Priredio: Adam Sofonijević
Zbog donedavno manjeg stepena pismenosti, ali i zbog raznih ratova i drugih društvenih potresa, kod nas nije sačuvano toliko zapisa, memoara i dnevnika kao drugde. Posebno je mali broj zapisa naših zemljaka koji se odnose na njihov život u inostranstvu, a najmanji je broj onih koji se, uz to, odnose i na burne, prelomne trenutke istorije. Stoga su dnevnički zapisi Koste Sofronijevića izuzetno značajni, napisao je dr Zoran Janjetović u predgovoru ove knjige koju je krajem 2020. objavio Institut za noviju istoriju Srbije.
Kosta Sofronijević je rođen 26. decembra 1887. u Šapcu. Njegov otac Milan (1865–1933) poticao je iz trgovačke porodice, poreklom iz Hercegovine. Kostina majka Kristina rođena je u Valjevu, u porodici Antonijević. Njena majka je bila rođaka poznatog političara Ilije Garašanina, autora “Načertanija”. Milan i Kristina su imali sedmoro dece od kojih je samo četvoro doživelo kraj Prvog svetskog rata, dok su ostala umrla od tuberkuloze.
Posle obaveznog školovanja Kosta Sofronijević 1903. s porodicom prelazi u Beograd. Nije želeo da nastavi školovanje nego se okušao u nekoliko zanata, postavši najzad šeširdžija. Buntovnog i pravdoljubivog duha, pridružuje se radničkom pokretu. Socijalističkim idejama socijalne pravde, saradnje i mira među ljudima ostao je veran celog svog života – što ima odraza i u njegovim berlinskim zapisima. U fabrici u kojoj je radio upoznao je folksdojčerku Anu Vekov, kojom se 1906. oženio. Zbog sukoba s poslodavcima i vlastima 1907. oboje su otpušteni, bez prava da se opet zaposle u Srbiji.
Iste godine odlazi sa ženom u Nemačku i radi u fabrikama šešira u Lindenburgu, Minhenu i Berlinu. Na odsluženje vojnog roka dolazi 1909. u Valjevo.
Godine 1912. ponovo odlazi u Berlin da radi, ali se vraća već u septembru da bi učestvovao u balkanskim ratovima kao sanitetlija. Krajem 1913. opet odlazi u Berlin, a porodicu prvo ostavlja u Beogradu. Naredne godine i njih odvodi u Berlin. Sofronijevići nisu bio jedini Srbi u ovom gradu. Tamo su zatekli zemljake, mahom zanatlije, koji su tu došli pre njih. Kosta je među njima ubrzo postao omiljen, pa je još pre Prvog svetskog rata izabran za predsednika jednog njihovog udruženja.
Budući da je bio vojni obveznik, po izbijanju Prvog svetskog rata nemačke vlasti nisu dozvolile Kosti Sofronijeviću da se vrati u Srbiju.
Ostavši udovac, Kosta se 1920. ponovo ženi, ovog puta sudetskom Nemicom, koja je prešavši u pravoslavlje dobila ime Marija – Mica. Godine 1922. dobili su sina Milana, koji je vrlo važna ličnost u autorovim zapisima iz Drugog svetskog rata. Milan i Mica su dobro naučili srpski, dok su ga mlađa deca samo delimično savladala.
Između 1935. i 1939. Kosta Sofronijević je dobro zarađivao, što mu je omogućilo da kupi plac i vikendicu u predgrađu Vitenau, koje se tako često spominje u drugom delu njegovih zapisa, a koji su Sofronijevićima olakšali opstanak u vreme kada je savezničkih bombi bilo mnogo, a hrane malo.
Kosta je s Micom pored Milana imao još četvoro dece: Veru (1931), Dušana (1932), Kristinu – Kici (1937) i Aleksandra – Acu (1944).
Posle Drugog svetskog rata Kostu su zemljaci ponovo izabrali za predsednika “Udruženja Jugoslovena” u Berlinu, što svedoči o njegovom neumanjenom ugledu u jugoslovenskoj koloniji. Umro je 1958. u Berlinu, gde je i sahranjen.
IZVODI IZ DNEVNIKA
Doživljaji jednog srpskog radnika
Demobilisan posle drugog Balkanskog rata, došao sam ponovo za Berlin, 2. oktobra 1913. godine, odakle sam bio i otišao sa drugovima u rat da ispunimo našu građansku dužnost, prema narodu i prema svojoj zemlji, premda smo sa našim srpskim kapitalistima bili na ratnoj nozi, usled štrajkova stavljani na crnu listu, morali u tuđi svet, pa ipak smatrali smo (kao “buntovnici”) potrebu, da ko od naroda traži svoje građansko pravo, treba da ide sa narodom i uz narod zajedno.
U Berlinu je posle Balkanskog rata bila kriza i besposlica. U fabrici gde sam radio uživao sam kao stranac ipak lepe simpatije kod mojih kolega Nemaca. Jedno što im se na prvom mestu dopadalo, da sam ja organizovan radnik, a ne “divlji” koji je došao ovde da im kvari cene i otima hleb i radi jeftinije od njih. Drugo dopadalo im se izgleda i moje ponašanje i ophođenje i što sam im kao mladi radnik preplanula lica sa juga, umeo na vrlo zgodan način da više puta ukratko ispričam, po neku epizodu iz Balkanskog rata. Iz svega ovoga Nemci su me zavoleli i za mnoge stvari, koje im još potpuno nisu bile jasne, raspitivali su se kod mene. Smatrajući me za čoveka koji je i ako još mlad (26 godina) ali koji sam više preživeo od njih, više sveta video i čak učestvovao u dva rata.
U tim sudbonosnim danima i od nemačkih nacionalista pobunjenom narodu, sazvala je Socijalistička partija oko trideset zborova, u celom Berlinu, protiv rata! Otišao sam i ja na jedan takav zbor na kome je govorio poslanik nemačkog Reihstaga drug Zubeil. Sala je bila više nego prepuna, stajali smo jedno uz drugo kao sardine zbijeni, ne dišući, slušali su nemački radnici šta će govornik reći! Radnici su pljeskali govorniku i vikali dole sa ratom! Primljena je rezolucija protiv rata! Idući izlazu sa nemačkim radnicima, od kojih ni jednog nisam poznavao, bio sam zbilja jako razdragan i činilo mi se da bi svakog od njih mogao zagrliti i pokazati im kako se osećam sretnim, da su ovako odlučni i složni i ako tako produže, da će ne samo spasti jedan mali narod od pogibije, već će i oni mnogi spasti svoje živote. Jer sam duboko verovao, da taj konflikt neće moći da se lokalizuje, samo na ove dve zemlje, već će požar zahvatiti i druge zemlje!
Jednog dana dotrča majstor kod mene i veli “Serbe pokaži ti meni gde se nalazi Portugalija” i pokaza mi kartu od Evrope! Ja mu odmah pokažem, i kažem evo ovde na Atlantskom okeanu ovaj jezičak zemlje uz samu Španiju. On me pogleda i veli eto vidite i oni objavili rat nama!? Eto čitajte novine i pokaza mi! Ja mu kažem da su dosta daleko, vojnički ne prestavljaju opasnost. Jedino je stvar u tome, radi blokade su dobri i ako ratuju protiv Nemačke blokiraće što bi dolazilo za Nemačku na njih, a moglo bi se nekako švercovati – dalje – preko Španije, morem za Italiju pa preko Austrije za Nemačku. Ovako će biti sve odsečeno! On se nasmeja i veli: “pa to je bar lako, uzećemo mi i – to parče – zemlje!?” Čudio sam se ovakvom razumevanju politike, pobede u napred, poznavanju Evropske karte ili geografije kao i ratovanja!
Revolucija je izbila kao što smo već videli 9. novembra 1918. g. izjutra rano. Ja sam bio napolju sa narodom i radovao sam se u toliko, da je i nemački radnik shvatio svoju dužnost i digao bar u 12. času svoju glavu.
Tako protestujući vičući išla je ogromna masa ulicom, bilo nas je najmanje samo u ovoj ulici na pet do 6 hiljada.
Moji drugovi nosili su: Kostić pušku, a drug Klopfer jednu ručnu bombu. U tome smo stigli pred hapsanu, bilo nas je sto ljudi, većinom muškaraca, ostali su izgubili volju da idu sa jednom mašinskom puškom protivu najmanje dvadeset mašinskih pušaka i protivu disciplinovane vojske, koji su još bili za cara! Naš podoficir nije bio plašljiv, on je sa još jednim drugom i jednim matrozom postavio mašinsku pušku sa ulice i u tom smo stali svi da lupamo na kapiju, da se odmah otvori. Niko nije odgovarao!? Nađena je i na brzinu jedna sikira, počeli su da cepaju ogromna [h]rastova vrata, u tome puče jedna puška, Nemci se uzjazbiše i počeše da beže, ostade nas oko petnajest i to ona dva matroza, jedan podoficir, nas tri Srbina i još oko sedam do osam Nemaca!? Šta je bilo, jednom Nemcu, koji nije umeo da rukuje oružjem, okinula je puška i ranila ga u nogu! Potom su došli još njih trideset do četrdeset ponovo iza svojih skloništa i nastalo je razvaljivanje vrata, u tom sam ja dobio sikiru i kako sam fizički bio dosta jak, pored sve gladi, kod mene je iverje odletalo malo dalje i veće, pri tom radu upita me onaj podoficir, kakvi smo mi zemljaci? Rekao sam mu da smo Srbi! A on veli može da Vam se čestita? Jeste videli kako se bore moji drugovi Nemci? Za cara su se borili četiri godine sa Ura! A za svoju budućnost i za istrebljenje ove žgadije od militarizma i buržuazije ne razumu i nemaju volje!? Bio je jako ljut!
OČEVIDAC DRUGOG SVETSKOG RATA U BERLINU: Prvi jači napad na Berlin dogodio se 1. maja 1943. u 21.30. Zadesio sam se sa ženom u bioskopu udaljenom samo 15 minuta od kuće. Moja žena, kao da je ovoga puta slutila neku veću opasnost, povukla me je za rukav i rekla: “Idemo brzo kući!” Tešio sam je kao što bi u toj situaciji učinio svaki muškarac, rekavši da ne treba da se uzbuđuje. Međutim, kad sam video kako drugi beže, požurili smo i mi.
Samo zbog jedne neodmerene reči mogao je čovek teško da ispašta. Čuli smo da je žena jednog lekara bila odvedena u zatvor samo zato što je u jednoj radnji rekla: “Taj prokleti rat, opet nema povrća, šta ću sada mojima da kuvam”. Sa svojim zemljacima u Udruženju razgovarao sam o tim stvarima i čudili se kako su Nemci sve to trpeli i mirili se sa sudbinom.
Često smo razgovarali o tome koje mogućnosti postoje da se nešto preduzme protiv Hitlera. Možda bi dovoljno bilo organizovati osmoricu smelih i odlučnih ljudi, razmišljao sam ja. Na paradama gde se Hitler tako često pojavljivao četvorica bi mogla na njega i njegovu pratnju da bace bombe.
U tom periodu vremena morao da spalim sve svoje beleške. Bilo je opasno sve to čuvati u kući. U slučaju pretresa kuće nacisti bi kod mene mogli da nađu mnogo mojih izjava protiv nacizma. Ovo se dogodilo pošto smo ja i moj sin Milan bili saslušavani u Gestapou i nešto kasnije dobili nalog o proterivanju iz Nemačke.
Pismeno obaveštenje o svom proterivanju iz Nemačke dobio sam 17. 10. 1942. Godinu dana ranije u avgustu 1941. Gestapo je u Beogradu uhapsio mog sina Miodraga i mog brata Aleksandra. Moj brat je na grozan način ubijen, a moj sin, koji je dobro govorio nemački, uspeo je zajedno sa jednim čuvarem da pobegne. Oni su preplivali Savu i prebegli Titovim odredima. On se otada ilegalnim kanalima meni pismeno dva puta javio i od tada ništa više od njega nismo čuli. On je verovatno poginuo u borbama u predelu Užica.
Osnova za naše proterivanje bila je sledeća: moj sin Milan je tih dana dobio poštom da ispuni formular od folksdojčerskog nadleštva. Kad je on to ispunjeno i potpisano vratio nazad, time je postao Folksdojčer i oni su njega bez daljnjeg mogli da pozovu u vojsku.
Na dan 17. oktobra 1943. primio sam to pismeno obaveštenje. U tom nalogu su nam još saopštili da imamo prava žalbe i da nam je određen advokat, nažalost opet SS oficir. Ovi Nemci su još hteli da zarade novac na meni i taj advokat nas nije koštao malo. Pri prvom razgovoru savetovao mi je da odmah popustim i prihvatim da je moj sin Folksdojčer i vojnik. Pomislio sam da sam to mogao da uradim i bez njega i tih troškova. Morao sam za početak da mu isplatim 1.800 maraka. Jasno je da sam njegov predlog odbio. Odgovorio mi je da smo mi Srbi tvrdoglavi ljudi i da će moj sin u Srbiji postati vojnik u armiji generala Nedića. Odmah sam pomislio da je naša stvar gde ćemo se boriti, ali sigurno nećemo kod generala Nedića koji se bori za Nemce.
Zemljak Popović me je posavetovao da posetim gospođu profesora Brekera. Njen muž je u to vreme bio poznat vajar, a ona Grkinja ortodoksne vere. Kod nje su dolazile vrlo uticajne ličnosti. Popović ju je poznavao jer je kao kelner nabavljao namirnice za njene prijeme. Supruga profesora primila nas je vrlo ljubazno. Tada je rekla: “To je velika nepravda koja vam je naneta. Sutra uveče će među mojim gostima na prijemu biti gospodin Hofman, Firerov lični fotograf i jedan Himlerov ađutant. Pokušaću da simpatije ove gospode zadobijem za vaš slučaj.”
Najzad u januaru 1943. pozvao me je advokat i javio mi da je nalog za naše proterivanje povučen. Advokat nam je iskreno rekao da je glavni udeo u ovom uspehu ostvarila gospođa Breker.
21. APRIL 1945: Danas smo napravili najveću glupost. Poslali smo Milana u grad jer nismo imali više šta da jedemo. Milan će doneti bar naš krompir iz radnje. Sve se odigravalo brže nego što smo mislili. Ljudi su pričali da će noćas početi veliki napad Rusa na Berlin i da treba svi da idemo u sklonište ili u podrum. U 19 časova otišli smo u sklonište. Više nije bilo alarma, ali borba je već počela. Celu noć nisam oka sklopio.
22. APRIL 1945: Pred ulazak Rusa napustili su nas “naši nacisti” i njihovi trabanti. Pre kratkog vremena je jedan od njih ubio Rusa koji je hteo da pregovara o predaji Vitenaua. Dvojica Rusa koji su pratili parlamentarca odmah su ubili ovoga nacistu i borbe su odmah pojačane. Priča se da su prve ruske predstraže stupile u Vitenau oko 9 časova. Mi još nijednog nismo videli.
U 9.30 dok su prvi Rusi ulazili u Vitenau, stigao je i Milan u sklonište, umoran, gladan, neobrijan. Naša radost je bila bezgranična. Gotovo ceo put prešao je pešice.
I kod nas u sklonište pojavili su se prvi Rusi i tražili oružje koje srećom niko nije imao. Priča se da su kuće gde su pronašli skriveno oružje zapalili. Stanovnici su imali 10 minuta vremena da s najpotrebnijim stvarima napuste kuće.
Ljudi su se takođe brinuli šta će Rusi sad da rade pošto su nacisti ubili njihova dva parlamentarca koji su tražili predaju. Svi su dobro znali da su Nemci u takvim situacijama spaljivali čitava ruska sela i likvidirali svo stanovništvo. Ja nisam verovao da će Rusi tako da postupe jer pobedu već imaju u džepu. Mogu samo da kažem da su ti prvi Rusi, njihove udarne jedinice, ostavljali vrlo dobar utisak i ponašali se korektno. Nisu se mnogo brinuli za nas i obavljali su samo svoje vojničke dužnosti. Delovali su snažno i uhranjeno. Nacistička propaganda stalno je pominjala izgladnele Ruse, a oni su sada izgledali deset puta bolje od nas svih. Imao sam priliku da razgovaram sa raznim Rusima. Pošto su ruski i srpski jezik slovenski jezici, dosta su slični, i ja sam mogao prilično da ih razumem, a i oni mene. Jedan oficir je rekao: “Žao nam je naših parlamentaraca, ali nećemo zbog toga da poubijamo ovde sve ljude. Znamo da svi Nemci nisu nacisti. Godinama štampa kapitalističkih zemalja nas prikazuje kao razbojnike. Naši parlamentarci su došli sa belom zastavom da pregovaraju oko predaje Vitenaua da bi se izbeglo nepotrebno krvoproliće. Prema ženevskoj konvenciji bela zastava bi morala da se poštuje, ali nacističke beštije se toga ne pridržavaju”.
Sada je započelo i pljačkanje! Radnje, koje su Rusi silom otvorili u potrazi za oružjem, ljudi su sada počeli da pljačkaju. Narod je iz njih iznosio hleb, buter, brašno, meso, alkohol i dr. Ja sam svojoj deci zabranio da to čine, i to ne iz nekakvih obzira, već da ne bi pri tom stradali. Zapravo još se svuda pucalo i rat nije bio završen. Bio sam u pravu jer su pojedini ljudi na ulici bili ranjeni od zalutalih metaka. A pogotovo što smo sutradan dobili od Rusa buter i druge namirnice.
23. APRIL 1945: Ujutru je Milan bez pitanja otišao iz skloništa do naše kućice. U bašti je ugledao čudesnu sliku. Na travnjaku je sedelo desetak Rusa, ispred njih je stajao Milanov kofer-gramofon. Slušali su muziku sa Milanovih ploča. Brzinu okretanja nisu dobro podesili, tako da su se ploče nešto brže okretale, tako da je tenor Jozef Šmit delovao više kao koloratursopran. Srećom Milan je uspeo s njima da se sporazume. Pokatkad su se i on i oni služili rukama da bi se razumeli. On je rekao Rusima: “To je moj dom, ja sam Jugoslavec”. Njihova snažna reakcija ga je zapanjila. Oni su skočili i odmah mu vratili gramofon rekavši da oni to nisu znali. Milan im je tada objasnio da oni mogu dalje da slušaju muziku sa njegovih ploča i podesio im je brzinu okretaja.
29. APRIL, NEDELJA: Susedi su primetili da se ja sa Rusima nekako uspevao da sporazumem. Tako da su me ponekad zvali da im pomognem u razgovoru sa Rusima. Međutim ovaj dan je mogao da bude sudbonosan za mene. Nekoliko žena me je odvelo u veliku kuću preko puta nas gde se nalazila stolarska radnja. Stolareva žena me je preklinjala da pomognem njenom mužu koga jedan Rus hoće da ubije. Tamo nasred dvorišta stajao je slabašan, sitan majstor sa jednim starijim čovekom. Pokraj njih stajao je ogroman Rus, verovatno narednik, prilično pijan sa motorciklom. Držao je pištolj u rukama. “Gospodine komšija”, zapomagao je majstor, “Traži od mene da mu popravim motorcikl i ne veruje da ja to ne umem, već misli da ja to neću da uradim!” Dok je on to meni govorio Rus je potegao pištolj na njega. Ja sam rekao Rusu: “Ja sam Jugosloven i ovaj čovek me moli da mu budem prevodilac. On vaš motor stvarno ne ume da popravi. On je stolar!” Tada je Rus uperio pištolj u mene i rekao: “Ti si Jugosloven i pomažeš ovom nemačkom psu koji neće da mi popravi motor!” Ja sam mu odgovorio: “Nacisti su mogli da me ubiju i ja sam srećom ostao živ. Sada dolaziš ti iz slovenskog bratskog naroda i hoćeš da me ubiješ, hajde samo pritisni!” Rus se posle mojih reči trgnuo i spustio oružje. Nastavio sam dalje da razgovaram sa njim. Tada su došla druga dvojica Rusa sa kamionom i pomogla mu da utovari motor. Ne rekavši više ni reči oni su otišli. Svi smo odahnuli. Stolar i njegova žena su mi najsrdačnije zahvalili.
Kada smo poslednji put bili u skloništu, hteo sam jednu devojku da zaštitim od jednog mladog Rusa koji je seo pored nje. Devojka mi je prilično drsko rekla: “Ja ću se već sama zaštititi!” Ja sam se okrenuo na drugu stranu i prepustio je njenoj sudbini. Nešto kasnije jedna druga devojka molila me je za pomoć. Ja sam tom vojniku prijateljski rekao da je ona “bolna”, da ima TBC. On je odmah odstupio od nje sa rečima: “Bolna, C, o moj bože, samo mi to još treba!” Odmah je napustio sklonište. I Milanu je tako jednom uspelo da spase jednu devojku. U svakom slučaju, obojica smo bili zadovoljni što smo pomogli ljudima kojima je pomoć bila potrebna, iako smo pri tom sebe izložili opasnosti.
3. MAJ 1945: Izgleda da su stvarno prestale borbe. Noćas nismo čuli nijedan ispaljeni metak. Prosto ne možemo da verujemo da je sve prošlo.
Tekst je deo projekta koji se sufinansira sredstvima Grada Šapca. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi organa koji sufinansira projekat.