Sit čovek okreće leđa satrulenim kostima političke doktrine. Fanatična privrženost vladajućoj partiji lakše nastaje kod materijalno uskraćenih. Štaviše, lojalnost i ono što se nekada zvalo patriotizmom ponajbolje se održavaju kada je tobože neprijatelj pred kapijom, zapisao je Anthony Burgess, 1985.
Kao da je svanuo dan novog doba u kome je sve što je nemoguće postalo moguće, a ono što je moguće odvajkada postalo je nemoguće. Ili, doba je to u kome sve može sa svakim i svačim, čas ’vako, tako i onako. Pa sve preobrnuto. To je bît naslova ovog kratkog rukopisa. Ja ovo, što rekoh, znam odavno jer – imam plave oči. Preci moji imaju vanzemaljske gene i, prirodno, nadzemaljski uvid. Zamerajući Nestoroviću doktoru što je nas, nadnaravne, otkrio zemaljskom tako profanom svetu, već tragam, i uspeću u potrazi, za drugom planetom nekom u vaseljeni vasceloj na koju ću tiho-tiho aterirati u maglovito neko praskozorje. Pozivam i zelenookog Nestorovića dr. na taj marš sa mnom, kao još izuzetnijeg od izuzetnih nas plavookih. Pod uslovom da ubuduće, tamo daleko, zaćuti. Pa da ’ladno obrćemo-okrećemo i te tamo domoroce, bar nekoliko eona. Inače, odoh sam.
Eh, da je i Slobodan Milošević imao bar plave oči. Ili bar Mira Marković. A tek da su oboje imali zeleno-plave oči, drugojačija bi se pesma danas u Srbijici pevala i pojala.
Tako je kako je. Pa da vidimo, ukratko, kakav je kamen temeljac ukopao Milošević, na koji, na koncu stade i Nestorović Vanzemaljski.
Ili, kako je miloševićizam porodio i upregao vanzemljanizam.
POLITIČKI AMATERIZAM
Odmah. Slobodan Milošević je antikomunist, antisocijalist, antiliberal, antikapitalist… Ali, nacionalist i šovinist je po njegovoj proceni o sopstvenoj političkoj koristi. Politički je lukav, ali je i politički neinteligentan. Video je kako pada realsocijalizam. Realsocijalizam je mekše imenovanje realstaljinizma. Jer, posle XX kongresa KPSS 1954, kada se Hruščov ritualno odrekao Staljina i staljinizma, nastupila je „faza realsocijalizma“. Milošević je bio zbunjen još jednom činjenicom, a kojoj nije dorastao. Istorijski kratki pokušaj samoupravljanja je bio propitivanje mogućnosti temeljnog opiranja staljinizmu.
A, onda, kada je došlo, posle sredine šezdesetih, do koketerije sa tržišnim liberalizmom, a potom, do ideološki trapave restaljinizacije, Milošević, kao neuk čovek u istorijskom rascepu nije umeo da sagleda pravce kojima se tada kretao svet. Kako gledati rastur cigala iz Berlinskog zida iz Jugoslavije, koja je, uglavnom, borbom partizanskog pokreta oslobodila svoju zemlju i krenula, nadalo se tada, svojim putem u socijalizam? U svome političkom amaterizmu, ali i nošen svojom proždrljivošću za vlašću, Milošević se okrenuo, mislio je, onome što je poznato (kao što sam već pisao u drugim radovima), ali politički nepoznato.
Pokušao je sa nacionom, koji je shvaćen tek kao premoderni etnos (tj. narod). Naravno, nije bio usamljen – isto ili slično je bilo i u drugim krajevima drugim krajevima Jugoslavije. Što pokazuje putujuća politička diletantska trupa voždova i glavešina, na zajedničkim seansama diljem Jugoslavije, sve u „nameri da se očuva mir“, a, u stvari, u nameri da jedni druge preveslaju. Ali, Milošević se prikazivao kao duboko uvereni i najgrlatiji kontinuitetlija u „očuvanju“ Jugoslavije, čime je, dugoročno, Srbiju stavio u zalog na svetski pokeraški astal. Do sada su drugi, kako-tako, našli i li pokušavaju da nađu mesto u svetu i kod kuće. Sa vrlo različitim ishodima. A ti drugi, bivši Jugosloveni, jače ili manje jako, izvikuju želju za svojim mestašcetom u zapadnom svetu. Dok ovi naši najuticajniji domaći voždovi isto tako traže mestašce, ali u istočnom svetu. No! Ima nečeg što naše oligarhije identifikuje sa ovima iz drugih jugoslovenskih krajeva – novčana valuta. Dolar i euro su svima apsolutna sredstva kulturno-polit-ekonomskog saobraćaja. A rublja? Ič! A juan? Ič!
NADA U BOLJITAK
Period koji je nastupio padom Miloševića je obeležen snažnom željom i nadom u boljitak. No, nekritički i brzopleto se jurnulo ka liberalizmu i ka kapitalizmu, bez kapitalističke klase i bez radničke klase, koja je, već u toku ratne tragedije desetkovana. Krenulo je nasumično i grubo odsecanje i sakaćenje mnogih društvenih funkcija (koji nazivamo javni sektor). Istovremeno je birokratija preoblikovana u partijsku prćiju, obesnažena neznanjem, lenjošću i neodgovornošću uzbujala je poput korova. Nedopustivo je radikalno je smanjen sastav stručnog kadra, naročito u obrazovanju i zdravstvu.
Istovremeno, „privatizacija“ je vršena nesistematski, brzopleto, neodgovorno… Svi veliki privredni kompleksi tranzicijom, naprosto, uništeni. Zar ni jedan nije mogao biti rekonstruisan? Privatizacija je dovela do siromašenja velikog dela stanovništva, naročito onog koje je nekvalifikovano. Dovela je i do nezamislivo velikog bogaćenja privilegovanih. I to baš onda kada se, na sav glas zazivala „transparentnost“ upravo u redovima prvih „demokratskih“ vlasti u našoj istoriji. Bez stvarnih, po stanovništvo, dobrih promena, uglavljena je ta pomodarska reč „transparentnost“ kao svetli znak dolazećeg novog doba. I to umesto razgovetnih reči vidljivo ili javno. Sve to da bi privatna svojina postala lična svojina mimo pogleda građanstva, sa kojom gazda može da čini sve ono što mu sevne u glavi. U odgovornim državama to nije moguće, jer privatna svojina ima društveni karakter. Nije samorodna, već počiva na ogromnoj društvenoj infrastrukturnoj mreži (saobraćaj, zdravstvo, školstvo, energetika, kultura, finansijski i politički sektor…, konačno i najvažnije, okrenuta je potrebama građanstva).
Nasuprot praksi i ideji odgovorne države, ovde se razobručila vladavina novobogataške klase tržišnih fundamentalista. Za takve odavno u svetu postoji ime nouveau riche. Po naški, to su – skorojevići.
Kumanovo za Kosovo
Nego, pita li se neko zašto je „sporazum“ između „pobeđene“ NATO armade (kako reče Milošević, te ni okom ne trepnu) i „pobedničke“ srpske vojske 1999. potpisan baš u okolini Kumanova, pod vojnim NATO šatorom na zakorovljenim pistama sportskog aerodroma. Ili, kraće, zašto na ćuviku koji se zove „Аџи Тепе“ (Аџи Тепе, turc. u makedonskom jeziku znači, približno, [h]adžijsko brdašce, ćuvik)? Od brdašceta Аџи Тепе do brdašceta Ƨебрњак (Zebrnjak) ima manje od deset kilometara vazdušne linije. Mislim da me sećanje ne vara, sa jednog brdašceta se sasvim dobro vidi drugo brdašce. Na brdašcetu Zebrnjak je 1937. podignuta spomen kosturnica, kao obeležje srpske pobede nad osmanskom vojskom 1912. Tom pobedom oslobođeno je Kosovo od Osmanlija. Davno, šezdesetih minulog veka, otac Radisav, partizan, borac Prve proleterske, i ja, kumanovski gimnazijalac, vodili smo očevog oca i mog dedu Vlajka Jovanovića, poštujući njegovu želju, na Zebrnjak, do Spomenika. Od dede, ratnika u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, sam tada čuo: „Kumanovo za Kosovo“. Rekao je to tiho i uzneseno, seo na kamen kraj kosturnice, smotao cigaru duvana i kremenom zapalio – za zemljake i saborce koji tu leže. Otac i ja smo ćutke stajali, sačekali da deda popuši cigar duvana, da ustane i kaže: ’Ajde, idemo. Tukao se i on danima na Zebrnjaku. Pitam se sada, šta o potpisivanju kapitulacije („sporazuma“), baš na tom i takvom mestu, imaju da kažu naši ustreptali, uzdrhtali nacionalisti i „patriote“ i članovi Miloševićeve partije i drugih satelitskih „koalicija“? I zašto su, zaboga, pristali da baš tu to potpišu? Ukoliko uopšte nešto o tome istinski, u sebi, samozatajno znaju i osećaju?
IMA LI SRBIJA USTAV
Čudno, danas ni pravnici, ni drugi ljudi od sličnih struka (političare izuzimam iz korpusa odgovornih i društvu posvećenih ljudi, osim malobrojnih izuzetaka) ne reaguju na kardinalnu činjenicu. Naš ustav iz 2006. je donesen i usvojen na nezakonit način. Pitanje je: Ima li Srbija Ustav? Ima li, onda, zakone? Na šta se grlato pozivaju svi oni koji imaju bilo kakve veze sa vlašću i društvenom moći?
Pošto „demokratske“ formacije izneveriše i svoja obećanja i narodna očekivanja, umesto njih, u fotelje vlasti i moći sedoše radikali, malkice uštirkani i oribani, sve obećavajući da se satrti korupciju, da će tvrdo proveriti četiri-pet tuceta privatizacijâ, da će tek oni „uvesti Srbiju u Evropu“… I? Ništa ni od njihovih džakova punih obećanja. Što je Srbija tonula dublje u beznadežnost i što su iz Srbije hrpimice bežali radno sposobni: dobri majstori, naučnici, profesori, radnici… radikali u novom i luksuznom ruhu su krenuli da pritežu uzde građanstvu, da zakidaju na demokratiji i slobodama, da korumpiraju dan-noć, da prisvajaju pod svoje skute tuđe pravo na sopstveni rad i život. Krenuli da vladaju batinom od straha pred beznađem, besposlicom, besparicom, gladi i bolesti…
U zaposlenost računaju ogoljenu nezaposlenost (povremeni, sezonski… poslovi). U napredak računaju „ogromni“ rast dži-di-pija u čijim memljivim podrumima krklja i vri strašan dug državne vlasti (desetine milijardi evra). U indeks opšte nevolje i raspadanja društva ima se pribrojiti i užasavajuće nehuman Zakon o radu.
Od ustanova načiniše sebi servis-šaltere. I upravo u takvim uslovima, zavapiše i zapištaše i obični ljudi i političke partije (jedne i druge), sve uz dreku vladajuće kohorte o tome da se „zakoni moraju poštovati“. Koji zakoni’ Oni oslonjeni na, recimo tako, čudovišni ustav. Prikukaše opet neki drugi kako „institucije jesu razorene i ne funkcionišu“. Ovo nije uopšte tačno. Te „ustanove“ funkcionišu savršeno i bez mane. U dlaku onako kako im komanduju oni koji ih takvim i načiniše. Zar drugačije uopšte može? I sme?
Od kosovske krize načiniše sebi neiscrpni majdan za čuvanje vlasti, privilegijâ i berićeta. Vojno tehnički sporazum, to jest kapitulaciju tumače čas ovako, čas onako. Ne čini to samo vlast, već i mnogo onih koji u toj krizi ušuškano, evo već četvrt veka, mnogo „brinu o narodu, o svetinjama, tradiciji, teritoriji…“ Sve pod prestoničnim neonskim svetlima. Došlo je, očigledno, vreme da narod treba da bude ozbiljno zabrinut kada političari krenu da „brinu“ o narodu.
I na koncu, jer više novinskog prostora nema, u stvarni suton miloševićizma, vladajuća oligarhija je, kako izgleda, krenula u očajnički pohod, tj. mobilizaciju, homogenizaciju, deprivilegovanih (odbačenih i zaboravljenih).
Sa depriviranima, eksploatisanim, slabo obrazovanim (kojima je obrazovanje nedostupno), sa lumpenproletarijatom, sa prekarijatom niti jedan politički faktor nije ozbiljno razgovarao. Niti brinuo. Tek, tu masu unesrećenih ljudi, ne vide ni režimska, niti opoziciona „levica“. U beznađu u kome se deprivirani nalaze, njima su dati šund kultura i sujeverje, kako bi mogli kako-tako da vide lažljivu svetiljku nade u dubini njihove špilje. Sve u nameri oligarhije i uznesene malograđanštine da se tim ljudima onemogući bilo kakvo racionalno i humano razumevanje sopstvenog položaja.
E, tu i sad se pojavio zelenooki dobrohotoni Vanzemaljac „da razume nevolju zaboravljenih“ i da im kaže da su i oni „branioci“ države. „Ako bi došlo do nasilne pomene na ulici mi bismo onda podržali vlast, jer onaj ko je na vlasti predstavlja državu,“ reći će on, sav kosmički uozbiljen. Ali, nije viđena nikako jedna sitnica – protivnici vlasti ne planiraju da silom osvoje vlast. Konsekvenca je to antisistemskoj ideološkoj i tragičnoj kupusari miloševićizma.
I tako, potpaljena nesreća jarko gori i dugo tinja. Nad njom zvezdani svod, sa koga slete zelenooki brižni svetitelj, treperi li treperi ravnodušno. Zauvek.