“Jovica Aćin, prema mom najdubljem uverenju, svojim delom je neprestano širio poetički prostor umetničkog pisanja, i u eseju i u pripovedanju, i tako je sebi izborio značajno i nezaobilazno mesto u savremenoj srpskoj književnosti. Takoreći svaka njegova knjiga donosi nešto novo, ponekad izazovno, ali uvek neočekivano, vredno i dalekosežno. Moderan umetnički senzibilitet i duh avangardnosti vidljivi su na dragocen i produktivan način u njegovom pisanju. Danas se to sve više primećuje. Aćin nam je, odlikujući se izvanrednom imaginacijom, već beskonačno mnogo rekao o nama i stvarnosti koju živimo, ali je očigledno, u stalnom usponu, da još neće stati. Njegova inspiracija je umetnost kao život i stalno nastavlja, kao nezaboravan stvaralački potpis, da to bude. Ta inspiracija je esejistička, kao što je i pripovedačka, a od pre neku godinu i romansijerska, sa četiri nezaboravna romana”, ovako je o stvaralaštvu Jovice Aćina govorio prof. dr Gojko Tešić u Kulturnom centru Vojvodine “Miloš Crnjanski”, gde je Jovica Aćin gostovao u programu “Umetnik u Fokusu”.
Neposredni povod da upravo Jovica Aćin bude odabran za umetnika čije će se delo staviti “u fokus” javnosti jesu dve njegove nedavno objavljene knjige: prva je zbirka priča “Banja” (Agora, 2021), a druga zbirka eseja “Sve zbog vazduha” (KOV, biblioteka “Nesanica”, 2021).
Publika je provela gotovo dva sata sa umetnikom, a mi smo iskoristili priliku da za Novi magazin budemo “pet minuta” s njim i za čitaoce otkrijemo bar delić onoga šta nas čeka u njegovim najnovijim knjigama.
Zbirka šest priča “Banja” u podnaslovu ima odrednicu “poslednje priče”, a urednik Nenad Šaponja je za njih istakao da bi “mogle biti piščev pripovedni testament”. Da li je tako, da li ih vi tako doživljavate?
Ove priče sam pisao od 2014, 2015. i to jeste za mene bilo neko vreme, neki period, nimalo šaljiv i možda sam ih i pisao misleći da je to nešto poslednje što pišem. Ali nije ispalo tako. U međuvremenu sam napisao i neveliku knjigu eseja, koji su i sami prilično pripovedački, a govore o pripovedanju. Na njima je baš insistirao urednik Mihajlo Pantić.
Nema u tome neke velike mistifikacije. U mojim pričama ima mnogo imaginacije, ali nipošto nisu lišene realizma. Na primer, u slučaju jedne od priča „Pogled na Delft“ tačno je da sam bio u Holandiji, u Delftu. Ali, Vermerove slike nisu u Delftu već u Hagu i Amsterdamu. Čitaoci će se složiti da to nije od presudne važnosti. Ono što jeste važno, to je da je veliki deo osećanja u toj priči, kao i u ostalima, postojan. Osećanje pripovedača je postojano i stvarno, a ostalo stvara i zauzima imaginacija.
Vi ste ranije i govorili da nas “imaginacija bolje poznaje od svakojakih stvarnih istina, najčešće falsifikovanih.
Ranije sam bio sklon da ljudima objašnjavam kada me pitaju koliko ima mistifikacije u mojim pričama. A danas sam spreman samo jedno da im odgovorim: Da, vama se čini da je mistifikacija ono što je zaista realno kod mene, a ono što vam se čini realno upravo je ta mistifikacija u mojim pričama. A to se manje primećuje jer i mistifikacija ume da bude deo stvarnosti.”.
Lepo je to istakao Šaponja, da su u vašim pričama “skrivene istine neosporno presudne za život viđen kao lavirint u kojem se smenjuju pustoš i neprocenjivo blago”. Na primer, kao čitaocu, svejedno mi je šta je imaginacija, a šta detalj iz realnog života u priči o Šarloti Salomon, malo poznatoj nemačkoj slikarki jevrejskog porekla. Dovoljno je da je to moguća priča, zar ne?
Više nego moguća. Ono što se ne zna o njenim slikama i njenom stradanju dočarano je u priči. Ta priča je jedan od odgovora umetnika na stvarne užase. Umetnik, dabome, može biti svako od nas. I za nas je važno kako se poneti kad nas zlo u životu osudi na strašno mesto. Tu lekciju bi svako morao da nauči.
Upravo je pripovedanje jedna od glavnih tema Vaših eseja u knjizi “Sve zbog vazduha”. Ona se završava esejem o samoj književnosti i da njena moć jeste u njenoj “nemoći”. Pišete da nas ona “nosi u višu dimenziju života i da doprinosi da se osećamo većma i ugodnije uključeni u život”. Zar to nije dovoljna moć?
Nije to moć. To je naprosto vrednost. Pripovedanje je to od pamtiveka. Književnost, umetnost daruju nam svojevrsno unutrašnje iskustvo. To je iskustvo o vrednosti života. Nasuprot tome, istinska moć, često besprimerna sila, gledaju da tu književnost kriminalizuju zato što književnost zbog rečenog iskustva kojim nas inficira škodi zlu u svetu.
U istoj toj knjizi objavili ste i “zapise iz karantina”, eseje – dnevničke beleške koje ste pisali prošle godine kada je bilo vanredno stanje i kada ste zbog pandemije bili u karantinu. Koliko vam je tada značilo pisanje, to što ste promišljanja o novonastaloj situaciji u svetu mogli da uobličite u eseje?
Te karantinske zapise teško je sažeti u nekoliko rečenica. Oni pokrivaju raspon od ozbiljnog kritičkog pretresanja zatvaranja zbog epidemije preko dubokog emotivnog krika izazvanog zloupotrebom stvarne pretnje bolešću do smeha kojim se možemo protivstaviti svakom neosnovanom i nepravednom zatočenju i represivnim odlukama vlasti.
Moramo istaći da je naslov knjige “nepogrešiv”. Kao pre 30 godina što ste knjigu eseja o izgnanstvima, zločinima i logorima nazvali “Gatanja po pepelu”, ova se zove “Sve zbog vazduha”… Da li je to za vas bio presudan momenat da razmišljate i o slobodi pojedinca i društva, onome što je i tokom pola veka uvek bila jedna od vaših tema?
U Službenom glasniku se upravo pojavilo četvrto, dopunjeno izdanje “Gatanja po pepelu”, dela koje spominjete. To je možda moja najvažnija esejistička knjiga. Napisana je, kako mi reče prijatelj iz Sarajeva, sa britkom ozbiljnošću, ali ne bez elegancije. S obzirom na njen sadržaj, bio je to poduhvat koji me je godinu dana držao u nesanici. Nešto od te nesanice osetiće, nema sumnje, svaki čitalac. A ta nesanica je poučna. Podseća nas na patnju koju još i danas podnosi veći deo čovečanstva.
A “Sve zbog vazduha”? Svi elementi sveta su nam neophodni, od vatre, vode do zemlje. Ali vazduh se često zanemaruje. Nemamo nikakvu filozofiju vazduha. Moja knjiga je poziv da dišemo punim plućima. Bez vazduha nema ni govora, ni pevanja, ni pripovedanja. Naime, vazduh kao da je jamac naših ličnih sredstava za otpor. I šta se onda događa? Ispostavlja se da nam i taj vazduh zagađuju. Gušimo se u njemu. Pripovedanje za koje se zalažem kao pisac, nadam se ipak nimalo nametljivo, pokušava da ukaže na trovače vazduha.
G. N.