Šta se Predragu Voštiniću, jednom od osnivača i lidera Lokalnog fronta u Kraljevu, a i šire, dogodilo kad su ga dva automobila u sadejstvu oborila sa bicikla, ni on još nema pojma. Ovih dana objavljeno je mnoštvo tekstova o mogućim uzrocima neoubičajenog saobraćajnog udesa u Kraljevu, ali istraga je u toku, pa da ne brzamo. Kao što i sam Voštinić insistira – bitno je da nadležni urade valjan posao i krivce primereno kazne jer će to biti najvažnija poruka; sistem ipak čini svoje.
U ponedeljak je Voštinić dobio prvi nalaz iz istrage – reč je o ugrožavanju bezbednosti učesnika u saobraćaju, što je, uzgred, dva, tri dana ranije znao i svevideći predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ni A od mogućeg atentata! Dakle, nećemo se mešati u istragu, ali posle svega toga logično pitanje sledi.
Gospodine Voštiniću, kad biste mogli da birate, šta biste radije – atentat ili nedelo protiv učesnika u saobraćaju, u ovom slučaju izgleda povlašćenih kao pitomaca Policijske akademije?
Ja i dalje ne želim da razgovaram o atentatu, to pregrubo zvuči jer „Ovaj“ što se stalno bavi atentatima na sebe – predsednik Srbije/primedba J. J. – banalizuje i samu tu reč, ne moguće delo nego reč, toliko da će na kraju stvarno neko stradati. Zbog banalizacije same reči, njenog značenja, termina. Dakle, ja tu reč neću koristiti sve dok se eventualno istraga ne bude na taj način oglasila.
A da odgovorim na vaše pitanje, ne mogu da volim ili želim niti jednu mogućnost od te dve ni da realno odgovorim na pitanje šta je opasnije – da se banalizuje taj pojam atentat i dovede do neželjene posledice ili da je zlo i nasilje eskaliralo u toj meri i na taj način da likovi sa značkama ili u nameri da dobiju značke postanu najveća opasnost na putevima? Eto, ne znam šta bi bilo gore po društvo! Meni lično je potpuno svejedno jer i jedno i drugo na jednak način ugrožavaju i mene i moju porodicu.
Uz puno uvažavanje toga, moram da insistiram na društvu u celini.
Mislim da bi politički motivisano nasilje više potreslo i zaplašilo društvo nego podatak da je eskaliralo još jedno „ulično nasilje“.
Pokušaću da budem fina u pitanju, ali teško je; kako ste se osećali kad ste danas saznali za taj prvi nalaz iz istrage, svejedno zvaničan ili nezvaničan?
Još ga nisam pročitao, pa ne znam šta sve tu piše, ali pretpostavljam da neću ni dobiti detalje iz istrage sve dok ne dam izjavu. U toku je predistražni postupak i Tužilaštvo tek treba da dâ nalog za prikupljanje dokaza, a ja tek kad dam sopstvenu izjavu. Ali osećao sam i osećam da i tu postoji nekakva banalizacija slučaja i institucija u koje, ipak, polažem nadu i verujem da imaju snage nešto da urade!
Bilo je dovoljno izjava o tome šta se na licu mesta dešavalo, ali moram da vas pitam, a i pomenuli ste na početku razgovora, kako se vaša porodica oseća?
Teško mi je da ih pitam jer to može da otvori i neke teže razgovore među nama, ali pitam ih mogu li nekako da pomognem, rasteretim ih, a da ne čeprkam po najbolnijim mestima, strahovima i za moju i za njihovu bezbednost. Mi smo nedavno imali veliki porodični gubitak, smrt mog oca, pa bi čeprkanje dodatno emotivno pogodilo sve njih, moju majku, sestru, suprugu… Trudim se zbog svega toga da postupam mirnije nego što bih u uobičajenim okolnostima.
Razumno i razumljivo, ali kako inače vaša porodica doživljava vaš društveni angažman, često buran mada ste na „lokalu“, kako se to kaže.
Vrlo su pomešana osećanja, počev od toga da su ponosni u određenim situacijama, do toga da su vrlo uplašeni u drugim okolnostima. Nije ovo prvi put da su se uplašili za mene…
Ranije su se plašili zbog mogućnosti onoga što nećemo pominjati, a sada zbog toga što je mogućnost stigla dok ste bili na biciklu?
Teško je, da ne kažem preteško – dok sam u bolnici slušao majku kako razgovara s mojom sestrom i boje se obe; znaju da je moje zdravstveno stanje u redu, ali čita majka kajrone na TV i izjave da je neko pokušao da me ubije, i ona je u nekom, tako da kažem, ambivalentnom stanju, šoku sa užasno dobrim i užasno lošim vestima. Ne znam još kako kad se probudim neko doživljava to što ja radim i kako sve to da proživim i uredim; trudio sam se da ih zaštitim od najgrubljih stvari koje podrazumeva moj javni, društveni život, politički, da ne utiče toliko na njih. Ali istovremeno mi je mnogo žao kad neke stvari ne uspem da im objasnim već samo pokušavam da im kažem da tako moram da živim!
Htela sam da napravim most između vašeg angažmana i opštedruštvenih okolnosti na lokalu, pre svega. Doktor Milić u Nišu je upravo javio da okuplja lokalni front uspešnih ljudi jer je Niš „postao tuga živa“. Da li je i Kraljevo takvo?
Mislite da li to ljudi vide?
Pre svega da to javno kažu.
Na nesreću, na tom lokalu se živi, ali se ništa ne odlučuje. I zato su ljudi tako očajni. Država je zasnovana i tako se upravlja njime, na nekim kriminalno-političkim strukturama baziranim u Beogradu i eventualno potpomognutim snagama iz Kosovske Mitrovice i Novog Sada. A ti živiš na lokalu gde ti je svaka osnovna potreba definisana sistemom zadovoljenja s lokalnom sistemom. A ti ga nemaš. Oni su krpene lutkice kojima upravlja ta struktura iz Beograda i kako možeš da se osećaš, s kim o svojim potrebama možeš da razgovaraš? Ko upravlja tvojim javnim osvetljenjem, školstvom, zdravstvom, pijacom? To su sve neki nevidljivi ljudi iz nekih stranaka koji dolaze iz Beograda i ovim ovde ljudima koji su takođe bez legitimiteta prenose šta da rade…
Zadatak propagande već obavljen
Podsetiše me baš danas na Hanu Arent i njenu izjavu da nije toliko laž zbog samih laži nego da ljudi prestanu da veruju u bilo šta…
Ako ćemo da citiramo ide ovako: zadatak propagande nije da ljude uveri u nešto nego da ljude u sve razuveri. Jer ljudi koji ne veruju ništa i ne čine, prelaze u potpunu pasivnost. I političku. Ako pođemo od tog njenog načela, mi živimo u društvu gde je propaganda već uspela – ovde je nepoverenje osnovni razlog, ključ političkog nedelovanja, političke nefunkcionalnosti.
Naš zadatak je da poverenje učinimo mogućim, a poverenje nije ništa drugo do proverivost obećanja.
U ovim katastrofalnim uslovima politika novog doba je čudo, noktima ćemo izgrebati čestitog i poštenog čoveka i ponuditi ga javnosti. Dakle, nećemo obećavati „od sutra ćemo napraviti novo društvo u kojem je sve dobro“ nego ćemo se do poslednje kapi krvi boriti protiv kriminala koji se ugradio u svaki metar auto-puta, svaku javnu nabavku… To je jedina delotvorna politika, a to da će nas se od sutra kriminalci plašiti nerealno je i netačno. Nama su potrebni ljudi od integriteta, uključujući ili pre svega policajce koji to mogu.
Kako ćemo da ih dobijemo?
Ne lažući o nemogućem. Bez opsena i uveravanja ljudi u našu ispravnost.
Ne želim da se vraćam na vaš slučaj, ali moram – ti momci koji su izazvali incident u kojem ste učesnik obučavaju se da štite našu bezbednost!
Nadam se da ti momci neće biti u prilici da odlučuju o bezbednosti građana – ako se imalo poštuje zakon, zbog incidenta ovog tipa morali bi da ih da udalje s Policijske akademije.
U svakom slučaju?
Da, oni su počinili krivično delo i ne bi smeli da se bave bezbednosnim poslovima.
Hajde da završimo krug – koliko organizacije poput Lokalnog fronta zaista mogu da učine da se ljudi osećaju bolje u svojim sredinama i svojoj koži?
To pitanje ima dva aspekta, prvo mi gledamo kako bi trebalo da se živi tu gde i sami živimo i delujemo i želimo da ljudima pokažemo da je to u šta mi verujemo bolje i pravednije mesto za život. A kolike su šanse za ostvarivost toga? Uveravam vas da užasno mala skupina klijentelističkih topova upravlja ogromnom većinom ispravnih ljudi, uključujući manje inteligentno stanovništvo, kad već moram to da kažem, koje će pristati da bude zloupotrebljeno zbog neke sitne koristi. Ali ovo nije pitanje većine koja upravlja nego manjine koja zloupotrebljava.
Polako, vaš Lokalni front je bio deo lokalne vlasti…
Skupštinske…
Da, ali na licu mesta ste utvrdili kako se sve to odvija?
Da, ustanovili smo da je čitava lokalna skupština paravan za sprovođenje volje tih kriminalnih struktura iz Beograda i njihovih partija. Ovi na lokalu nemaju pojma ni kako funkcioniše lokal, a pri tome su kao najobičniji poslušnici korišćeni kao prosta forma za donošenje odluka. Bez odgovornosti jer oni nisu odlučivali nego je to učinio neko u Beogradu, a oni samo sprovode u delo tu „volju“!
I šta je rešenje?
Da se društvo reuspostavi na temeljima lokalnih samouprava, kako nalažu zakoni, ali i sve povelje koje Srbija prihvata. To znači da ljudi zaista organizuju lokalne samouprave, a sve što se u Beogradu dešava da bude rezultat upravljivosti s lokala. To je u načelu, ali da li je moguće i izvodljivo ne mogu da tvrdim sve dok je svaki vid vlasti uzurpiran kriminalom z Beograda. Ne možemo ni da kažemo ‘kada se budu ljudi organizovali na lokalu, prestaće uzurpacije Beograda’ jer to nije samo po sebi moguće, ali jeste na dva načina i reći ću vam oba.
Prvi je dekonstrukcija kriminala Beograda kroz institucije koje ćemo naterivati – trajni glagol! – da to rade ili ono na šta ova vlast motiviše ljude, a to je da uzmu pravdu u svoje ruke. To nikome ne ide u prilog, pogotovo vlasti, koja nas sve vreme na to tera jer će to prvo njima oduzeti pravo na pravedno suđenje i do kraja destabilizovati zemlju.
Nesumnjivo i kada se promeni vlast, neophodno je uspostaviti novu strukturu i upravljati državom.
Po zakonu nacionalne vlasti, u mnogim stvarima ne mogu da se mešaju u lokalne ingerencije. Vi govorite o stranačko-kriminalnom sistemu koji briše te granice i preuzima državu…
Tako je…
I opet pitam, šta je rešenje?
Rekoh – ova dva načina. Ili da mi građani organizovani na lokalu, noseći integritet ljudi koji su prepoznatljivi u svojim sredinama, kažemo institucijama – mi smo nosioci integriteta, mi smo ti stubovi društva, radite po zakonu i procesuirajte sve što se zove vlašću, ali je zapravo kriminalna struktura. Ukoliko nećete, oslobodite nas odgovornosti da sprečavamo ljude da uzimaju pravdu u svoje ruke!
Mi neprestano pokušavamo da artikulišemo narodnu volju, organizujemo ljude u pokrete i stranke, ali jednom ćemo i mi reći – izvolite, neka dođe narod. A verujem da bi prve žrtve bili upravo oni koji su do ovog stanja doveli!
Najava izbora je tu, šta će Lokalni front?
Uz to na čemu insistiramo – integritetu institucija i dekriminalizaciji društva gde god je i kako god moguće – mi ćemo u svim gradovima i opštinama gde smo organizovani pokrivati svoje lokalne priče. Kako će Republika odgovoriti, zaista ne znam dok se ne organizujemo u potpunosti, a to će biti najkasnije u narednih mesec, dva…
Imaćete svoje grupe građana i šta još?
Mi imamo već svoju grupu, a organizovaćemo i druge…
Kraljeva što se tiče?
Ne samo Kraljeva, mi u celoj zemlji već sprovodimo obuku ljudi kako da se organizuju, kako će komunicirati sa građanima… Radimo u više od trideset gradova i opština i pomažemo ljudima da se organizuju kako bi svoju politički zasnovanu strukturu doveli do lokalnih izbora. Uspešno, nadamo se.
Republika, hoćete li zajedno nešto raditi?
Vrlo verovatno, ali još ne želim da to bude nešto „kavgadžijski“ i „inadžijski“ s lokala nego želimo da pronađemo najkorisnije mesto za društvo; ne ono koje nama donosi funkcije i pozicije već da se pojavimo, pa ako ispadne da smo mi najkorisniji organizatori na lokalnim izborima, pa kao nosioci integriteta i na republičkim.
Ali, pre svega, da zaštitimo sam izborni proces. Sve još merimo.
Ne/selektivnost u primeni zakona
Možemo li da završimo nečim lepšim; danas je poverenica za zaštitu ravnopravnosti poslala Ministarstvu prosvete dopis s preporukom da sva deca imaju besplatne udžbenike…
Jeste, ali gospođo Jovanović, ona je samo napisala ono što već postoji u zakonu o osnovnom obrazovanju. Meni ništa ne znači taj njen dopis jer u zakonu piše da su udžbenici dostupni i besplatni svoj deci u osnovnom obrazovanju. Ali problem ove zemlje je u nepoštovanju zakona i/ili njihovoj selektivnoj primeni, kad kako kome odgovara da se ugradi negde, dobije neku javnu nabavku.
Ali hvala na pitanju!
Ima li političkih organizacija s kojima ste spremni da radite?
Nijedna nam se još nije javila s konkretnim predlogom, sem što već imamo kontakte odranije s nekima od njih koji misle da možemo da pomognemo. Mi nismo ljudi koji bi bilo kome lomili krila, tu smo za saradnju i zajedničko delovanje.
Da li zaista verujete da postoji nada i da će se ljudi zaista organizovati? Parizer, ako razumete, namerno ne pominjem?
Politika nije mesto gde se veruje – veruje se u ideale, ja s vama ne razgovaram kao neko verujući u ovo i ono – ja sam, mi smo delatni ljudi i zato Srbija ima nadu. Tu smo da tu nadu ojačamo, tamo gde treba stvorimo je, na idealima koje smo davno definisali. I tako stvorimo novu Srbiju
I kako ta vaša nova Srbija izgleda?
Baš kao što smo je mnogo puta dosad opisali – zemlja elementarne časti i poštenja, gde su pravda i pravosudni sistem svima dostupni jednako kako Ustav propisuje, gde pravda nije selektivna i da na principima smenjivosti vlasti i neuzurpirane ekonomije i vladavine prava, počnemo da stvaramo mesto gde se bolje živi.
I gde stvarno stanuje socijalna pravda.