Gruzijska rediteljka Nino Basilija predstavila se beogradskoj publici na ovogodišnjem 30. Festivalu autorskog filma, u okviru posebnog programa Savremene gruzijske autorke, svojim višestruko nagrađivanim dugometražnim igranim prvencem Anin život iz 2016. Prethodno je snimala dokumentarne filmove, a još pre toga pisala scenarije za filmove i TV serije, objavila nekoliko romana i radila kao glavna urednica gruzijskog magazina Imidž. Iako je diplomirala filologiju na Tbilisijskom pedagoškom institutu, kad je odlučila da postane filmska rediteljka, završila je Školu scenarista i filmskih stvaralaca.
Njen debitantski igrani film našao se u glavnoj konkurenciji na više od 30 međunarodnih filmskih festivala, gde je osvojio mnoge nagrade, pored ostalih za najbolji film u Valensiji, u Palma de Majorci i u Bugarskoj, za najbolju režiju na Arras film festivalu u Francuskoj i Sahalin film festivalu u Rusiji; FIPRESCI nagradu u Kairu; specijalnu nagradu žirija u Istanbulu, nagradu na festivalu u Buenos Ajresu…
U razgovoru za Novi magazin, Basilija govori o tome kako je nastao ovaj film, po čemu je njegova glavna protagonistkinja specifična, i koliko odražava sliku njenih savremenica i zemljakinja – ali pre svega toga, uz osmeh primećuje da je njeno ime u inostranstvu često unosilo zabunu, jer su mislili da je muškarac, pa joj je ponekad bilo lakše da im se predstavi kao Nina. Posle tolikih filmskih priznanja za Anin život su, nadamo se, ipak naučili…
Odluka da snimite igrani film očigledno je bila dobar potez, sudeći prema nagradama i reakcijama publike. Šta je bilo presudno da od spisateljice i scenaristkinje postanete i rediteljka, i da posle dugogodišnjeg iskustva sa dokumentarcima pređete na fikciju?
Da budem sasvim iskrena, postala sam rediteljka iz besa i nezadovoljstva: nije mi se dopalo kako su na osnovu mojih scenarija snimljeni neki filmovi i televizijske serije. Radili su ih uglavnom muškarci, i smetalo mi je što kao da uopšte ne shvataju ženske likove, i ogromnu snagu gruzijskih žena. Pomislila sam da bih ja to uradila bolje. Počela sam od dokumentaraca nadahnutih društvenom dramom, osećanjima ljudi i njihovom percepcijom životnih situacija. Ali sam ipak naginjala fikciji, i želela da snimam filmove sa porukom koja će dopreti do ljudi i uticati na njihove stavove. Na primer, moja junakinja Ana ima autističnog sina, i neki gledaoci su mi posle projekcije filma priznali da su tek tad shvatili koliko je to teška situacija, čak su poželeli da doniraju za pomoć majkama poput Ane. Jedna žena mi je rekla da joj je ovaj film promenio život, jer je uvidela da uvek postoji izlaz, da ima nade, postala je snažnija, svesnija okolnosti u kojima živi i mogućnosti da ih prevaziđe.
Film Anin život takođe prikazuje kako se u Gruziji snalaze mnoge razvedene žene, ostavljene da same odgajaju decu. Ona radi nekoliko poslova da bi prehranila porodicu i uštedela nešto para za iseljenje u Ameriku, gde bi svom bolesnom sinu obezbedila uspešniju terapiju i bolji život. Jeste li imali stvarni uzor za svoju glavnu protagonistkinju?
Reditelj je pre svega posmatrač, ali je duboko povezan sa svojim protagonistima, i trudi se da, uz pomoć glumaca, izvuče na površinu ono suštinsko što predstavlja njihovu ličnost. Anin lik je veoma sličan meni, i iako nisam radila iste poslove kao ona, tačno razumem kako se ona oseća kad nema novca, kad se nađe u bezizlaznoj situaciji. Bilo je još teže 1990-ih godina, onda su mnogi muškarci ostajali bez stalnog zaposlenja pa su žene izdržavale porodicu. Moja junakinja je borac, nikad ne odustaje, ako nešto ne ide kako je zamislila – menja strategiju. Usmerila se na jedan cilj: da dobije vizu za SAD. Scenu u kojoj je službenica Ambasade ravnodušno odbija, bez objašnjenja, lično sam doživela kad sam, svojevremeno, želela da posetim prijatelje u Americi na nekoliko meseci. Imala sam sve potrebne papire, a ipak su mi uskratili vizu. Nakon toga sam odlučila da nikad ne odem u tu državu. Ana u filmu, posle uzaludnih, očajničkih pokušaja da na crno obezbedi vizu, na kraju to vidi kao prst sudbine i okreće se drugačijim načinima da unapredi život, shvata da kad se jedna vrata zatvore, otvaraju se druga. Prvi put jasno primećuje oko sebe ljude koji protestuju na ulici, na koje ranije nije obraćala pažnju jer joj se činilo da nemaju veze s njom, i pridružuje im se. Poslednji kadar pokazuje taj novi smer kojim je krenula.
Da li ste i sami prošli kroz neko slično iskustvo?
Znate, uverena sam da nas okolnosti nekad dovedu upravo tamo gde bi trebalo da budemo, pa i uprkos našem trudu da postignemo ono što smo zacrtali. I sama sam dugo lutala, probala svašta da radim dok nisam otkrila svoju misiju – da snimam filmove o svojim hrabrim sunarodnicama. Čini mi se da kao rediteljka pomažem i sebi i drugima, koji su ponekad zbunjeni pred surovim izazovima stvarnosti. Nije nam lako u Gruziji, česte su demonstracije zbog loše političke i ekonomske situacije, a u prvim redovima su upravo žene, koje žele sigurnost za svoju porodicu i bolju budućnost za svoju decu, to im daje snagu, posvećenost cilju, neustrašivost i istrajnost.
Zašto je Ana bila uverena da će upravo odlazak u Ameriku rešiti sve njene probleme?
Njen američki san se ostvario mnogim Gruzijcima, posebno ženama koje su imale neku vrstu kvalifikacija. Kad je Gruzija postala nezavisna i kapitalizam preuzeo državu, opstanak je postao sve teži, i žene su počele da traže lakši način za preživljavanje, a to je bio odlazak u inostranstvo, odakle će porodici slati novac. Kao rezultat toga, mnoga deca novih generacija odrasla su bez majki, viđala ih samo posredstvom interneta, zato ih zovemo whatsapp generacija. A te žene su postale ilegalne imigrantkinje nakon nekoliko meseci boravka tamo, i sada ne mogu da se vrate. Rade poslove koji su često daleko ispod njihovih kvalifikacija, nemaju tamo baš lep život.
A šta je sa mladima koji odlaze u inostranstvo na školovanje?
Talentovana i pametna deca iz Gruzije idu u svet da studiraju, da se dodatno obrazuju, i onda se vraćaju kući. Oni žele da stečenim znanjima i veštinama unaprede život u svojoj zemlji. Nas nema puno, oko 3,4 miliona stanovnika, i generacijama smo vaspitavani kao patriote. To je nama i danas veoma važno.
Iako Anu muči hronična besparica, ona u više navrata pokazuje da novac ipak nije za nju najvažnija stvar. Da li je to izuzetak ili pravilo u njenoj generaciji?
Ana personifikuje svakodnevno lice obične savremene Gruzijke, a ono sa čime se suočava prikupila sam iz raznih istinitih priča koje sam čula. Ona je snažna, odlučna, ponosna žena, i uprkos nepovoljnim okolnostima odoleva izazovima. Recimo, Ana kaže da nije novac razlog što želi u Ameriku, već da obezbedi bolji tretman za svog autističnog sina. U drugoj situaciji se svađa sa državnom birokratijom kad joj uskrate finansijsku pomoć koja joj zakonski pripada kao samohranoj majci bolesnog deteta. Najzad, kad na prevaru ostane bez cele ušteđevine, iako očajna, ona ipak ne ukrade novac od svog bogatog poslodavca, niti pristane da mu proda svoje telo, jer i dalje ima dostojanstvo. Nije sve na prodaju!
Pa ipak kidnapuje ćerku čoveka koji je njoj ukrao novac?
To je čin krajnjeg beznađa i besa, i traje kratko, jer ona uviđa da je i taj prevarant nesrećnik kao i ona, želi da odvede ženu i dete u inostranstvo, da spase svoju porodicu siromaštva. Postoji još u našem društvu neka vrsta solidarnosti, zajedništva i razumevanja. Sačuvali smo humanost. Ljudi pomažu jedni drugima u najtežim trenucima čak i kad su ljuti politički protivnici.
Rekli ste da vas pre svega privlače teme koje se bave položajem Gruzijki u savremenom društvu. Da li ste se njima posvetili i u ostalim svojim filmovima?
Želja mi je da sačinim trilogiju sa hrabrim ženama kao glavnim likovima. Annin život je prvi deo, drugi će se usredsrediti na žene u ratu, a tema trećeg je ljubav, sa svim komplikacijama koje ona nosi. U međuvremenu sam 2022. snimila Osobu broj dva (gde se bavim odnosom svesnog i nesvesnog: glavni junak koji je izgubio suprugu i prijatelje sreće devojku spremnu da mu pomogne – i na kraju shvata da je ona deo njega samog, njegove ličnosti), a 2023. Hemijski brak, crno-beli film čija je glavna junakinja Gruzijka udata za polu-Nemca, on je ostavi zbog druge žene, nemački sud mu dodeli starateljstvo nad ćerkom, a očajna majka traži način da, makar i nelegalno, povrati devojčicu. Ponovo je reč o situaciji iz stvarnog života, pomešanim osećanjima (kao u Aninom životu), i načinu na koji se suočavamo sa naizgled nerešivim problemom.