Svi mi koji aktivno učestvujemo u političkom životu Srbije imamo obavezu da budemo krajnje oprezni na koji način govorimo o pitanju Kosova i Metohije, da sagledamo, pre nego što izgovorimo i iznesemo određene kvalifikacije, bilo za Beograd ili Prištinu, kakve će to posledice imati po očuvanje veoma krhkog mira, ako se sadašnja situacija može tako nazvati.
Baveći se politikom više od 15 godina, više puta sam bila svedok da jedna nesmotrena izjava može da izazove ozbiljne posledice, ugrozi ljudske živote i da je potrebno mnogo vremena da se one saniraju. Kada je jedna ovakva tema u pitanju, odgovornost snose svi učesnici u javnom životu. Ako se svi slažemo da je ovo jedno od najvažnijih nacionalnih pitanja, potreban je odgovoran pristup svih relevantnih političkih činilaca. Ne možemo sebi da priuštimo ponavljanje grešaka iz prošlosti. Dešavanja na terenu, uverili smo se u poslednjim događajima, mogla bi da eskaliraju u svakom trenutku.
SAGLASNOST: Doduše, ni sama ne znam na koji način možemo da rešimo ovo višedecenijsko pitanje, ali sam svesna činjenice da je to težak i dugotrajan proces s neizvesnim ishodom.
Naravno, svi akteri na političkoj sceni se slažu da priznanja neće biti, uostalom ni pet zemalja članica Evropske unije i NATO nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Pitanje je kako pronaći pravi način za uspostavljanje mira, saradnje između Albanaca, Srba i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji? U Srbiji politička volja postoji, i to smo dokazali mnogo puta, kao što je druga strana već duže vreme pokazivala da ne želi dijalog već samo priznanje.
Međutim, nakon dužeg vremena dijalog je obnovljen. I ovog puta Srbija je pokazala da je protiv svake vrste nasilja i da je najvažnije očuvati mir i stabilnost. Svaki korak, pa i onaj najmanji, izuzetno je značajan u ovom procesu. Dan pre sastanka sa visokim zvaničnicima EU i SAD predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom, koji je izjavio da je Kfor spreman da interveniše ako bezbednost bude ugrožena. Ovo je bio samo još jedan u nizu sastanaka, odnosno stalne komunikacije koja je neophodna jer bezbednost srpskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji, našim verskim i kulturnim objektima može da garantuje samo Kfor. Navela bih primer manastira Visoki Dečani, koji je od 1999. godine stavljen pod zaštitu Kfora i obezbeđuju ga italijanski, austrijski, slovenački i moldavski vojnici u ovom trenutku.
ZAMRZNUTI KONFLIKT: Podsetiću da je Republika Srbija dva dana nakon usvajanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 1999, povukla svoju vojsku i policiju s teritorije Kosova i Metohije. U junu mesecu iste godine stigao je Kfor, međunarodne mirovne snage sa zadatkom očuvanja mira, stvaranja i održavanja bezbednosti. U tom trenutku Kfor je brojao 50.000 pripadnika iz 39 zemalja članica i partnera NATO, koji je u tom trenutku imao 19 članica. Recimo, ruske mirovne snage su na teritoriji Kosova i Metohije bile prisutne od 1999. do 2003, kada su Ukazom koji je potpisao predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin povučene. Ovo pominjem samo da ukažem na raznolikost sastava Kfora u tom trenutku. Danas se na teritoriji Kosova i Metohije nalazi 4.000 pripadnika Kfora, pod komandom mađarskog brigadnog generala Ferenca Kajarija.
Da je termin „zamrznuti konflikt“ adekvatan, demantuje stanje na terenu jer tenzije i dalje postoje, neizvesnost i nesigurnost je stalno prisutna i podstaknuta je čestim incidentima usmerenim na srpsko stanovništvo. Poučeni uvođenjem taksi na srpske proizvode, nametanjem kosovskih dokumenata, hapšenjem Srba i brojnim metodama zastrašivanja, šta možemo da očekujemo u budućnosti? Na sve to sadašnja vlast u Prištini odbija da ispuni sporazume koje su potpisali njihovi prethodnici.
Potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. godine bio je jedini način da se formiranjem Zajednice srpskih opština obezbedi viši stepen samouprave opština s većinskim srpskim stanovništvom. Evropska unija je u tom trenutku bila garant sprovođenja ovog sporazuma, ali devet godina kasnije ne samo da nema naznaka formiranju ZSO već tenzije i dalje rastu.
Poslednja dešavanja, odnosno uključivanje specijalnog izaslanika američke administracije za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara, pored izaslanika Evropske unije Miroslava Lajčaka, ukazuju na slabosti ili na nemoć Evropske unije da utiče na Prištinu. Nadam se da će pojačano angažovanje Sjedinjenih Američkih Država, ali i insistiranje na formiranju Zajednice srpskih opština, uticati na Prištinu da ispuni potpisani sporazum.
Da je ovo dugotrajan proces, postala sam potpuno svesna prilikom svog prvog boravka na Kosovu i Metohiji u februaru 2019. To je bio jedan u nizu sastanaka poslanika Beograda i Prištine u organizaciji Centra za inkluzivno upravljanje (CIG). Iako sam imala priliku da se sastajem s poslanicima iz Prištine više puta u okviru brojnih parlamentarnih regionalnih inicijativa, ova poseta mi je pomogla da sagledam okolnosti u kojima žive i Srbi i Albanci u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Prizrenu, Štrpcu, Brezovici. Shvatila sam da je teško, možda čak i nemoguće da se pronađe kompromis u situaciji gde obe strane zastupaju dijametralno suprotne stavove. Bez obzira na tu činjenicu, veliki je napredak da i o tome razgovaramo, da se sastajemo, da postoji kontinuitet. Smatrala sam da, kao narodni poslanik, imam obavezu da čujem i stavove s kojima se ne slažem. Na svakom sastanku većina prisutnih Albanaca govorila nam je da ne želi da živi u sastavu Srbije, uslovljavajući nas da treba da prihvatimo sve njihove predloge, pa će onda oni razmisliti o našim. Mi, učesnici ovih sastanaka, nismo deo pregovaračkih timova, ali verujem da su se situacije s kojima se suočavaju pregovarači preslikale i na naše razgovore.
DIJALOG I PUT U EU: Na kraju, osvrnula bih se na značaj dijaloga Beograda i Prištine za proces evropskih integracija Srbije, što predstavlja naš glavni spoljnopolitički cilj. Nedavno je Vladimir Bilčik, poslanik Evropskog parlamenta i izvestilac za Srbiju, izjavio da postoje dva uslova za napredak Srbije u procesu evropskih integracija: dijalog Beograda i Prištine i sankcije Ruskoj Federaciji. Više puta sam čula od poslanika Evropskog parlamenta da Evropska unija ne želi da uvozi nestabilnost. Srbija je deo Evrope, suočava se sa istim izazovima kao i države članice.
Jasne poruke o budućnosti proširenja takođe doprinose stabilnosti našeg regiona jer time stvaraju jasnu perspektivu naše budućnosti i približavanju standardima razvijenih zapadnih zemalja kojima težimo.
Odsustvo ili nejasna perspektiva pruža mnogo više mogućnosti geopolitičkim konkurentima Evropske unije da šire svoj uticaj, a neretko i nestabilnost. Rat u Ukrajini na neki način može da bude opomena evropskim liderima i podsticaj da shvate koliko su važni mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu i koliko je važno svako rešenje koje doprinosi smirivanju tenzija.
I da Srbija nije kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i da napredak u dijalogu nije uslov za članstvo, svi mi, kako u Srbiji tako i u Evropskoj uniji, moramo da se zapitamo kakva je budućnost dece koja žive u enklavama sa ograničenim kretanjem na Kosovu i Metohiji u srcu Evrope? Kako izgleda živeti u stalnom strahu, neizvesnosti, iščekivanju novih provokacija, progona? Kako izgleda posetiti oskrnavljeno groblje uz policijsku pratnju? Kako se osećala Dragica Gašić u svom stanu u Gnjilanu pod stalnim pretnjama i napadima? Predlažem svakome ko kritikuje potpisivanje Briselskog sporazuma da poseti ove ljude, razgovara s njima i čuje njihova očekivanja.
Upravo zbog ovih ljudi, njihove budućnosti, moramo da razgovaramo, ma koliko to teško bilo.
Očekujem da Sjedinjene Američke Države i Evropska unija nastave sa svojim angažovanjem i insistiranjem na osnivanju Zajednice srpskih opština.
Izboriti se za bilo kakvo održivo rešenje koje bi doprinelo normalnom životu ovih ljudi veliki je uspeh.
*Autorka je članica GO SNS i narodna poslanica u periodu 2012-2022.