih intervencija u najrazličitije društvene poslove. Iz ovde upravo rečenog neposredno sledi jasan i neosporiv zaključak: i AV i H, kako je sebe prikazao u MK, paradigmatični su primeri autoritarnih vođa, a sistemi koje su realizovali /i/ili koncipirali školski su primeri nepatvorenih autokratija. Ne može stoga da iznenadi što su oni upadljivo slični, mnogo sličniji nego što smo to po nekoj inerciji i navikama u mišljenju spremni da očekujemo.

JURIŠNI ODREDI

Fundamentalna sličnost ustanovljena je u prethodnom odeljku. No, postoje i druge, takoreći nefundamentalne sličnosti, kao i neke razlike koje su vredne zapažanja. Velika sličnost primećuje se iz naglašene sklonosti obaju sistema ka nasilju i lakoće sa kojom se prihvataju odgovarajućih instrumenata prinude. H je poznat po svojim paramilitarnim partijskim odredima; to su poznati Sturmabteilungen (jurišni odredi), redovno označavani skraćenicom SA. AV se hvalio svojim „lojalistima“ i u par navrata čak naveo i nekakvu cifru od preko 15.000. Druga zajednička osobina je njihova želja i jarko ispoljena sklonost da uđu u istoriju, da ih buduća deca vide u udžbenicima. Kod H je to nešto diskretnije i zapaža se u njegovim napomenama o Bizmarku. AV je u tom pogledu agresivniji i drastičniji, osobito kad vreme svoje vladavine poredi sa Pašićevim ili kad navodi političku podršku na pojedinim izborima i broj izbornog osvajanja pojedinih visokih položaja u državnoj upravi. 

Velika je sličnost između H i AV u spremnosti i sklonosti ka simplifikaciji važnih društvenih pitanja što je upadljivo kad se formulišu jednostavne, da se ne kaže proste, izborne parole na koje se od brojnih manje obrazovanih segmenata biračkog tela lako dobijaju mnogi i mnogi glasovi. H je na tome opetovano verbalno insistirao, dok AV na tu temu ne lansira mnogo napomena i sudova ali to intenzivno sprovodi u praksi. Sklonost ka građevinskom gigantizmu, ka gradnji krupnih, impozantnih objekata kakvi mogu da opsene prostotu, upadljiva je sličnost između H i AV. H je imao i svog poznatog arhitektu Špera, dok se AV za neku sličnu ličnost još nije vezao, možda zato što se u njegova građevinska „čuda“ redovno, i to u visokom stepenu, uključuje strani faktor. 

Pored sličnosti, između ova dva autokrata postoje i razlike. Valja odmah istaći da razlike ne produkuju i neke razlike u karakteru njihove vladavine nego samo izvesne kontraste u stilu i načinu. Među tim razlikama uočljiva je razlika u načinu intervenisanja u društvene poslove. H je pod svojom kontrolom držao samo ključne, strateške odluke i prateće parametre. AV, naprotiv, interveniše i pača se na najširem mogućem frontu. Teško je setiti se stvari u vezi sa kojom se on nije umešao u način na koji će biti izvedena. Dok je H bio zaokupljen najkrupnijim geostrateškim i geoekonomskim pitanjima, AV se uplitao i u takve beznačajnosti kao što je snabdevenost tržišta kiselim krastavčićima i cenama parizera. U tome je AV inferioran u odnosu na H. Traćeći svoj upravljački kapacitet na šećer i povrće, manje mu je vremena i energije preostajalo za krupne stvari, o kojima zbog toga ne bi mogao valjano da odlučuje sve da je za njih i bio kvalifikovan.

Jedna krupnija razlika između H i AV proistekla je iz širih sistemskih razlika društvenog ambijenta u kome su operisali. H je imao dovoljno moći da, kad su se stekli pogodni uslovi, ukine konkurentske stranke i celokupnu zakonsku regulativu prepravi shodno svojim nahođenjima i preferencijama. Vučiću se ta povoljnost nije posrećila. Svoj autokratski stil vladanja morao je da izgradi i sprovodi u jednom formalno pravno demokratskom ambijentu. Iz toga proističu najmanje dve krupnije stvari. Prvo, sistem sa tim ostacima i natruhama demokratskih ustrojstava daleko je manje efikasan – naravno prema kriterijima kojima se rukovodi autokratija – od čistog autokratskog sistema. Ta neskladna kombinacija autokratije i rezidualne demokratije loše se odrazila na privredni razvoj i opšti nivo društvenog blagostanja. I u tom neskladu treba tražiti uzročnike obespokojavajuće činjenice da smo – kad se rast na pravi način definiše i odmeri – jedna od dve najsporije rastuće privrede u jugoistočnoj Evropi i, sve do nedavno, rastom slabiji nego prosek Evrope i sveta. 

Druga činjenica koja proizlazi iz nesklada u političkom sistemu, tj. iz okolnosti da se autokratski poredak našao u nekakvoj kombinaciji sa ruševnim ostacima demokratskih ustrojstava jeste nužnost, pa potom i sklonost, vlasti da dobrano ogrezne u neistinama. H je u toj stvari bio vidno superioran u odnosu na AV. On nije morao da se nosi ni sa kakvom demokratskom oblandom: iz dubine duše mrzeo je demokratiju i parlamentarizam, pa je to formulisao eksplicitno i sa njemu svojstvenom otvorenošću i jasnoćom. Njegov ovdašnji pandan se našao u ulozi pravcatog mučenika. Svoju autokratiju morao je uvijati u demokratsku oblandu, pa se to na neugodno velikom broju tačaka ispoljavalo u nužnosti da se zastupaju otvoreno pogrešni, pa i apsurdni stavovi, te tako i u tvrdnjama za koje je i neuk narod mogao da ustanovi da su neistinite. Ta fundamentalna protivrečnost, sadržana u okolnosti da je autokratija morala da se servira u demokratskoj ambalaži, temeljni je generator neugodno brojnih neistina kojima je kontaminiran naš javni prostor. Njoj treba stoga posvetiti poseban odeljak.

TALASI LAŽI

Iako su u svojim fundamentalnim elementima naglašeno bliski, u manje opredeljujućim daju se zapaziti dovoljno primetne razlike. One se velikim delom mogu svesti na ključnu razliku u formalnom pozicioniranju prema demokratiji. Kako je napred primećeno, H je bez zazora osudio i odbacio demokratiju i svoj sistem vladavine sasvim neposredno izgradio kao antidemokratski. AV u stvari, slično H-u, nema ni truna afiniteta prema demokratiji, ali je prinuđen da deluje u ambijentu koji ipak sadrži neke demokratske rekvizite – konkurentske partije, makar desetkovane i osakaćene, Ustav, zakone i šumu podzakonskih akata donesenih bez njegovog direktnog nadzora; tu je i mnoštvo pratećih elemenata koji su svojevrsne olupine demokratskog sistema. To su sastavnice političkog krajolika koje već samim svojim postojanjem autokrati na dnevnoj osnovi zagorčavaju život. H je, dakle, sebi skrojio sistem po vlastitom ćeifu, dok se AV mora snalaziti sa tim rezidualnim komponentama demokratskog poretka koje bi verovatno, poput H, najradije uklonio ali ne može. AV je, dakle, u težem položaju nego H, a to generiše dva odvojena niza posledica.

Prvo, H je svoj autokratizam mogao da razvija otvoreno i bez hipokrizije. AV je, naprotiv, svoje autokratske poteze morao (i mora) da pakuje u neku kvazidemokratsku ambalažu. Tako je u politički, pa i ceo društveni, sistem strukturno ugrađena jedna golema, strukturna neistina. Ako bi se htelo spustiti na vokabular naše vlasti, reklo bi se da je u sistem ukomponovana jedna zapanjujuća laž. Ta neistina opredeljuje čitave bokore izvedenih neistina što ima za posledicu da smo odavno već postali, služeći se još jednom jezikom našeg političkog vrha, društvo laži. 

Nema prostora za detaljnije nabrajanje i analiziranje tih brojnih neistina, ali je očigledno da nema dana da nezavisni mediji ne izveste o ovim službenim neistinama, pogotovo onim koje emituje naš neumorni politički vrh. Moja laička ocena je da ovi mediji izvanredno rade svoj posao, te moram da kažem da im uvek i potpuno verujem. Ne tako davno redovno su emitovani nalazi Istinomera putem kojih je izveštavano o lažnim tvrdnjama i neispunjenim obećanjima naših najviših zvaničnika. AV je u tim nalazima bio pravi korifej – uvek na prvom mestu. 

Tek radi ilustracije, neka se ukaže na dva slučaja. Prvi se odnosi na rekonstrukciju nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. Njegovu decidiranu tvrdnju da nadstrešnica nije rekonstruisana demantovali su brojni očevici, a uz svu težinu profesionalne argumentacije jedan dobro obavešten inženjer koji je sa tim projektom imao i neposredne radne veze. AV se potom branio na način koji je bio uvreda inteligencije i pravi atak na zdrav razum. Izmislio je neki dodatni uslov, toliko beznačajan i neuverljiv da je zaboravljen čim je provučen kroz uši, pa pošto je taj uslov izostao, ta dovoljno detaljna prepravka nadstrešnice, kao, nije bila rekonstrukcija! Drugi primer je sasvim svež i dogodio se nakon grozne pometnje na velikom protestu studenata i građana od 15. marta. Sa najvišeg vrha vlasti najpre se tvrdilo da nikakve ometajuće intervencije nije bilo. Posle se to zastrlo spinovanom raspravom o tome da li je to bio ili ne tzv. zvučni top. Irelevantno je da li je to baš bio top ili nešto drugo, ali na televiziji se jasno videlo da su desetine i desetine ljudi od tog ataka popadale, a da su već sledećeg dana mnogi i mnogi zatražili lekarsku pomoć. Nakon tvrdnje da nije bilo upotrebe takvog razornog sredstva i čak da ga niko u Srbiji ne poseduje, usledila je informacija da je ipak kupljeno ali da nije nikad upotrebljeno, čak da nije ni raspakovano. Nakon toga došlo je priznanje da je ipak raspakovano, kao i priznanje da takvih sredstava ima više. Ubrzo potom ministar unutrašnjih dela novinarima je pokazao raspakovan uređaj i nešto objašnjavao o tome kako se upotrebljava, ali da do upotrebe nije došlo. Poslednja vest u ovom neugodnom lancu jeste da je „uređaj“ ipak upotrebljen, i to u okolini Sombora, u rasterivanju gomile inostranih imigranata.

Drugi niz nepoćudnih pojava generisan iz pomenute fundamentalne laži ugrađene u same temelje sistema, laži koja se sastoji u kontinuiranim, dnevnim naporima da se autokratska delovanja prezentiraju u demokratskom pakovanju, sastoji se u svakodnevnom kršenju Ustava i zakona. AV je naočigled cele javnosti godinama kršio izuzetno važan član 115 Ustava Srbije koji predsedniku Republike zabranjuje da obavlja druge javne funkcije. Na Ustav koji je tako sistematski kršio zakleo se prilikom svoje predsedničke inauguracije. Ne usuđujem se da ovde napišem šta mislim o takvom postupku. Bavio se nesravnjeno više onim za šta nije nadležan nego onim za što je nadležan.

Neki su izišli sa tvrdnjom da je neprincipijelno optuživati ga za stvari koje su van kruga njegovih nadležnosti. To je pogrešna propozicija. Radeći ono za šta nije nadležan, u svakom pojedinačnom slučaju činio je dvostruku grešku. Prvo što se meša tamo gde mu ne pripada, i, drugo, što te intervencije nestručne osobe proizvode nepotrebne štete. Budući da se on mešao u sve što može da se zamisli, kršenje Ustava i zakona postalo je rutinska stvar. Ta destruktivna praksa postala je deo poslovne i ekonomsko-političke rutine, te tako neka vrsta specifičnog srpskog folklora. Deo te rutine je ležeran, neobavezujući odnos prema važećim propisima, uključujući i obaveznu višestepenu kontrolu nad investicionim projektima. Korupcija je zakonita i neizbežna posledica takvog nereda. U javnosti se nije dovoljno čula ocena da je za pad novosadske nadstrešnice u krajnjoj liniji odgovoran AV koji je ne samo odgovoran za praksu bagatelisanja propisa nego je i neposredni generator ponašanja koja od propisa drastično odstupaju. Bagatelisanje propisa jede ljudske živote. U ovim stvarima H je očigledno iznad AV, i to daleko superioran u odnosu na njega. Prvenstveni razlog te superiornosti jeste činjenica da sam H nije stvarao situacije koje bi pogodovale takvim prekršajima. Propise je prilagođavao potrebama svoje vladavine i fanatično ih se držeći uspevajući, čini se, da isti takav odnos predvidivosti i poretka afirmiše u celom društvu. 

*

U ovom tekstu data je komparacija našeg političkog poretka sa Hitlerovim. Na prvi pogled sama ideja ove komparacije deluje zaprepašćujuće i bogohulno. Detaljnija analiza, međutim, pokazuje da tu za neko veće iznenađenje baš i nema mesta. Oba sistema veoma su bliska u onome što je najvažnije – u alokaciji moći na relevantne društvene aktere i u rasporedu nadležnosti i konfiguraciji tokova odlučivanja. U nekim drugim aspektima sistemi se razlikuju, ali to ne potire njihovu temeljnu sličnost. Najveća takva „drugostepena“ razlika zapaža se u karakteru propisa i u odnosu prema njima. Iz te razlike proističu i, u daljem stepenu izvedene, razlike u drugim društvenim pojavama. Primera radi, u analizi Hitlerovog režima korupcija se praktično i ne pominje, a Srbija je toliko ogrezla u korupciji da se to jasno vidi i u najširim međunarodnim razmerama. U sistemu kojim je upravljao H nije bilo partijskog zapošljavanja; u MK se navodi da čak ni administrativni upravnik centrale Hitlerove partije nije bio njen član! Našu situaciju u tom pogledu najbolje je okarakterisala pokojna prof. Srbijanka Turajlić rekavši da kod nas ni portir ne možeš postati bez partijske knjižice ili bar dovoljno jake partijske preporuke! Čini se da poređenje našeg poretka sa Hitlerovim baš i nije toliko bizarno. U svakom slučaju mnogo se da naučiti i iz onoga u čemu su dva poretka slična, kao i onoga u čemu se razlikuju. 

Mnogi će se zapitati kako je to uopšte moguće, kako smo se institucionalno približili jednom režimu koji je u svetu davno percipiran kao institucionalno ruglo i koji je svoju zemlju odvukao u tragičnu propast. No, to približavanje onome što nije trebalo da nam bude orijentir odvijalo se postepeno. Đinđićeva žaba skuvala se na neosetno rastućoj temperaturi a da to nije ni osetila.

Foto: Ćacilend

Potpis

Ćacilend: Lojalisti kao jurišni odredi

Glosa 1

Približavanje onome što nije trebalo da nam bude orijentir odvijalo se postepeno. Đinđićeva žaba skuvala se na neosetno rastućoj temperaturi, a da to nije ni osetila

Glosa 2

U analizi Hitlerovog režima korupcija se praktično i ne pominje, a Srbija je toliko ogrezla u korupciji da se to jasno vidi i u najširim međunarodnim razmerama

Glosa 3

Ta fundamentalna protivrečnost, sadržana u okolnosti da je autokratija morala da se servira u demokratskoj ambalaži, temeljni je generator neugodno brojnih neistina kojima je kontaminiran naš javni prostor