Edvard Pejs (Paice) je nedavno napisao, „takav rast stanovništva koji se trenutno odigrava u Africi, a koji je maltene bez presedana, imaće implikacije po geopolitiku, globalnu trgovinu, migracije i svaki (drugi) aspekt života. Stoga je vreme da se afrički kontinent „izmašta“ ponovo, odnosno – da se utvrdi koje su razvojne šanse i perspektive Afrike.
Brojke su neumoljive. Do 2050. godine, stanovništvo u više od jedne polovine afričkih država (54) će se udvostručiti. U tom trenutku svaki četvrti stanovnik planete živeće u Africi. Ukupan broj stanovnika će porasti deset puta. Pritom, oni će mahom biti mladi – ova „hronična mladost“ (Ričard Kinkota, Cincotta) u praksi će značiti 40 odsto mlađih od 14 godina života, odnosno prosečnu starost ispod 30-te. Prema (pr)oceni istraživača Vašington posta, koji su izradili tri modela predikcije i koji se među sobom razlikuju u tome kolika je intervencija države (i međunarodnih aktera) u domenu populacione politike, šta god uradili – rast će se nastaviti (od 639 do 987 miliona ljudi 2100. godine).
POTREBA ZA VIŠE DECE
Drugde, u Evropi, Severnoj Americi i istočnoj Aziji, stopa fertiliteta ostaje ispod 2.1, odnosno, ispod stope neophodne za prostu zamenu stanovništva. U Italiji je ona manja nego ikada u istoriji. Južnoj Koreji ne pomaže ni to što je do sada opredelila neverovatnih 120 milijardi dolara kako bi je podigla. Kina će možda i dostići 1,45 milijardi stanovnika 2030. godine, ali bi krajem veka mogla da padne na manje od 600 miliona. Istraživači poput Helen Gao glavnog krivca vide u politici „jednog deteta“ koja je oblikovala pogled na svet cele jedne generacije mladih Kineza. „Veliki rizik“ kako ga je definisao Elon Mask, od svih ljudi – „katastrofalni pad stope rađanja“ – ne odnosi se na Afriku (i još pokoju zemlju).
Globalni trend smanjenja fertiliteta kao jedna od glavnih odlika demografske tranzicije, a koju Kinkota ilustruje mnoštvom empirijskih nalaza daleko sporije se prima u Africi. Imati više dece bilo je razložno. Deca su i dalje potrebna za rad u polju; kao radnici u gradu mogu slati deo primanja (doznaka) nazad; napokon, mogu se brinuti za vas u starosti. Očajna zdravstvena zaštita, visok rizik od smrti na porođaju ili najmlađem uzrastu takođe doprinosi visokom željenom fertilitetu. Otuda će majke u Africi 2020-ih imati 450 miliona dece; 550 miliona u 2040-im, dok ne dođemo do brojke od 40 procenata sve dece rođene širom sveta. Natalitet koji opada biće pre izuzetak nego pravilo u najvećem delu Afrike. Hoće li ukupna svetska populacija dostići svoj plato u ovom veku, kako to tvrde autori Briker i Ibinson („Empty Planet: the Shock of Global Population Decline“) ili pak ne, odrediće i demografija Afrike.
Ovo propuštanje da se uvaže kretanja populacije Afrike simptomatično je za čitav jedan pristup kontinentu. Suštinski je Afrika i dalje marginalizovana; o njoj se zna malo, a interpretira kroz stereotipe. Afričke države su poslednje došle na red kada se pomagalo i savetovalo oko COVID-a. Na globalnim samitima, čak i kada se problem njih najdirektnije tiče (COP26 i klimatske promene, recimo), nisu među onima koji donose odluke. Pejs smatra da je ovakvo stanje stvari neodrživo.
FERTILITET I MIGRACIJE
U međuvremenu, migratorni pritisci su i dalje ogromni. Kako rast stanovništva u afričkim zemljama prevazilazi njihovu sposobnost da obrazuju i zapošljavaju svoje građane, veliki broj ljudi će nastaviti da prelazi pustinje i mora kako bi se domogao Evrope. Nigde to nije vidljivije nego u Nigeru, prostranoj pustinjskoj državi severno od Nigerije. Kako žena u proseku rađa 7,6 dece, populacija ove zemlje će se utrostručiti do 2050. godine. Ako suše već sada čine da hrane nema dovoljno – a potrebno je toliko više da bi se svi nahranili – šta tim ljudima ostaje ako ne da stalno razmišljaju o migraciji? Zvaničnici EU se nadaju da će odvratiti migrante tako što će im jasno staviti do znanja da život ilegalnog (i)migranta u Evropi nije bolji od ostanka u Africi. Ali kao da u tu poruku niko ne veruje.
Prema teoriji popularnoj među investicionim bankarima i konsultantima za pitanja upravljanja, problemi afričkog stanovništva će se rešiti „sami od sebe“, tako što će Afrika „požnjeti“ „demografsku dividendu“ – veliki broj mladih, produktivnih ljudi u obrazovanju i na tržištu rada. U osnovi je ideja da će afrička omladina pokrenuti inovacije i ujedno, kao zahtevniji potrošač otvoriti (nova) tržišta – na sličan način kao što se to desilo u Aziji u proteklim decenijama.
Ovo se još uvek nije desilo u razmerama koje su bile očekivane. Afrika je ostala previše zavisna od sirovina i nije uspela da stvori poslove u proizvodnji ili uslužnim delatnostima koji su pomogli Aziji da se pomeri (u)napred. Uprkos predviđanjima, u većini afričkih zemalja ekonomski rast nije značajnije smanjio natalitet. A što se tiče migracija, njih ne može zaustaviti ni mnogo viša stopa ekonomskog rasta – razlike u primanjima, kvalitetu i sigurnosti posla naprosto su prevelike.
Clodagh Da Paixao on Unsplash ” width=”1500″ height=”1125″ />
Najzad, migracija iz Afrike se ne odvija samo ka Evropi (i drugim kontinentima). Prema nalazima istraživanja iz 2017, nešto više od polovine svih Afrikanaca koji krenu u inostranstvo ostaje u Africi. Prepreka na tom putu je slaba povezanost između zemalja. Afrička unija (AU) je 2016. napravila jedinstven kontinentalni pasoš sa planom da omogući Afrikancima da se kreću po kontinentu bez viza. Dve godine kasnije, kodifikovan je Protokol AU o slobodnom kretanju osoba, sve po uzoru na šengenski prostor. Ali, umesto zone slobodnog kretanja, integracija se u stvarnosti odvija na subregionalnom nivou; putne barijere su eliminisane između pojedinih zemalja i unutar određenih podregiona brže nego širom kontinenta u celini. Tako je Afrika danas kontinent sa višestrukim preklapajućim podregionima koji dozvoljavaju različite stepene slobodnog kretanja (Samuel Okunade). Jedan takav subregion obuhvata Magreb, drugi Zapadnu Afriku, treći delove Istočne, i četvrti subsaharsku Afriku. U stvarnosti je broj zemalja koje su ukinule restrikcije između 2016. i 2022. godine porastao za svega devet odsto.
BUDUĆNOST GRADOVA U AFRICI
Najzad, budućnost Afrike tiče se najdirektnije i budućnosti gradova, odnosno megapolisa u kojima živi – ili će živeti – najveći broj ljudi. U odnosu na svega dva koliko ih je danas, trinaest od dvadeset najvećih urbanih područja na svetu biće u Africi – kao i više od trećine svetske populacije. Abidžan (Obala slonovače), Lagos (Nigerija), Kartum (Sudan), Kinšasa (Kongo) i Mombasa (Tanzanija) nude dragocene uvide u glavne snage koje će oblikovati urbani razvoj u ovom veku. Sa 80 miliona ljudi, Lagos će biti najmnogoljudniji grad, jedan od centara neprekinute konurbacije koja će se – poput megalopolisa severoistoka SAD – protezati od Abidžana, bezmalo 1,000 kilometara. Mesta poput Kartuma postaće utočište za sve one koji beže od nestabilnosti i nasilja kojim su preplavljene ruralne sredine. Planeri će u Kinšasi i drugde tražiti načine da ublaže strahovite nejednakosti ostale još od kolonijalnih upravljača. Konačno, Abidžan nudi drugačiju viziju Afrike – „kosmopolitskog grada koji privlači migrante i služi kao model tolerancije i ponovo oživljenog panafričkog identiteta“ (Berak, Moriarti i Ledur).