Slučaj nasilja učenika nad nastavnicom u Trsteniku, koji je prošle nedelje medijski eksploatisan kao znak za uzbunu zaprepastio je domaću javnost, ali nije ništa neočekivano i slučajno. Primer zlostavljanja koji je prikazan, kao i niz drugih koje su mediji „obradili“ ne ukazuje isključivo na činjenicu da su deca nasilna i da koriste nove tehnologije da prikažu svoja nedela, već na nemoć društva, škole i roditelja da vaspitaju decu.
Naše društvo je poslednje tri decenije degradiralo vaspitnu funkciju škola, koja je pored roditelja i društva u celini, generišući faktor ponašanja dece i mladih. Škole su se pretvorile u ustanove u kojima se sprovodi isključivo obrazovni, a ne i vaspitni proces.
Naravno, škole i direktori i nastavnici za to ne mogu biti odgovorni jer su prenatrpani zadacima ispunjavanja školskih programa, nedostatkom stručnih pedagoga i jer su zbog svog uniženog nastavničkog položaja nedovoljno motivisani za kvalitetno obavljanje svog značajnog društvenog posla.
STALNA BITKA
Škole „dobijaju“ decu za učenike, koje oblikuju drugi i same nisu opremljene vaspitnim kapacitetima. I onda kada to jesu, rezultati ne mogu biti dobri, jer spoljnje okruženje dominantno utiče na proces stvaranja dečjih i omladinskih navika, karaktera, odnosa prema drugima i dr. Škole, posebno osnovne u višim razredima i srednje, zapravo vode stalnu bitku sa etabliranim društvenim obrascima ponašanja.
Više je problema u domaćem školskom sistemu koja stvaraju uslove za nasilno ponašanje dece. Najpre, pedagoški rad sa decom i mladima je praktično eliminisan i njemu se ne posvećuje dovoljna pažnja. U Srbiji takođe ima i škola bez radnog mesta pedagoga, a interesovanje studenata za obrazovanje u ovom profilu je na niskom nivou. Mnogo je više psihologa, te popularne profesije, koja u školi može da pomogne samo u „lečenju“ i korigovanju problema a ne i u njegovoj eliminaciji.
Uloga roditelja u vaspitavanju dece, koja bi trebalo da bude presudna, kako bi dete sazrelo kao odgovorna individua koja poštuje druge, u savremenim uslovima kapitalističkog načina života je dovedena u pitanje. Prosečan stanovnik Srbije da bi omogućio deci i porodici pristojan život mora da radi deset do dvanaest sati, na jednom ili nekoliko poslova i na dnevnom nivou ne ostaje mu vremena za posvećivanje detetu, radu na njegovom vaspitanju i u krajnjoj liniji razgovorima o tom danu.
Nagon za preživljavanjem većine roditelja ne obezbeđuje im ni vreme ni energiju za „stvaranjem“ deteta kakvo žele i kakvo treba da bude. Roditelji su u tom smislu taoci tranzicionog sistema u kome žive, akteri bez alata, vaspitači koji to nisu.
Plata kao mera ne-poštovanja
Drugi problem, koji se odnosi na svaku vrstu zlostavljanja nastavnika u školama od strane dece (verbalnog, fizičkog) je vezan za činjenicu da su nastavnici degradirani, da su niko i ništa, da su slabo plaćeni i kao takvi nebitni za društvo. Ako je nastavnička plata u Beogradu danas niža od plate radnika sa osnovnom ili trogodišnjom srednjom školom u nekom većem lancu supermarketa onda je jasno do kog nivoa je državi i društvu stalo da podrži ovu profesiju.
PONUDA I TRAŽNJA
Ako se deci ne posvećuje dovoljna pažnja, ako im porodica ne obezbedi udobnost, pristojno vaspitanje, dobre i pozitivne uzore onda na njih presudno utiču drugi faktori, čiji uticaj je vidljiv u školama: društvo i odnosi u društvu, mediji i društvene mreže. A šta društvo njima nudi?
Deca i mladi jasno vide da su nastavnici u podređenom položaju, da njihova reč ne vredi puno, da im se u školama sistematski ne traži da budu mirni, radni i disciplinovani i da postoje oni koji se oglušuju o pravila, da ljudi nisu jednaki u ostvarivanju prava i ispunjavanju obaveza te da se deca od malih nogu dele na decu ovih i onih roditelja. Takvo društvo, kakvo je naše, stvara uslove da se deca i mladi, jedan broj njih, ponašaju onako kako žele i kako im se prohte, da misle da mogu da rade sve što im padne na pamet i da su male šanse da će se na njih primeniti sankcije.
Kad je već zatajio obrazovni sistem koji ne neguje vaspitanje i ne promoviše rad i moralne vrednosti (a to je nasleđena praksa i nije vezana niti za jednu vlast ili ministra) i kada roditelji i porodica nemaju instrumente za kreiranje pozitivnog dečijeg sveta (morala, karaktera, pristojnosti, interesovanja), u poslednjih desetak i više godina, „isplivali“ su usled rasta moći medija i društvenih mreža sadržaji koji deci i mladima „objašnjavaju“ i prikazuju kako treba da se živi i presudno utiču na njihov vrednosni sistem.
Mediji i društvene mreže postali su mera i norma ponašanja dece i mladih! A i kako ne bi kada su i u dečjim domovima stalno upaljeni televizori a roditelji ne ispuštaju iz ruku tu pošast savremenog doba – mobilne telefone, od kojih je i život počeo da zavisi. Mediji, koji su nekad u vreme bivše Jugoslaviji, bili masovno sredstvo edukacije mladih (sa brojnim obrazovnim, kulturnim i filmskim programima namenjenim deci i mladima) danas su promoteri nasilja, vandalizma, nemoralnog ponašanja, komercijalizacije svega i svačega. Umesto jutarnjih edukativnih sadržaja danas imamo preplavljenost medija nesuvislim i turobnim rijaliti-šouima, emisijama na kojima se svakodnevno emituje mržnja, prenosi nasilje, i na kojima ne postoje prilozi o tome kako su neki ljudi postali uspešni i poštovani građani na bazi svog morala, rada i edukacije.
Mediji, koji treba da budu sredstvo informisanja, imaju ulogu propagandista i proizvođača novca, koji se oglušuju o zakonske obaveze da imaju obrazovne, edukativne i kulturne programe, i za to ne bivaju kažnjavani već nagrađivani. Oni mogu da rade šta hoće! I to uspešno rade. Društvene mreže su takođe namenjene pre svega propagandi i zabavi a ne edukaciji i stvaranju odgovorne, obrazovane i pametne dece i mladih. One postaju sve češće glavni kreator mišljenja i stavova dece i mladih, što je izuzetno opasna društvena pojava jer značajno doprinosi stvaranju digitalnog nasilja i decu i mlade dovodi u ozbiljne opasnosti.
NOVCA IMA
Svako ko izrekne sud o tome da se ovi negativni procesi i pojave našeg društva i naših porodica mogu jednostavno, brzo i lako rešiti ne govori istinu. Ceo problem se mora ozbiljno analizirati, a ministar prosvete je već obrazovao radnu grupu, u koju su uključeni i stručnjaci. Potrebno je svakako, po mom mišljenju, vratiti vaspitnu funkciju u škole, obezbediti stručan pedagoški kadar i vratiti dostojanstvo i integritet nastavnicima osnovnih i srednjih škola. Za to nisu potrebne samo prosvetne reforme već i značajno finansijsko ulaganje.
Novca u budžetu svakako ima za mnoge potrebne stvari a mora ga biti za ulaganje u školski kadar, u ljude koji nam obrazuju decu. Neki uzori, od skora već postoje – drastično su povećane plate npr. sudijama i lekarima, pa zašto onda ne bi i nastavnicima? Roditeljima je takođe potrebno pomoći da vaspitavaju svoju decu, a neka od mogućih rešenja su: dvokratno radno vreme, skraćivanje dnevnog rada na 6 ili 7 sati, omogućavanje dovođenja dece na radno mesto (tamo gde je moguće), stvaranje posebnih ustanova za smeštaj dece kada završe školske obaveze u kojima će se sprovoditi vaspitni proces. Takođe, neophodno je sankcionisati medije koji nemaju edukativni i kulturni program, omogućiti intervencije države (kroz izmene zakona) u programsko uređivanje medija sa nacionalnom frekvencijom.
Neophodno je takođe, uvesti restriktivnija pravila kada je u pitanju korišćenje telefona i društvenih mreža. Trebalo bi razmisliti o zabrani korišćenja telefona u osnovnim i srednjim školama tokom časova i naći načine da nasilnički i drugi štetni sadržaji za decu i mlade ne budu njima dostupni.
Autor je doktor političkih nauka, književnik i osnivač Pokreta 2035.