Nepunih dva i po meseca od vanrednih parlamentarnih izbora, lider demohrišćanskog bloka (CDU-CSU) Fridrih Merc sklopio je novu vladajuću koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom (SPD), uveren da minulog utorka postaje kancelar sposoban da preporodi Nemačku koja je već tri godine u blagoj recesiji.
Štaviše, dan pre prvog glasanja Bundestaga za izbor novog kancelara, orkestar nemačke vojske je tradicionalno ispratio sa dužnosti starog kancelara u ceremoniji pod nazivom „Veliko povečerje“, čiji koreni sežu još iz 16. veka. Budući da se održava po noći uz upaljene baklje i orkestarsku muziku, ova ceremonija posmatračima van Nemačke izgleda često čudno, pa čak i jezivo. Ali, u Nemačkoj ona privlači pažnju najviše po tome što odlazeći kancelar ima priliku da pošalje svojevrsnu poruku izborom tri muzičke numere koje će mu na oproštaju svirati vojni orkestar.
Sudeći da je Olaf Šolc izabrao da mu sviraju pesmu Bitlsa „In My Life“, potom odlomak iz „Drugog brandenburškog koncerta“ Johana Sebastijana Baha, kao i pesmu „Respect“ Arete Frenklin, očigledno je da je želeo ne samo da oda omaž Potsdamu gde živi, već i da zamoli javnost za „samo malo poštovanja“ kojeg mu je očigledno manjkao protekle tri i po godine na čelu nemačke vlade.
U svom oproštajnom govoru, Šolc je pohvalio predstojeću promenu vlade kao „izraz demokratske normalnosti“.
„U ovim vremenima, nikako nije normalno da se takva promena odvija na tako civilizovan, kolegijalan i pristojan način kao što ovih dana doživljavamo ovde u Nemačkoj“, rekao je on, istakavši da ova civilizovana interakcija između demokrata mora biti zaštićena i očuvana. „Nemačka jaka ako – i samo ako – se držimo zajedno“.
Međutim, upravo to da „se drže zajedno“ ponestalo je novoj vladajućoj koaliciji na prvom glasanju Bundestaga za izbor Merca za novog kancelara. U prvom tajnom glasanju „za“ je glasalo 310 poslanika, pri čemu je za većinu bilo neophodno 316 glasova, dok CDU-CSU i SPD u novom sastavu Bundestaga imaju ukupno 328 poslanika.
Taj razvoj događaja ne samo što je jedinstven u istoriji izbora saveznih kancelara, već predstavlja i veliko saplitanje Fridriha Merca i simboličan znak kakva se stabilnost buduće vlade može očekivati, ukoliko ona uopšte bude izabrana onako kako ju je on sastavio.
USTAVNA OGRANIČENJA
Nikada ranije nijedan predloženi kancelar nije doživeo neuspeh u Bundestagu nakon uspešno završenih koalicionih pregovora. Prema nemačkom ustavu, druga faza glasanja morala je da bude održana u roku od 14 dana – dakle do 20. maja – pri čemu je Bundestag imao pravo na neograničen broj glasanja sa različitim kandidatima. Da u toj fazi nije izabran kancelar, stupila bi na snagu treća faza u kojoj je za izbor kancelara dovoljna većina glasova prisutnih poslanika. Međutim, kancelara sa relativnom većinom u Bundestagu, prema ustavu, savezni predsednik – a to je sada Frank-Valater Štajnmajer – može da imenuje u roku od sedam dana ali može i da raspusti Bundestag i raspiše nove izbore.
Ovo je prvi put u istoriji da je kandidat za kancelara bio suočen sa ovakvim porazom. Za Merca nije glasalo 18 poslanika CDU-CSU i SPD-a, koji su očigledno nezadovoljni njegovom politikom, a pominje se mogućnost da među njima ima onih koji nisu dobili funkcije u budućoj vladi. Unutar CDU-CSU postojala je jasnih kritika na račun toga što je nakon izbora Merc dramatično promenio svoju fiskalnu politiku, odlukom da u saradnji sa Zelenima se promene ustavna ograničenje i omoguće gigantska zaduživanja od 1000 milijardi evra za odbranu, infrastrukturu i zaštitu klime.
Osim toga, unutar SPD-a u pojedinim krugovima postoje velike rezerve prema Mercu, iako u poslaničkoj grupi SPD-a ne vide odgovornost za neuspeh u prvom krugu glasanja. Pojedini posmatrači, međutim ukazuju, da postoji nezadovoljstvo ko-liderom SPD-a Larsom Klingbajlom koji je predložen za vicekancelara i ministra finansija te da je možda doprinelo izostanku glasova za Merca.
Prilikom potpisivanja koalicionog sporazuma, Merc i Klingbajl su rekli su da računaju sa jasnom većinom tako da nije bilo naznaka ovakve “pobune“.
Međutim, činjenica da je Merc prekršio brojne predizborna obećanja odmah nakon izbora, pojedini nemački analitičari smatraju da je „politika nekad jednostavno fer“ te da je „ovo bilo najbrže glasanje o nepoverenju u istoriji čovečanstva zbog najbrže prevare birača u istoriji čovečanstva“ .
OPOZICIJA TRAŽI NOVE IZBORE
Ko-šefica opozicione Alternative za Nemačku (AfD) Alis Vajdel je odmah tražila je da se raspišu novi izbori, ističući da predloženi kancelar i nova vlada neće doneti stabilnost Nemačkoj. Insistiranje AfD-a na novim izborima ne čudi, budući da su početkom aprila objavljene prve ankete koje upravo AfD vide kao najjaču stranku u Nemačkoj. Štaviše, to je objavljeno na dan kada su CDU-CSU i SPD predstavili koalicioni sporazum buduće vlade.
I pre nego što je postao kancelar, Merc je u mesec i po dana prekršio nekoliko predizbornih obećanja što je dovelo do dosad nezabeležene situacije – da pobednička lista i pre sastavljanja vlade izgubi popularnost.
CDU-CSU je sa bezmalo 29 odsto glasova na biralištima 23. februara spala na tek 24 odsto podrške, prema rezultatima ankete Ipsosa. Glasači CDU-CSU prešli su u tabor AfD, koja je sa nepunih 21 odsto na biralištima skočila u anketama na 25 odsto, što je po prvi put od Drugog svetskog rata da je u Nemačkoj najpopularnija krajnje desničarska partija, to jest stranka koju domaće službe državne bezbednosti sumnjiče za desničarski ekstremizam.
Upravo strahovanja da rezultati buduće vlade naredne četiri godine neće uspeti da zaustave trend daljeg uspona AfD-a dele ne samo komentatori već i budući kancelar. A očekivanja od Merca su ogromna, kako u Nemačkoj, tako i celoj Evropi.
Strahovanja za stabilnost zemlje su dovela to toga da minulog utorka bude organizovano novo glasanje u kojem je Merc dobio 328 glasova, čim je izabran za novog nemačkog kancelara.
„ZAMRZAVANJE“ ŠIRENJA EU
I dok se Nemačka još bavi očiglednom nestabilnošću nove vlade, stručnjaci za nemačke prilike smatraju da „Zapadni Balkan neće biti prioritet“ novog kancelara i njegove vlade. To se vidi i u koalicionom sporazumu CDU-CSU i SPD-a, koji broji 146 strana, ali u kojima je tek nekoliko rečenica posvećeno evropskim integracijama Zapadnog Balkana i to sa nagoveštajem promene nemačke politike prema ovoj temi.
Iako se, s jedne strane, ističe da je „u našem zajedničkom interesu važan proces pristupanja šest zemalja Zapadnog Balkana, Ukrajine i Republike Moldavije Evropskoj uniji“, s druge strane, četiri rečenice nagoveštavaju sasvim drugačiju politiku od dosadašnje.
„Proširenje EU i njen kapacitet da apsorbuje nove članice moraju ići ruku pod ruku. Stoga, najkasnije sa sledećim proširenjem, potrebna nam je unutrašnja konsolidacija i reforma EU koja će je institucionalno ojačati“, navodi se u sporazumu i potom dodaje da „princip konsenzusa u Evropskom savetu ne sme da postane kočnica u donošenju odluka“. „To se u principu odnosi i na preostale odluke koje zahtevaju jednoglasnost u Savetu EU“.
Iako ova formulacija naizgled ne govori previše, ona suštinski „zamrzava“ evropski put zemalja Zapadnog Balkana, to jest proširenje EU. Zapravo ovakav stav nove vladajuće koalicije predstavlja promenu nemačke politike prema Zapadnom Balkanu tako što se ona praktično izjednačava sa politikom francuskog predsednika Emanuela Makrona.
Makron je u više navrata isticao da se EU može uvećavati tek kada se reformiše način glasanja po pitanju spoljnopolitičkih i bezbednosnih pitanja koja sada, prema osnivačkim aktima EU, zahtevaju jednoglasnost svih članica, za razliku od brojnih ekonomskih pitanja za koje je dovoljna i kvalifikovana većina „dvadesetsedmorice“.
U nedavno objavljenom tekstu pod naslovom „Odustajanje od proširenja EU“, dopisnik „Frankfurter algemajne cajtunga“ Mihael Martens navodi da je ovo suštinski odustajanje Berlina od prethodne retorike o proširenju EU te da ovo formuliše ono što je odavno tačno: nedostatak kapaciteta EU za donošenje odluka ključna je prepreka za prijem novih članica.
„Konačno, svako novo punopravno članstvo bi sa sobom donelo i dodatno pravo veta u Evropskom savetu u onim oblastima politike koje zahtevaju jednoglasne odluke“, ističe Martens i dodaje da, ako bi EU prihvatila sve države koje su izrazile želju da se pridruže ili već pregovaraju o tome, rezultat bi bio da se, na primer, u spoljnoj politici ništa ne može odlučivati protiv volje Beograda, Kišinjeva, Kijeva, Sarajeva, Skoplja, Podgorice, Prištine ili Tirane. „Ko sagleda unutrašnju strukturu i spoljnopolitičku orijentaciju ovih država, lako može zamisliti kakve bi to posledice u nekim slučajevima moglo imati. Uzmimo, na primer, Srbiju. Osim zastoja u vladavini prava u Srbiji, prijem ove države bi najverovatnije značio da se u EU teško može nešto odlučivati protiv Moskve“.