Piše: Novica Milić
Konačno je neko ovoga puta potegao inače staru i otužnu srpsku optužbu za izdaju na pravi način. Učinila je to aktivistkinja Alimpić iz lokalne ekološke organizacije “Zaštitimo Jadar i Rađevinu”, rekavši da je Vučić svojom otvorenom podrškom Rio Tintu da zagadi rečne vode ispod Cera i desno od Drine “sa stanovišta građana Srbije počinio veleizdaju”. Jaka reč, svakako, ali ovoga puta tačna. Reč je o još jednoj ekološkoj bombi, što je zločin protiv prirode, protiv ljudi, protiv života. A Rio Tinto nije jedini iako je trenutno u žiži javnosti. Tu su i kineske firme u Boru, Smederevu, Zrenjaninu, uz mnoge male i veće zagađivače, naročito vode i vazduha. Stvar se otela kontroli. Bahata i kriminalna alavost vodi kolo.
I nije Vučić jedini izdajnik u odnosu na život Srba i Srbije. Prema rečima predsednika istog ekološkog udruženja Zlatka Kokanovića, u udruženi zločinački poduhvat spadaju još Ana Brnabić i Zorana Mihajlović. Svi su, rečeno je, upetljani u katastrofalne projekte koji, ako i mogu doneti kratkotrajnu dobit, imaju razorne posledice po zdrav život ljudi u Srbiji. Ma šta po zdrav život: po život sam. I ljudi, i biljaka, i životinja. Ne samo u Srbiji već i oko Srbije.
ŽIVOT NA NALEPNICI: Nije Vučić izdajnik jer se sprema, a nikako da stigne da “izda” Kosovo. Iz više razloga: jer je, kao član Vlade, zajedno sa socijalistima i svojim ondašnjim radikalskim drugarima, štetočinama Šešeljem i Tomom, već izgubio Kosovo, odnosno slistio srpske interese na Kosovu kroz unapred predvidljiv poraz, a pre toga pripremljen glupavom (blaga je to reč) politikom prema Albancima toliko da ovi više nisu hteli ni državu Srbiju niti Srbe kao životne saputnike. Bilo je to još 1999. kad je Kosovo odsečeno od Srbije, verovatno trajno. Što suprotno tvrdi srpska medijska propaganda, pa su slepilo i ludilo ugrađeni u Ustav Srbije kao “preambula”, deo je ovdašnjeg bezumlja, koje ide od obične gluposti do konstitucionalne sublimacije u bajanju i popovanju kako je Kosovo “naše”. Nije. Već više od dve decenije.
Vučić oko Kosova može jedino da izda srpsku glupost i slepilo. Preambula je za ozbiljnu ambulantu, pa izdajstvo srpske budalaštine može samo da bude izlečenje. Razume se, pre priznanja Kosova za punoletnu državu Srbija bi morala da zaštiti vlastite interese, to nije ništa novo: Srbe i druge da budu politički i na svaki drugi način ravnopravni građani Kosova, ne samo bezbedni već dostojni ljudskog života, da zaštiti svoje kulturno i versko nasleđe, kao i svoju bezbednost na Balkanu. O tome se “pregovara” već dve decenije, ali kad su pregovarači beogradski i prištinski ultranacionalisti, uz briselske birokratske glumce, od toga nema ništa. I ništa neće ni biti: kome je još do ljudskih i građanskih prava, osim kao fraze? Trenutno se svi vežbaju u prelepljivanju ionako otužnih i načelno naopakih državnih simbola na automobilskim tablicama. Jaka stvar. Život u fusnoti. Život u simbolici. Vučić bi mogao da završi tu “izdaju”, bilo bi mu pametno i bez krupnijih posledica jer ionako vlada svojom armijom, delom zaslepljenih zaluđenika. A ako bi to uradio uz zaštitu pomenutih interesa, ušao bi u istoriju kao državnik, a ne kao još jedna privremena politička vrdalama.
IZDAJA I ŽIVOT: Ekološka prava su pak sama srž života. Uprkos tome što se reč “izdaja” izlizala od upotrebe i zloupotrebe još od kosovske epike do tekuće otužne stranačke i medijske politike, ona je ovde, u ekologiji, na pravom mestu. Vuk Branković je izmišljeni izdajnik, pre njega je Lazar kao izdajnika (i to budućeg) označio Miloša Obilića, a kako sam knez – kasnije i “car”, pa i “svetac” – ne može biti okrivljen za poraz (iako je rezultat te bitke bio, rečeno sportskim rečnikom, nerešen za taj dan), srpska epska istorija je nastavila da izmišlja izdajnike i izdaje, sve dok to nije ušlo u mali mozak. Kako da nisi izdajnik, najcrnji crv, kad se ne slažeš sa mnom? To je jučerašnja i današnja mantra čitave naše sumanute politike. U svim režimima koji su tutnjali Srbijom.
Ali ovde nije razlog razlika u mišljenju već u delanju. I u delanju u odnosu na osnovne uslove života: vodu, vazduh, hranu, potomstvo. Izdaja države ili naroda, ako nisu vojnopolitičke smišljotine komesara i desetara, meri se jedino u poređenju sa stvarnom izdajom budućnosti života, a to znači naše dece. Otuda je ovo i najveća izdaja, veleizdaja. Militanti su i taj izraz zloupotrebili, on je izanđao kao i tolike političke etikete i fraze, ali ovoga puta je aktivistkinja za zaštitu Jadra u pravu. Njena optužba je, zapravo, poslednji poziv upomoć.
RIO RIJE: Multinacionalna, multimilijarderska, anglo-australijska kompanija Rio Tinto, moćna u kopanju metala i ostalih podzemnih ruda, sve do uranijuma za koji su zainteresovani svi planetarni vlastodršci, izbila je u raznim državama na loš glas, od Norveške do Papua Nove Gvineje. Proterivana i prokazivana od Šangaja do Pilbare, bacila je u Srbiji oko pre svega na nalazišta litijuma i bora (retkog i važnog “jadarita”), i svojim već lošim glasom – od kojeg kompanija pokušava da se reklamno opere uz pomoć domaćih propagandista, navodno “stručnih”, gde se čitav projekat na Jadru čak cinično predstavlja kao doprinos ekologiji – izazvala proteste. I veći deo naprednjačkog članstva, kako izgleda, barem onih sa ugroženih područja, zazire od ovakvih ili sličnih stvarnih i potencijalnih zagađivača. Ako vožd ode sa vlasti pre roka biće to zbog ekologije.
Sve to što radi Rio Tinto rade desetine, stotine, hiljade ekološki sumnjivih firmi po celom svetu, odnosno tamo gde mogu. Šta čine oni koji treba da ih suzbiju, ograniče, regulišu, a to su političari? Oni uglavnom trućaju svoje “bla-bla-bla”, kako je nedavno rekla Greta Tunberg – a ta je devojčica bolja od svih nas zajedno – to jest, ne rade ništa. Odnosno, rade u korist katastrofe. Očijukajući sa imperijom Rio Tinto domaća vlast informacije daje na kašičicu, a poverenje u takva domunđavanja propalo je još od Savamale i Beograda na vodi. Niz ekoloških promašaja (ponovo blaga reč) čini da je Beograd često u vrhu zagađenih gradova u svetu, a Srbija, njene šume, planine, reke postaju otrovna deponija. Letošnji smrad nad Beogradom iz Vinče smo zaboravili? Građani moraju sami da se organizuju da bi spasli vlastiti život. Politička elita ćuti ili i sama truća svoje “bla-bla”, sve u ime ekonomije čija deviza eksploatacije po svaku cenu korumpira i najveće, a kamoli slabe.
Vučić bi mogao da se odvoji od toga. Na momente se čini da bi ipak hteo da se razlikuje od običnog političkog blebetala i da ga takva želja u dubini pokreće. (Dopuštam da se varam oko toga.) Ali ako to želi, onda bi on – ili oni oko njega, kao i oni koji će doći posle njega, zvali se kako god bilo – trebalo da rade u korist života. Ne u korist Srba, Srbije već u korist života i Srba i Srbije. Jer Srbija ne pripada precima. Čak ni nama. Pripada našoj deci. Svima i nikome posebno. Šta mogu ako to neko još ne razume.