Umetnički tandem Kokan Mladenović-Darko Cvijetić veoma je uspešno „dekodirao poetske metafore u pozorišne“ sa koprodukcijskim i glumačkim timovima sa „ovih prostora“ što dodatno pokazuje da pozorište, koje ne može da se utrkuje sa strahotama stvarnosti, kako veli reditelj, „poseduje sopstveni jezik koji nadrasta stvarnost, preispituje je, rekontekstualizuje, dajući joj novi smisao“. Prvo su to uradili sa predstavom „Šindlerov lift“ koja je takođe nastala po istoimenom romanu Darka Cvijetića, da bi prošle pozorišne sezone postavili na scenu i priču o opsadi Sarajeva u kojoj lik Darka Cvijetića još jednom prolazi traumatična iskustva pisca Darka Cvijetića, da bi, žrtvujući sebe, nama ponudio nadu. Tu nadu, u rediteljskom smislu, publici, kao na tacni donosi i Kokan Mladenović. Sada su to učinili predstavom „Što spavaš na podu“.
Iako predstava „Što na podu spavaš“, zbog obnove „Gavelle“ nije još igrana u Zagrebu, sarajevska i ovdašnja publika su imali prilike da je vide, pa rumunska publika, a sada i na 68. Pozorju. Kako je došlo do zajedničke produkcije „Gavelle“, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta i MESS-a iz Sarajeva?
Mi smo tada, u to vreme, čak imali u planu neka druga dela da radimo, a onda se pojavio ovaj roman Darka Cvijetića i prosto postoje takva dela na koja čovek ne može, a da ne odreaguje odmah jer su ona predragocena. Bilo je prirodno da Darko bude na sceni. Darko je za nas koji pratimo zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije sjajan antiratni pesnik, znamo njegovu ogromnu poruku da taj svet oko nas u poratnoj Jugoslaviji postane neki normalniji svet nego što je sada i to uprkos svemu što nam pokazuje da se to nikada neće desiti.
Darko ovde nije pisac samo sopstvenog romana, on je za nas simbol ljudske hrabrosti. Upravo ta tema ljudskosti je dominantna. Volim da mislim da je ovo predstava koja pokazuje da će možda jednom na ovim prostorima ljudi pobediti narod. Upravo je to nešto što je spojilo ekipu iz Zagreba, Novog Sada i Sarajeva. Ne pitanje kojim narodima pripadamo i ne koliko su različite dramske škole iz kojih dolazimo već – šta je mera naše ljudskosti? Šta je nakon svega ostaje? Na toj meri ljudskosti se oformila jedna sjajna ekipa, a onda smo mi onako zdušno retraumatizovali Darka terajući ga da prolazi kroz sve ovo, a u stvari istražujući šta tu još ima.
Najveći deo građe jeste iz romana, ali sve ostalo je nastalo na tragu romana „Što na podu spavaš“, na osnovu glumačkih improvizacija, glumačkih zadataka, rad sa dramaturzima… tako se sklopila predstava. Mi smo počeli u Zagrebu, čitanjem romana naglas, onda smo podelili uloge i počeli da istražujemo čega sve tu još ima svesno povređujući Darka jer smatramo da je to žrtvovanje njega neminovno radi višeg cilja. A taj cilj je da pokažemo da i posle svega i na ove teme možemo da radimo zajedno i da postoji ljudskost koja može da nas objedini bez obzira na narode i politike.
Da li je suština predstave o stvaralaštva Darka Cvijetića, da se do kraja susretnemo sa kulturom sećanja, jer i danas dok razgovaramo revizije istorije su na sve moguće načine oko nas. Mnogi su prvi put čuli za bele trake u Prijedoru i da je stradalo 102 dece.
Odabirom da Darko igra samog sebe, zatim odabirom ekipe iz Bosne, Hrvatske i Srbije, potrudili smo se da ukinemo tu vrstu laži i manipulacije da ne interpretiramo druge ljude. Da niko ne glumi Darka već da to bude on, da niko ne glumi uloge onih drugih, da ne dozvolimo sebi da mi, na primer, u ime „hrvatskih krvnih zrnaca“ Darka Cvijetića govorimo našu verziju istine, da mi sebi dozvolimo da zaključujemo kako je nekom bilo u Bosni.
Želeli smo da u predstavi nema samo glumačkog angažovanja da bi se osvetlilo ko su ti ljudi koji stoje iza likova. I sa zagrebačke i sa sarajevske i sa novosadske strane, da iskažemo šta su njihova prediskustva, pre nego su se suočili sa ulogama. Šta oni svi stvarno misle o onome što se dogodilo.
Jedan od trijumfa ove predstave je što smo mi radili više od dva meseca sa toliko mnogo empatije, sa toliko mnogo razumevanja za patnju drugih, bez ijednog povišenog tona, bez incidentne situacije na tu temu, a to je gotovo nezamislivo, jer je u pitanju tema našeg zajedničkog rata o kojoj niko od nas nema identično prediskustvo ili završno mišljenje. A eto, uspeli smo to da napravimo.
Nadam se da će biti pomaka u tretmanu onoga što se dogodilo. Vi znate da 200 metara pored škole „Vladislav Ribnikar“ gde se desio strašni masakr i ogromna tragedija stoji, već godinu i po dana, grafit koji veliča lik i delo osuđenog ratnog zločinca sa natpisom „Ratko Mladić – srpski heroj“. Mesecima smo gledali kako taj grafit čuvaju desničari i država ništa ne radi po tom pitanju. A onda, dan nakon tragedije, sve može. Može da se prekreči i da se desničari ne pojave. A šta je sa onim što je moglo godinu i po dana? Da deca svakodnevno prolaze pored tog grafita i vide da je ovde neko heroj, neko ko je ubio osam hiljada ljudi u samo dva dana. Kakvu oni poruku mogu da ponesu iz toga?
Skoro ste se vratili iz Temišvara gde ste doživeli ovacije. Koliko je tema predstave internacionalna?
Te ovacije koje smo mi doživeli u Rumuniji meni nisu bile zbunjujuće jer na temu ljudskosti i čovečnosti predstava govori upravo i o ugrožavanju svega onoga što dobre ljude čini dobrim ljudima. Da li je to pitanje rata ili kapitala… ta neka velika borba za vraćanje one bazične ljudskosti, svega onoga što mi u biti jesmo, i načini na koji smo manipulisani sa raznih strana, da se naša ljudskost zloupotrebljava, da se stavlja hipoteka nad to šta smo mi pre svega, bila je jako lepo prepoznata od strane publike.
Čudno iskustvo sam imao ranije na tu temu kada smo sa predstavom „Na Drini ćuprija“ gostovali u Seulu, na najvećem svetskom pozorišnom festivalu. Tokom sedam dana smo predstavu odigrali tri puta i svaki put dobili ovacije od korejske publike. Pitao sam se kako se sada njih sve to dotiče: Višegrad, Srbi, Bošnjaci, zločini… A onda se ispostavilo da svako od nas, bilo gde u svetu, ima svoju podeljenu istoriju i podeljene države. Da imamo svi porodice koje su nekada u istoriji ostajale neki na ovoj a neki na drugoj strani granica.
Očigledno, od grčkih tragičara do danas, dobra literatura i dobro pozorište upravo računa sa tim prepoznavanjem ljudskog segmenta u predstavi bez obzira šta je politički ili geografski okvir same priče.
Kao da vam je bilo neizbežno, i u „Šindlerov liftu“ i u predstavi „Što na podu spavaš“ imati i stihove Darka Cvijetića za ono što se želi iskazati pozorišnim jezikom?
Poezija je najbliža scenskom jeziku. Moj profesor Miroslav Belović govorio je da je režija poezija u prostoru i vremenu. Mi se inače izražavamo kroz metafore. Do pre par stotina godina se ta vrsta književnosti zvala dramsko pesništvo, nije imala ovu vrstu dramskog oblika kako ga danas znamo. Ja sam Darka, pre svega, upoznao kao jednog hrabrog čoveka i antiratnog pesnika.
Ima u nekoj Darkovoj pesmi jedan stih: „Raste drveće i u njima raste drževlje za sekire za nove ratove“. Znači, prosto anticipira to novo zlo… Mislim da je nemoguće posmatrati njegovu literaturu van konteksta njegove poezije. Meni je taj poetski okvir blizak i mi tragamo za scenskim metaforama. Sve što smo napravili u obe ove predstave je dekodiranje poetskih metafora tj. prevođenje poetskih metafora na scenske metafore. Ako smo u tome uspeli onda je kompliment veći.
Kako komentarišete ovo što se ovih dana dešava glumcima koji vlast targetira na neverovatan način?
Sretan sam što su glumci targetirani od ove vlasti. Mislim da to služi kao kompliment glumačkoj profesiji. Glumačka profesija mora da podrazumeva nezavisnost mišljenja, apsolutnu slobodu pre svega glumca kao umetnika, a onda i kao nekog ko scenski ili filmski nešto kreira. Ako su ti glumci prepoznati kao problem, to je dokaz da je u njima prepoznat višak slobodnog mišljenja. To znači da su oni targetirani kao moguća žarišta slobodnog mišljenja koji su nosioci neke slobodne ideje. Zbog toga je vlast tako osiona prema njima, zbog toga su se tako ostrvili na glumce.
Mislim da to i treba glumcima koji su targetirani kao i nama što sa njima radimo, kao i svima koji se bavimo istinom, da to treba da nam bude kompliment a ne nešto čega bismo se stideli.
Da li je ovo nasilje koje eskalira iz dana u dan, bilo iznenađujuće ili ste znali, osećali da onakav odnos prema svemu što se dešavalo od pre 30 godina, te ovakvo sistematsko urušavanje vrednosti, moralo da dovede do tako nečega?
Znate kako kaže Branko Miljković: „Ako smo pali, padu smo bili skloni“. Ova država proizvodi ovu vrstu katastrofe decenijama. Naša deca odrastaju s tim da su im ratni zločinci idoli. Žive među hiljadama grafita na kojima se veličaju ljudi odgovorni za hiljade ubistava, nesreću hiljada i hiljada ljudi. Osuđene ubice su zvezde rijaliti programa, najgora vrsta primitivaca vodi politiku u Srbiji, način na koji se krajnje necivilizovano ponašaju prema drugima, prema drugačijima, prema svemu što ne razumeju, način na koji se agresijom rešavaju svi problem u društvu logično vodi u katastrofu.
Postoji nekakav sistem vrednosti koji smo mi napravili da naša deca shvate da treba da se ponašaju drugačije. Ružno je to u ovom momentu reći ali je iznenađujuće što nema više otvorenog nasilja. Jer, ako ljudi sa kriminalnim dosijeima vode državu, ako falsifikatori, saučesnici u ratnim zločinima upravljaju državnim sistemom, ako se promoviše primitivizam i zlo na svaki način, onda je ovo što se desilo monstruozno ali je, nažalost, krajnje logična posledica sistema koji upravo to proizvodi.
Kao posledica svega o čemu ste govorili, desile su se tako strašne tragedije, koja je prenula ljude iz letargije, probudila empatiju… kako komentarišete činjenicu da na svakom „Protestu protiv nasilja“ ima sve više i više ljudi…
Jeziva se tragedija dogodila. Broj ljudi koji je na ulicama pokazuje da je potrebno nešto van isprazne političke frazeologije što će pokrenuti narod. Potrebna je naša biološka reakcija, potrebno je naše shvatanje da uvidimo dokle smo došli. Kritika ide i na račun naše opozicije. Niko nije ponudio tako uverljivu platformu koja bi motivisala ljude nego je to morala da uradi jedna ogromna nesreća i ovaj krik u nama da kažemo dosta je bilo svega ovog.
Ovo nije pitanje da li je ovo kraj ove vlasti. Ovo jeste njen kraj, kao što je i bombardovanje Srbije bilo kraj Miloševićeve vlasti, bez obzira što se kraj formalno dogodio tek godinu dana kasnije. Ovo je definitivan pad ove vlasti, ali je za mene veće pitanje šta će nakon ove vlasti doći? Ko će i sa kojim namerama preuzeti vlast u Srbiji? Hoće li to opet biti neki kompromisi, formalno demokratski ljudi koji neće sprovesti lustraciju, koji neće završiti te ratove koji su se odvijali devedesetih, a još nisu gotovi na ovim našim prostorima?
Hoćemo li se napokon razračunati sa samima sobom, hoćemo li proterati veronauku iz škola, hoćemo li ukinuti taj mizogini jezik naše crkve, hoćemo li uvesti kulturu političkog dijaloga, hoćemo li suštinski reformisati sistem obrazovanja koji daje ovako katastrofalne rezultate… To su ogromna pitanja i to mene interesuje: šta nas čeka nakon ovih protesta?
Nas čeka sve ono što nakon 2000. godine nije obavljeno i to nas čeka sa kamatom jer su stasale generacije koje nemaju nikakvu sumnju da lažna slika naše istorije koja im je servirana nije takva nego je potpuno drugačija.
Iskreno se nadam da će biti ljudi koji će zaista imati snage da sprovedu lustraciju i imati snage da završe rat iz devedesetih godina, bar što se Srbije tiče.
Što na podu spavaš
„Što na podu spavaš“ iz kolektiviteta solitera prelazi u intimu Darkove porodice. Upravo ta porodica, srpsko/hrvatsko/ukrajinsko/jevrejska, postaje metafora jugoslovenske tragedije. Od masakra nad vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, preko opsade i katastrofe istog tog grada, do apsurdnih i besmislenih smrti koje u svoj vrtlog uvlače i samog pisca, kao učesnika, svedoka, brata, sina, onog koji čistih ruku zapisuje kako je bilo, povređujući bližnje i sebe, da više niko nikada ne bi bio povređen na ovim prostorima, „Što na podu spavaš“ postaje literarni kamen temeljac neke nove zajednice ljudi na ovim prostorima, jer ljudima treba zajednica, dok su narodu potrebne države.
U ovoj predstavi Darka Cvijetića igra sam Darko Cvijetić, postajući istovremeno i subjekt i objekt sopstvene priče. On će morati da, poput Orfeja, siđe u sopstveni had i suoči se sa svojim mrtvim i živim likovima, sa sopstvenim sećanjima i neprebolima. Lik Darka Cvijetića će još jednom proći kroz traumatična iskustva pisca Darka Cvijetića, da bi, žrtvujući sebe, nama ponudio nadu. Na tom putu će njegovi likovi kreirati pisca, barem onoliko koliko on kreira njih. Dvanaestoro odličnih glumaca iz „Gavele“, Srpskog narodnog pozorišta i sarajevskog Narodnog pozorišta su, učestvujući u kreiranju svakog segmenta predstave, pokazali spremnost da se uhvate u koštac s kolektivnom traumom naših prostora, tvoreći istovremeno atmosferu zajedništva i bliskosti koja, sama po sebi, ispunjava cilj naše predstave – preispitivanje naših mogućnosti da posle svega stvorimo zajednički život, a ne suživot, kako to političari vole da kažu.
Kokan Mladenović