Autor je vanredni profesor na FPN-u
Od kada je polovinom februara ove godine objavljena vest da je devedesetosmogodišnji Džimi Karter na kraju životnog puta i da je prebačen na palijativnu negu, američka javnost ne prestaje da se interesuje za njegov život i delo. Gotovo svakodnevno se objavljuju tekstovi koji osvetljavaju pojedine segmente Karterovog života. Pri tome je reč o preispitivanju njegovog nasleđa kako za vreme dok je obavljao dužnost 39. predsednika SAD u periodu od 1977. do 1981. godine, tako i nakon završetka predsedničkog mandata.
Do skoro su prve asocijacije na administraciju Džimija Kartera bile da se radi o neuspešnom predsedništvu, dok je Karter već od kraja mandata obično predstavljan kao nekompetentan, slab i neuspešan predsednik, rečju, kao jedan od najgorih u „američkom XX veku“. Za takav odnos su zaslužne unutrašnje nevolje i brojni spoljnopolitički izazovi sa kojima su se SAD suočavale u drugoj polovini 70-ih, a koje Karter nije uspeo da reši. Naime, ekonomija SAD je za vreme njegovog predsedništva bila u ozbiljnim problemima, opterećena dvocifrenom inflacijom, visokom nezaposlenošću i energetskom krizom koja se, između ostalog, ogledala i u nestašici goriva. Zato su upečatljive slike Amerike tog vremena bile one na kojima se mogu videti dugi redovi ispred benzinskih pumpi širom zemlje.
Istovremeno, intervencija Sovjetskog Saveza u Avganistanu decembra 1979. godine označila je kraj detanta i početak novog perioda hladnoratovskog nadmetanja dve supersile. To je uticalo na promenu dotadašnje Karterove pomirljive politike prema Sovjetima, koja je zamenjena novom oštrijom retorikom. Međutim, najozbiljniji spoljnopolitički izazov koji Karter nije uspeo da reši do kraja svog mandata bio je vezan za talačku krizu u Iranu. Naime, nakon Islamske revolucije koju su sproveli sledbenici ajatolaha Ruholaha Homeinija u Iranu SAD su dozvolile svrgnutom šahu Mohamedu Rezi Pahlaviju dolazak na lečenje u Njujork. Ovaj potez izazvao je revolt u Teheranu i doveo do upada iranskih studenata u američku ambasadu pri čemu su zarobili pedeset dvoje Amerikanaca i držali ih u zatočeništvu do kraja Karterovog mandata, punih 444 dana. Konačno, u bagaž neuspeha administracije Džimija Kartera stavlja se i nesnalaženje u rukovođenju sopstvenom Demokratskom strankom.
DECENIJE MARGINALIZACIJE
Sve napred navedeno dovelo je do toga da ga u borbi za drugi mandat na izborima novembra 1980. godine ubedljivo porazi rival iz Republikanske stranke Ronald Regan. Nakon ovog poraza Republikanci su u svim narednim izbornim ciklusima koristili Karterovu administraciju kao primer nesposobnosti demokrata da upravljaju državom. Sa druge strane, potonji predsednici iz redova Demokratske stranke Bil Klinton i Barak Obama nastojali su da se ograde od Kartera i da ga marginalizuju.
Negativno mišljenje o njegovoj administraciji, koje je dolazilo iz redova i Demokrata i Republikanaca, nije obeshrabrilo Džimija Kartera. Naprotiv, on je nakon završetka predsedničke funkcije nastavio da bude veoma aktivan. Mada je do tada bilo uobičajeno da bivši predsednici ograniče delovanje mahom na otvaranje svojih biblioteka, te da se ne mešaju u rad aktuelnih predsednika, sa Karterom to nije bio slučaj. On je nastavio da bude veoma aktivan na mnogim poljima. Boravio je u brojnim diplomatskim misijama širom sveta, ponekad i mimo znanja, pa i interesa Stejt departmenta; nadgledao je izborne procese u brojnim državama; angažovao se u brojnim humanitarnim misijama; brinuo o svetskom zdravlju kroz projekte iskorenjivanja pojedinih zaraznih bolesti u Africi; gradio kuće u okviru fondacije Habitat for humanity. Rečju, uveo je potpunu revoluciju u postpredsedništvo i s pravom se danas smatra možda najznačajnijim bivšim predsednikom u istoriji SAD.
Mada su Karteru priznavali zasluge za aktivnosti u postpredsedničkom mandatu sporo se menjala negativna slika o njegove četiri godine provedene u Beloj kući. Tek u poslednje vreme, naročito od dolaska Džozefa Bajdena na mesto predsednika SAD, stvari su se promenile. Ne treba da čudi što je upravo Bajden bio taj koji je za razliku od svojih prethodnika više pažnje i poštovanja ukazao Karteru budući da je davne 1976. godine bio prvi senator koji je podržao Karterovu nominaciju za predsednika na listi Demokratske stranke. Poseta bračnog para Bajden Karterovima aprila 2021. godine u njihovoj kući u Plejnsu u Džordžiji, samo nekoliko meseci nakon Bajdenove inauguracije, pokazala je da novi predsednik drugačije gleda na Kartera. Konačno, nedavna vest da je Karter zamolio Bajdena da održi posmrtni govor na njegovoj sahrani dovoljno govori o njihovom posebnom odnosu.
Međutim, nije samo promenjeni odnos aktuelnog predsednika SAD doprineo da se javnost sa više razumevanja odnosi prema Karterovoj administraciji. Za to su zaslužne i nezavisne Karterove biografije, koje su se pojavile u poslednje vreme, kao i naučni i publicistički radovi koji su počeli da u drugom svetlu posmatraju njegovu aktivnost kao predsednika SAD. Tako je uočen je dalekosežni značaj pojedinih Karterovih spoljno-političkih poteza, poput potpisivanja sporazuma u Kemp Dejvidu između Izraela i Egipta. Akcenat se, takođe, stavlja i na činjenicu da je u drugoj polovini 70-ih pokrenuo brojne teme koje muče i savremeno čovečanstvo, kao što su pitanja zaštite životne sredine, energetske bezbednosti i traženja novih zelenih izvora energije. Zapravo, sve je prisutniji zaključak da je njegovo predsedništvo u mnogo čemu ostalo nedovršeno, a da je Karter u brojnim aspektima bio ispred svog vremena, te da će ocena njegove politike u budućnosti verovatno biti još pozitivnija.
PODRŠKA JUGOSLAVIJI
Ako se i dalje vodi polemika oko ocene Karterovog predsedništva u kontekstu američke političke istorije, to se ne može reći za Karterov odnos prema Jugoslaviji. Naime, čini se da su i krajem 70-ih i danas ocene istovetne, da se radilo o odličnim bilateralnim odnosima. Karterova administracija je od dolaska na vlast pružala snažnu podršku Jugoslaviji. To se odnosilo na očuvanje njene nezavisnosti, teritorijalnog integriteta, nacionalnog jedinstva i liderske uloge u Pokretu nesvrstanih. U Beloj kući su takođe vodili računa i da prilikom sprovođenja politike ljudskih prava, koju je Karter koristio i kao moćno oružje u ideološkoj borbi protiv komunizma, Jugoslavija u najvećoj meri bude izuzeta od kritike.
Karterova administracija je nastojala da međudržavnim odnosima pruži dodatni impuls u odnosu na prethodni period. Zato su insistirali na što češćim međusobnim posetama državnih činovnika na svim nivoima; intenzivirali su i negovali lične odnose između Kartera i jugoslovenskog predsednika Tita; produbljivali su i granali ekonomsku saradnju i nastojali da reše postojeće probleme u ovoj oblasti; uspostavili su saradnju demokrata i Republikanaca sa Savezom komunista Jugoslavije; unapređivali su saradnju na polju kulture i nauke; jačali su vojnu saradnju, koja je nakon dinamičnih 50-ih godina bila u padu i, konačno, nastojali su da spreče svako delovanje srpskih i hrvatskih emigrantskih grupa u SAD koje su svojom antijugoslovenskom aktivnošću urušavale bilateralne odnose.
Motivi za ovakvu politiku ležali su i u želji SAD da obezbedi uticaj u Jugoslaviji i u takozvanom post-Titovom periodu, tako što bi se produbili i ojačali kontakti sa onim strukturama koje su nakon očekivane smrti ostarelog jugoslovenskog lidera trebale da imaju odlučujuću ulogu u kreiranju politike Jugoslavije. Vašington je smatrao da će vodeću ulogu imati ljudi iz vrha Jugoslovenske narodne armije i Savez komunista Jugoslavije.
Značajnu ulogu u sprovođenju ove politike na jugoslovenskom terenu imao je Lorens „Lari“ Iglberger, tadašnji američki ambasador u Beogradu. On je od početka mandata 1977. godine svojim primerom pokazao kako posvećeni, savesni i dobronamerni diplomata može značajno doprineti razvoju bilateralnih odnosa dve države. Zahvaljujući Karteru kao i Iglbergeru Jugoslavija i SAD su krajem 70-ih godina imale, čini se, najbolje odnose u svojoj istoriji. Iskustva kreiranja i sprovođenja politike jedne velike sile prema jednoj maloj državi u ovom periodu mogu biti poučna i danas, naročito s obzirom na činjenicu da je sadašnji ambasador SAD u Srbiji, Kristofer Hil, prve diplomatske korake napravio upravo u Beogradu u vreme kada je ambasadom rukovodio Iglberger.
Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta „Od suvih šljiva do „srpskih Apolo 7“: Šta (ne) znamo o srpsko-američkim odnosima?“ koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadr¬žaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.