Razgovarala: Gordana Nonin
Od nevremena se možeš skloniti, od vremena NE – glasi jedan od aforizama sagovornika Novog magazina. I baš u ovo vreme, kad bi čovek poželeo da se skloni od mnogo toga, posetili smo ovog osamdesetdvogodišnjeg slikara u njegovom ateljeu u Vrbasu. Povod za ovaj susret je Kongres svetske tamburaške asocijacije i slikarska kolonija koju ove godine, u ovim posebnim pandemijskim uslovima, organizuje Tamburicafest iz Novog Sada, a koji su održani proteklog vikenda u Novom Sadu.
Atelje u kojem sedimo nekad je bio prostran, 90 kvadratnih metara, prelepo uređen, na tri nivoa, sa drvenim šankom… svi su tokom godina dolazili, divili se ateljeu i što tako nešto postoji ovde u Vrbasu, a ja vidim da je vrag odneo šalu, svi se dive ateljeu, niko slike ne gleda… I onda sam ga pregradio, evo, sad je manji, slike su svuda, moraju čak i da se preskaču i sad svi gledaju slike – kaže Ratko Šoć, ljubazni domaćin, i odmah se priseća anegdote kad su ga posetili Nikola Kusovac i Momo Kapor. Kako su se njegova supruga i on s Kusovcem družili dve godine u davnim gimnazijskim danima, Ratkova supruga je kad ga je videla u ateljeu rekla: “Nikola, pa ti se uopšte ne menjaš”, a ja onako malo ljubomoran, iz šale, odmah kažem: “Pa što da se menja, nije padež”. A Kapor skoči i kaže da će mi ovo ukrasti. Kroz nekoliko dana čitam u Politici naslov: Ne menjam se, nisam padež. Tako smo se mi lepo družili u ovom ateljeu. Tada su mi rekli da su napisali tekstove o mojim slikama i da je Momo napisao najlepši. On je ipak bio i slikar, a to može samo neko ko je iz struke, da tako lepo napiše. On je znao.
Atelje vam je i sada pravi slikarski, ima divnu atmosferu?
Najviše volim kad sam ovde u mom Vrbasu, u ateljeu. Ne bih ga dao ni za pet para, ne bih ga menjao ni za jedno drugo mesto. Nekad mi u atelje niko ne uđe ni po mesec dana. Samo muk, grobna tišina i pričam samo sa svojim slikama… Uđe moja keruša, napravi krug, pogleda slike i izađe opet u dvorište. I to je meni dovoljno. Došao mi jednom jedan kupac i kaže: “Ratko, treba mi neka slika za predsoblje”. Kažem mu da takvu nemam. On se čudi, gleda, atelje pun slika, a ja mu objašnjavam: “Ne slikam ja za predsoblje, ja slikam za osoblje”. Nismo se pogodili. Principa nekog mora biti, to sam oduvek tvrdio. A kod nas ima samo Gavrila Principa, za ovaj drugi princip kao da nikad niko nije čuo. Slikar sam i najteže mi pada kad me neko odvoji od ovog mog štafelaja.
Kažite nam kako je nastao tekst Osam tamburaša?
Evo, ovde je ova moja sveska, knjiga u koju sam tokom 30 godina svašta pisao i crtao. Tu sam zapisao i taj tekst. Došao je moj prijatelj Minja Vučetić i kad je video tekst, odmah je napisao muziku za tu pesmu. Ali nije to bilo prvo. Prvo me je Ismet Krcić, koji je s mojim bratom išao u zemunsku gimnaziju, nagovorio da napišem stihove za neku crnogorsku pesmu i ja sam napisao Gorski cvijet. Kad, u Sarajevu, na festivalu na Ilidži, čitaju nagrađene i kažu: “Prvo mesto za tekst – pesma Gorski cvijet Ratka Šoća iz Vrbasa”. Kakvo je to iznenađenje bilo. Dobio sam i odličan honorar, odmah sam pola dao kompozitoru. Svi su se čudili zašto sam to uradio, a ja sam shvatio da ne bih ni ja dobio da neko to nije komponovao. Pare se uvek potroše, a prijateljstvo treba večno da ostane, zar ne?
Dakle, kad je Minja Vučetić video moj tekst, odmah mu se dopao. Uzeo je gitaru i pevušili smo zajedno, stvarali melodiju. Odmah sam mu rekao da se on pozabavi muzikom jer ja nisam muzičar. Volim muziku, sve ja to upijam, ali nisam vičan. On je Kotoranin i dao je malo tog mediteranskog duha, a Janika Balaž je dao onu panonsku notu pesmi. Janika je dolazio kod mene u atelje i tada sam i napravio ovaj njegov portret. Janika mi je rekao: “Ratko, kad mi to izvedemo, ima da puca Petrovaradin”. Oni su se, inače, do tada zvali Tamburaški orkestar Janike Balaža.
Mnogi ne znaju da to nije neka stara pesma, nastala mnogo ranije.
Da, mnogi se čude kad saznaju. Bilo je tu mnogo anegdota. Jedan moj prijatelj, bećar pravi, jednom prilikom kad se pesma zapevala u kafani kaže: Ovo je napisao moj drug Ratko. A neki muzičari, da bi se pokazali pred direktorima koji su za stolom, kažu: “Nije, druže generalni, ovo sam ja još pre rata svirao”, i tako nastane rasprava. Ali ima i onih koji su znali. Bio sam godinu i po dana ovde u Vrbasu predsednik Nacionalnog savjeta crnogorske nacionalne manjine u Srbiji, napravio sam nekoliko stvari na koje sam ponosan, Lubardinu izložbu i obeležili smo 500 godina od prve knjige Južnih Slovena. Želeo sam da pokažem koliko je bogata kulturna baština Crnogoraca. Jednom prilikom na skupu obratio se publici Bojan Pajtić, tada predsednik vojvođanske Vlade, i odmah je rekao: “Pozdravljam Ratka Šoća, koji je napisao našu himnu Vojvodine, pesmu Osam tamburaša s Petrovaradina. I moji su sugrađani bili u čudu.
Sećate li se ko je prvi otpevao pesmu?
Prvi je pesmu otpevao 28. juna 1975. Beograđanin Miloš Milošević. I on je jedini otpevao moj originalni tekst. Žao mi je što su se stihovi u međuvremenu izmenili. Sad se peva Vodiću te na venčanje… A to je sramota. Pa gde ima da se žena vodi na venčanje, pa nije pas da je vodiš sa sobom. Valjda se sa ženom ide zajedno. Ja sam napisao: U belom ćeš ići mila / s prstenom na nežnoj ruci.
Još je neki stih doživeo transformaciju?
Da. Napisao sam, i tako se u početku izvodila, u refrenu: Zaustavite Dunav i skazaljke stare, ovo je pesma moja i reka moje nade, a sada pevaju i pesma moje drage.
Jeste li napisali još neke pesme koje se izvode?
Ukupno tri pesme napisao sam za tamburaše. Pored Osam tamburaša… tu je i ona Laku noć, jutra moja, koju je otpevao Duško Jakšić na festivalu Zlatna tamburica 2001. Treću je otpevao Saša Petrović u Studiju M dve godine kasnije i zove se Skazaljke stare. E za tu pesmu sam napisao i tekst i muziku, ali ništa od toga ne bi bilo da kompozitor Zoran Mulić nije note zapisao, doterao i napravio čudesan aranžman.
Nisam ja nikad hteo da pođem u te vode, tim putem da krenem. Sve što želim je ovo moje slikarstvo. Samo to. Objavio sam i dve knjige aforizama, poslednja je objavljena 1998. Ipak, slikarstvo mi je na prvom mestu. Ne, grešim, na prvom mestu je uvek – biti čovek.
Uvek, ali se čini da to danas mnogi ne ističu u prvi plan?
Znate, ovde u Vojvodini, u Vrbasu, bila su dva sjajna slikara Jožef i Bela Pehan. Jožef je bio veliki evropski slikar, a Bela je takođe bio sjajan slikar i predavao likovno ovde u gimnaziji u Vrbasu. Jednom dok je trajao čas desio se zemljotres. On je otvorio vrata da izađu svi đaci, zatim je on, dok se još sve treslo, poslednji izašao iz učionice. To je čovek, ako me razumete. To je bitno, šta ti radiš kao pojedinac, kao čovek, a ne masa.
Uvek kažem: “Ako pođeš od čoveka, doći ćeš do čoveka, ali ako pođeš iz mase, stići ćeš u masu”. Jer masa nema težinu pojedinačnu, ona je pojedinačno ništa. Kada se skupi ta rulja, rulja rađa hulju. Znate ono: “Šeta duga kolona gledajuć’ put neba, čelo gladno vlasti, a začelje hljeba. Kad se masa zatalasa, osta pjena od talasa”. Ostane – ništa. Jedno veliko – NIŠTA. I ništa se u tome nije promenilo. E, to je to.
Ponešto i kažem, ali više ćutim. Jer nije to ništa ni protiv ljudi ni protiv države već je to ono što osećamo svakog dana. Eto, još kad dođu smene, bude još gore. Dođu gori ljudi. Ali šta da radimo. Balkan je takav. Čitav je Balkan takav. Po mom mišljenju, sve vam je to ista država. Nema tu mnogo razlike. Jedan je to mentalitet. Mi svi treba sebi da se okrenemo, a ne da čekamo da nas drugi izbave. A ko? Neće nas niko izbaviti ako se mi sami za sebe ne pobrinemo. Mi moramo to da uradimo. Pokojni aforističar i karikaturista, po struci pravnik Ranko Guzina dobro je napisao: Građani koji su pogrešno glasali neka vrate ulje i šećer. Nema nama pomoći.
Jeste li zato uvek bili kritični i prema svom Vrbasu, koji toliko volite?
Upravo zato. Napisao sam Odu Vrbasu i posle je malo ko i hteo sa mnom da priča. Ima tamo stih: Ovo nije sredina, ovo je kraj… Malo ko razume da kao čovek, kao intelektualac, želiš da se stvari u učmaloj varoši promene, da ljudi postanu bolji, da znaju vrednost kulture i nasleđa. Da znaju šta su prave vrednosti Vojvodine.
Drugovali ste i s Janikom i s Mikom Antićem, obojica su znali te vrednosti, živeli ih?
Jesu. Zabolela me je smrt obojice, to što nisu više s nama. Znate, kad sam pisao Osam tamburaša… sedeo sam na Petrovaradinskoj tvrđavi, bio sam mlad, zaljubljen… Oduvek su me tamburaši oduševljavali. Jer, vidite, to niko nema, to što Vojvodina ima. Dugo sam to nosio u sebi i na samoj tvrđavi sam je i napisao, baš u slavu tamburaša. Čini mi se da to ljudi i ne razumeju, kolika je vrednost tamburaša i njihove muzike. Umesto da se to podstiče. Jer Vojvodina ima multietničke principe, evo samo ovde živi 26 nacija. To je ogromno bogatstvo. Kad tako pričam, kažu mi: “Ratko, ali ti si Crnogorac”. Jesam, naravno, ali sam pre svega čovek. Neću da svojatam Crnogorce, ja hoću da svojatam čoveka. I sve dok čovek tako razmišlja, onda mu je svuda mesto. Ja sam Vojvođanin. Nisam se tu rodio, došao sam kao odrastao čovek, imao sam 21 godinu, ali odmah sam osetio Vojvodinu. Odmah mi je zaigralo srce kad sam čuo tamburaše. To je ta širina, zato se tu čovek oseti da mu je svuda mesto. To samo Vojvodina ima. A tamburaši to prenose svakim svojim zvukom. Kad zasviraju …zaustavite Dunav… to je taj štimung, to je širina, sloboda. To je nešto posebno. Moraju ljudi da razumeju da tamburaši prenose upravo suštinu. Vojvodina bez tamburaša ništa ne znači.