Južna Koreja je po broju stanovnika najmanja država od istočnoazijskog „trija“ – 50 miliona ljudi živi južno od 38-e paralele koja korejsko poluostrvu deli na dve države. Sa druge strane, uticaj Južne Koreje na svet je mnogostruko veći; ona je 12. najveća ekonomija sveta, tehnološka supersila sa gigantima poput LG-a i Samsunga, dok je Seul u poslednjih nekoliko godina postao svetska prestonica kulture, čiji filmovi osvajaju Oskare, a serije i muzičari Emije i Gremije. Međutim u prethodnih nekoliko nedelja Južna Koreja se nalazi u žiži svetske javnosti zbog neuspešnog pokušaja puča od strane predsednika Juna i masovnih protesta građana u borbi za očuvanje demokratije i protiv povratka u mračno doba vojne diktature. Kako je uopšte došlo do situacije da Jun Sung Jul, koji je samo pre par godina bio jedan od specijalnih tužilaca koji su vodili postupak protiv predsednice Park, odluči da pošalje elitnu HID jedinicu prerušenu u severnokorejske trupe da eliminiše lidere opozicije?
„SKUPŠTINA – ČUDOVIŠTE“
Ne postoje argumenti koji bi mogli da opravdaju postupke sada već uhapšenog, bivšeg predsednika, ali Junov očajnički pokušaj uzurpiranja vlasti je samo posledica duboke polarizacije korejskog društva, kao i manjkavosti političkog sistema ove države. U obraćanju naciji tokom pokušanog prevrata, Jun je građanima saopštio da „Narodna Skupština, koja treba da predstavlja temelj svake slobodne demokratije, se pretvorila u čudovište koje je izjeda i uništava.“
U prethodno pomenutoj izjavi Jun govori o impotentnosti svog predsedničkog mandata; kao kandidat Narodne partije, on je pobedio Lija sa samo 0.8 odsto razlike u ukupnom broju glasova zahvaljujući činjenici da su liberali izašli na izbore u dve kolone, te je Stranka pravde uspela kandidatu Demokrata da „otkine“ dva procenta glasova, koji bi mu bili dovoljni za pobedu. Jun se uselio u „Plavu kuću“, ali je u Parlamentu opozicija imala supervećinu, što je primoralo predsednika da se okrene spoljnoj politici do sledećih parlamentarnih izbora. Jun je bio poprilično uspešan u tom zadatku: nesuglasice sa SAD su okončane, saradnja sa NATO i EU je produbljena, došlo je čak i do dugo očekivane normalizacije odnosa sa Japanom. Međutim još jedan poraz na parlamentarnim izborima u Aprilu 2024. je zacementirao sudbinu Juna. S obzirom da južnokorejski predsednici mogu da služe samo jedan, petogodišnji mandat, bilo je jasno da Jun neće moći da sprovede svoje reforme. Sklon teorijama zavere i izolovan čak i od lidera svoje partije, Jun se opredeljuje da se pučem bori protiv svog „lame duck“ statusa, demonstrirajući u isto vreme sve mane i vrline korejske demokratije: nedovoljno razvijen politički sistem, duboku polarizaciju unutar države, ali i snažno civilno društvo.
Nekoliko faktora omogućava polarizaciju južnokorejske politike. Prvi element koji doprinosi ovom procesu je institucionalni, i tiče se usvojenih reformi izbornog zakona iz 2020, koje kombinuju elemente većinskog i proporcionalnog sistema. Mehanizam raspodele poslaničkih mesta deli 300 mandata u Narodnoj skupštini na dva segmenta, što od građana Južne Koreje zahteva da daju dva glasa, a 253 poslanika biraće se u jednočlanim izbornim jedinicama prostom većinom birača, dok će preostalih 47 biti birano sa zatvorenih partijskih lista proporcionalnim metodom. Dakle, sistem u velikoj meri naginje većinskoj logici jer je samo 15,7 odsto mesta dodeljeno u proporcionalnom segmentu, iskrivljujući parlamentarnu zastupljenost u korist dve najistaknutije južnokorejske stranke.
PRODUBLJIVANJE PODELA
Ove reforme nisu problem same po sebi jer bezmali broj demokratija širom sveta koristi sličan izborni sistem, ali on je u Južnoj Koreji značajno doprineo produbljivanju podela u društvu. Većinski izborni sistemi obično podstiču stvaranje širokih koalicija među političkim partijama istomišljenika kako bi se porazio rivalski tabor, kao što je slučaj u Sjedinjenim Državama. Međutim, u slučaju Južne Koreje, pravilo pluraliteta (što znači da se u svakoj izbornoj jedinici prvi kandidat bira bez obzira da li je dostigao cenzus od 50 odsto glasova u svojoj izbornoj jedinici) dovodi do pomeranja fokusa od izgradnje jakih koalicija na vođenje izbornih kampanja čiji je cilj slabljenje suparničkih kandidata. Odsustvo stabilnih, manjih partija u političkom sistemu Južne Koreje sa kojima bi se dve tradicionalne političke struje (konzervativci i liberali) mogle udružiti kako bi povećale šanse za uspeh na izborima, čini pribegavanje strategijama diskreditacije ili delegitimizacije protivnika kako bi im se oštetio izborni potencijal, više nego racionalnim izborom.
Često se Sjedinjenim Državama dodeljuje titula najpodeljenije zemlje na svetu, ali po mom mišljenju ta „čast“ pripada upravo Južnoj Koreji. Jaz između „386“ generacije, koja je na svojim leđima iznela demokratizaciju i ekonomsku transformaciju Južne Koreje, i generacija koje imaju manje od 50 godina, su naizgled nepremostive. Ekonomski napredak Koreje posle okončanja rata 1953. je bio nezaustavljiv; za 60 godina BDP po glavi stanovnika je porastao sa 100 na 30.000 dolara. Visoko obrazovanje je omogućavalo i društvenu i fizičku mobilnost, pa su fakultetska diploma i stan u Seulu postali simboli srednje klase. Neoliberalizam je generaciju „386“ učinio bogatom, demokratizacija slobodnom, dok je mlađe sačekala erozija pravne države i ekonomsko usporavanje. Visoko obrazovanje više im nije omogućavalo dobro plaćene poslove, a stanovi u centru Seula ili Busana su ostali van njihovog domašaja.
Stopa siromaštva i koeficijent ekonomske nejednakosti su među najvišima kada su u pitanju razvijene zemlje, dok je svaki peti građanin Koreje starosti između 18-29 godina nezaposlen. Ovakav razvoj ekonomske situacije je doveo i do stasavanja jedne razočarane generacije mladih muškaraca, koji usled nemogućnosti da osnuju porodice i/ili da im obezbede život bolji od onog što su mogli njihovi očevi, okrenuli su se ekstremno mizoginim kulturnim trendovima koji su brzo eskalirali i doveli do otvorenog rata kada su u pitanju međurodni odnosi, u državi koja već ima najnižu stopu fertiliteta na svetu.
Podele postoje i kada je u pitanju spoljna politika – starija generacija bi i dalje želela da vidi ujedinjenje sa Severom, oprezni su prema Japanu zbog horora iz Drugog svetskog rata, a SAD smatraju za „krvnog“ saveznika. Sa druge strane mladi su neopterećeni bremenima iz prošlosti i ravnodušni kako prema Japanu tako i prema ideji ponovo ujedinjene Koreje, dok SAD glorifikuju prvenstveno zbog vrednosti koje baštini Amerika, a ne isključivo zbog njene uloge u Korejskom ratu.
Počevši od kasnih 1980-ih, Južna Koreja je služila kao blistavi primer „trećeg talasa“ demokratizacije, ali se zapravo njena demokratija nalazi u povlačenju još od 2010-ih. Administracija Park Gunhje nazadovala je u autoritarni način vladanja koji podseća na eru Park Čung Hija, u napetosti sa korejskim demokratskim i pluralizovanim građanskim društvom. Ove tenzije su izbile u protestima uz sveće 2016. i 2017, prelomnom trenutku u političkoj istoriji Koreje. Korejsko civilno društvo, koje je igralo vodeću ulogu u nacionalnoj borbi za demokratiju 1970-ih i 80-ih, masovnim protestima u kojima je učestvovalo 15 miliona ljudi, zbacilo je autoritarnu državu, poslavši opozvanu Park u zatvor.
Duboka politička polarizacija i nerazvijen partijski sistem – zajedno sa moćnim društvenim pokretima – identifikovani su kao „pogrešni“ aspekti južnokorejske demokratije. Ovi faktori su, u stvari, autoritarna nasleđa. Kada je demokratija izgrađena na autohtonim političkim tradicijama i već postojećim uslovima – kao što je autoritarna prošlost – ona mora poprimiti različite oblike i postati „drugačije demokratska“.
Ali južnokorejsku „pogrešnu „demokratiju krasi i nesvakidašnja otpornost. Slike lidera opozicije Li Dže Muna kako preskače policijske barikade kasno u noć ne bi li stigao u skupštinsku salu su obišle svet. Na kraju, u sat posle ponoći glasovima 190 poslanika u praznoj zgradi Parlamenta je ne samo sprečena oružana pobuna već i ispoštovana ultimativna volja legitimnih predstavnika korejskog naroda; podvig kojim bi teško danas mogle da se pohvale kolevke zapadne demokratije.
Autor je istraživač u organizaciji Novi treći put