Tri decenije je prošlo od kada je Petar Živadinović osnovao izdavačku kuću i objavio kao prvu knjigu čuveni esej Margaret Diras „Pisati“. Od tada su se ređala kapitalna dela svetskih pisaca i mislilaca, uglavnom kao prvi prevodi na naš jezik.
Kada je na istom tom Sajmu knjiga pre 11 godina „Paideia“ proglašena za izdavača godine, žiri je istakao da je posredi „izdavač koji izdavaštvo shvata kao kulturnu misiju par ekselans“, a kritičari su isticali da se radi o izdavaču koji se bavi „vaspitavanjem čitalaca“. Već do tada je ova izdavačka kuća objavila više od 600 knjiga klasika i savremenika, pretežno lepe književnosti i filozofije. Petar Živadinović je diplomirao filozofiju u Beogradu 1965. godine. Bio je profesor filozofije u gimnazijama u Beogradu, potom urednik filozofije u BIGZ-u, glavni urednik naučnog programa TV Beograd, direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, direktor razvoja i potpredsednik Upravnog odbora Yutela, dopisnik „Borbe“ i NIN-a iz Pariza. Bio je urednik časopisa: „Savremene filozofske teme“, „Gledišta“ i „Književne novine“. Objavio je brojne članke i eseje u stručnim časopisima i novinama i knjige iz oblasti filozofije. Od 1994. vlasnik je i direktor izdavačke kuće „PAIDEIA“.
Da li je tačan podatak da više od 90 odsto svega što je „Paideia“ objavila za ovih trideset godina jesu prvi prevodi na srpski jezik?
To je sasvim logično. Osim toga, dvadesetak stranih pisaca je bilo predstavljeno izabranim delima. Objavljivali smo uglavnom ono što niko nije pre nas, od Aristotela do savremenih pisaca. Drugi izdavači su objavljivali hitove određenih pisaca jer će se te knjige dobro prodavati, a mi smo objavljivali i druga njihova dela koja su bila vrhunska, ali ne i komercijalna. U sredini koja je dosta kulturno zaostala u poslednjim decenijama, za šta su krivi i čitava intelektualna javnost i mediji, preuzeli smo na sebe misiju da knjige svetskih mislilaca i pisaca koja su neizostavna kada je istorija naše civilizacije u pitanju budu dostupna na srpskom jeziku.
Sve ove godine objavljivali ste i poeziju, setimo se samo Sabranih poetskih dela Remboa u prevodu Nikole Bertolina, zatim „Rani odlazak“ Silvije Plat, Halila Džubrana, Antologije nemačkog ukletog pesništva i drugih. To ste radili i onih godina kada je to bilo neisplativo po svim komercijalnim merilima?
Mislim da niko u Srbiji nije radio ono što smo mi radili. Kada se samo setim svih naših prevoda poezije, a bilo je sigurno preko 60 naslova, bila je to katastrofa sa stanovišta prodaje. No, i svi naši prevodi Aristotela koji se, takođe, ne prodaju onoliko koliko bi to trebalo, a do pre 30 godina se više prodavao. Sve ono što smo uradili koristiće manjina ljudi ali onih vrednih. Oni koji su sadašnja, nevidljiva elita ili koja će to uskoro biti. Zato je dužnost izdavača da ta dela priredi na srpskom jeziku.
Na početku ste objavljivali knjige koje su u svetu bile hit. Vi ste kod nas prvi objavili „Alhemičara“ Paula Koelja, svetski bestseler tih godina?
Taj roman je tada tek postajao „boom“ u francuskim knjižarama ali, manje-više je bio nepoznat u ovoj sredini. Kupio sam autorska prava za tu knjigu i hteo da lansiram 1994. godine na naše tržište. Pored te knjige objavio sam i autobiografiju Pako Rabana „Putanja iz života u život“ i roman Žila Verna iz njegove zaostavštine „Pariz u XX veku“ za koji sam verovao daće biti pravi hit. Mislio sam da će se Pako Raban i Žil Vern jako dobro prodavati dok će Koeljo tek probijati sebi put… No, desilo se da je „Alhemičar“ „eksplodirao“ na tržištu, zatim je iza njega Raban dobro prodavan, a stari dobri Žil Vern je „kaskao“ za njima. Te knjige sam i objavio da bih mogao da uložim u vredna dela koja nisu toliko komercijalna. Od početka mi je bila ideja da upravo od „Paideia“ napravim kult. I danas kada ukucate moje ime na internetu, gotovo da nikakve podatke nećete naći, za razliku od „Paideia“. To mi je i bio cilj da se više zna o autorima, knjigama i idejama koje objavljujem. Neka sve to ide prvo, a ja polako idem za njima i čuvam im leđa.
Prve decenije su zaista bile uspešne, ali od samog starta je bilo problema sa piratskim izdanjima, zar ne?
Reći ću vam iskreno. Najviše problema sam imao sa piratskim izdanjima koji su funkcionisali u savršenoj harmoniji sa pojedinim štamparijama i sa gotovo celim sistemom za distribuciju knjiga u Srbiji. Piratska izdanja su prodavale sve knjižare državnih izdavača, privatnih izdavača, kao i oni ulični prodavci. To se nije desilo samo sa „Alhemičarom“, krenuli su kasnije i sa drugim delima za koje sam kupio autorska prava. Piraterija je, 1997. godine, uzela toliko maha da su sve knjižare u Beogradu, a i kopirnice, prodavale piratska izdanja, pa sam ja napisao jedno pismo i podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog povrede autorskih prava. Na taj moj javni poziv nijedna institucija mi nije odgovorila, nijedna. Od predstavnika vlasti, strukovnih udruženja, medija… niko. Ni SANU ni Univerzitet, ni nadležna ministarstva. Čitava naša elita, niko nije prozborio ni reč o tome. No, čovek to ne sme da posmatra kroz ličnu prizmu jer tako može da skrene od suštine. Takve su se stvari dešavale svakom ko je postupao kao ja ili slično meni. Tada sam počeo da one koji su objavljivali piratska izdanja imenom i prezimenom naglašavam, sa dokaznim materijalom, na konferencijama za novinare.
Jedan od autora koga u poslednje vreme objavljujete je i Goran Kojadinović COIX koji je, u stvari, tek treći domaći pisac čija dela su izašla pod okriljem „Paideia“. Zašto ste se odlučili upravo za njegove romane?
Coix je prvi od pisaca koji piše o tematici čiji sadržaj veoma dobro poznaje. To se vidi na svakoj stranici njegovih romana. Čak važnije od toga je njegova forma, ono što je on u svojoj poetici, koju je objavio u okviru knjige „Artefakti“, objasnio. Njegova književnost, romani „Davidov proces“, kao i „Prijatelji metafizike“ su nešto retko originalno na našoj književnoj sceni i mislim da će se njegova dela „probijati“ do čitalačke publike uz veliku borbu. Inercija ove kulturne sredine je toliko velika, književni krugovi su se toliko navikli na nešto što je ponavljanje istog, da će teško primati nešto što je toliko inovativno i po tematici i po stilu i po formi. To je razlog više da upravo mi objavljujemo njegova dela, a lično smatram da će ona imati mnogo uspeha. Uostalom, ne sećam se da je bilo koji srpski pisac citirao Aristotela na način na koji to čini Goran Kojadinović Coix. Njegovo delo je teško žanrovski svrstati, i po tome je inovativan.