Pozorišni reditelj i autor više dramatizacija Nebojša Bradić po mnogo čemu je specifična figura u našem kulturnom, društvenom i političkom životu. Naime, tokom bogate umetničke karijere ovenčane nizom prestižnih nagrada uspeo je da – sem upravnikovanja u većem broju pozorišta, što je nekako u paketu logično – zabeleži gotovo čitav mandat na čelu Ministarstva informisanja i kulture od 2008. do 2011, kao i ceo mandat na poziciji glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa RTS-a, od 2015. do 2019.
Ministar je bio kao član užeg rukovodstva G17 plus, koji je participirao u više vlada, a tokom njegovog mandata pripremljena je i prva medijska strategija Srbije, ali i restriktivni Zakon o javnom informisanju koji praktično nije ni primenjivan zbog više neustavnih odredaba. Za urednika u javnom servisu izabran je na javnom konkursu već kao nestranačka ličnost.
U uvodu valja reći još da je nedavno iz štampe izašla njegova knjiga eseja „Ptica na gozbi“ u izdanju Sterijinog pozorja. U predgovoru Bradić piše da je pozorište od vitalnog značaja za društvo jer nam omogućava da proživimo naše najdublje strahove, frustracije i želje.
Hteli ili ne, prisustvujemo uživo – što rekli Jevreji, dabogda živeli istoriju – ne predstavi nego čitavom festivalu. Jedna predstava je koncentrisana ispred i u Skupštini, druga na raznim kotama ne samo Srbije. Kažete i da se umetnost bavi haosom, a politika redom, zar nije to malo obrnuto u ovom slučaju?
Ova je granica porozna i često se prelazi iz jedne oblasti u drugu, i to verovatno karakteriše sadašnji trenutak. Možda je danas ova granica čak i prekoračena, a zbir predstava o kojima govorite praktično govori o društvu u kojem živimo. Beleške o svetu pozorišta i svetu u pozorištu započeo sam u vremenu kad su se pojavili političari demagozi i činjenica je da se i ova knjiga, kao i deo mojih aktivnosti, time bavi.
Bio je to trenutak kada je Donald Tramp zakoračio na svetsku pozornicu i kada su to, prema sličnom receptu, uradili i naši političari. Svi ovi političari imaju vrlo malo obaveza prema onome što govore, ali obavezni su da stalno govore da bi taj mozaik predstava učinili raznovrsnijim. I ukoliko je njihova predstava uspešnija, utoliko se oni lakše održavaju na površini i otuda njihova iracionalna potreba da stalno budu prisutni i glume u teatru koji sami kreiraju.
To nije vrhunska gluma, više je šmira, kako u pozorištima zovemo korišćenje efekata glumačkog nastupa, a ne izražavanje onoga što čovek stvarno misli, oseća i što bi trebalo da predstavlja javni interes. Zbog ovog razloga pridev „makijavelijevski“ ne opisuje najbolje ovakve demagoge. Pogotovo kada se radi o životu građana jedne zemlje, za što bi politika trebalo da se zalaže.
Šest meseci je prošlo od velike tragedije, zločina kako kažu upućeni, u kojoj je poginulo 16 ljudi. Pet meseci protesta je za nama, da li je i vas, kao i većinu ljudi, iznenadilo što je najmlađi deo univerzitetske, akademske populacije pokrenuo društvo?
To je bilo potpuno fascinantno: generacija mladih na koju mnogi nisu računali pojavila se sa čistom emocijom i neopterećena nasleđem prošlih vremena. Zbog toga je to bilo iznenađenje – ne i za mene jer svaka generacija prolazi svoju romansu rizika čiji je deo i pobuna.
Ovo je proces koji traje, što govori da stvar nije incidentna, nije samo lepota trenutka i efekat koji se time dobija; ovo je veoma osmišljena, dobro vođena akcija koja postavlja važna pitanja i daje moguće odgovore. Mi ne možemo da predvidimo šta će se sve iz toga izroditi, ali da se dogodila dobra stvar, dogodila se!
I što je došlo do društvenih kretanja?
Postavljena su pitanja zašto. Često zaboravljamo da postavimo bitna pitanja, nekako se podrazumevalo i činilo da, eto, može i to da se desi, a onda je neko došao i postavio to važno pitanje: zašto?
Govorimo o mladima koji su rasli uz ekrane svih vrsta i bili ograničeni u direktnoj komunikaciji, čak i međusobnoj. Sada imamo mesece noćenja na fakultetima, marševe koje ponekad ne razumem… Mora da je i vama interesantno pitanje koliko ova direktna komunikacija utiče na promenu mišljenja?
Interakcija koja se dešava rezultat je celokupne mape puta koji je napravljen. To da su mladi ljudi, zajedno sa svima koji ih podržavaju, na destinacijama Kragujevac, Niš, Novi Pazar, Strazbur, Brisel – to je geografija koje može asocirati i na proteste poznate u istoriji – marš na Vašington, Pentagon… Kod nas je potpuno neverovatan splet puteva, nekada nedovoljno objašnjiv, ali sve to ima lepog smisla!
Pošto imate i političko iskustvo, moram da vas pitam imate li kao režiser predstavu kako će se završiti ovo naše veliko pozorište?
Postoji slika na koju se u ovim danima često vraćam. To je slika Franciska Goje „Saturn proždire svog sina“. Naslikana je na zidu kuće u kojoj je slikar živeo. Bog Saturn, zbog predskazanja da će ga sa trona zbaciti njegovi potomci, plašio se budućnosti i zbog toga ih je proždirao. Gea je uspela da spase Zevsa i predskazanje se ispunilo. Saturn je kažnjen i prognan u Lacio, gde zajedno sa Janusom vlada teritorijom na kojoj će biti osnovan Rim. To je jedno od onih paradoksalnih „uparivanja“ bogova: Janus, bog nepoznate budućnosti, i Saturn, bog koji poriče vreme. Saturn zatim nestaje, a Janus osniva praznik saturnalije, na kojima su robovi izjednačeni sa ostalim građanima. Pitate zašto Saturni današnjice hoće da „proždru“ svoju decu i kako će se to završiti? Pa možda isto kao ovaj događaj iz mitologije.
Iz ovoga mogu da zaključim da ste oprezni optimista?
Vraćanje na istoriju i mitologiju potrebno je jer one nisu samo učiteljice života nego i kritičari stvarnosti. Baveći se onim „danas i ovde“ često zaboravljamo da je nekada postojalo nešto drugo. Upravo ova iskustva, znanja o istoriji i prošlosti, filozofiji, povesti političke misli mogu biti korelativ za procenu problema i tema koje nas danas opterećuju.
U priči o današnjem Saturnu želeli bismo da znamo ko bi tu bio Janus. U globalnom smislu, on je taj kome verujemo zbog otvorenosti prema budućnosti, odbijanja da pravi planove, sposobnosti da uvek spremi neko iznenađenje. To je prepreka svim teorijama zavere: plan je nemoguć, život pobeđuje. Podseća na ove naše mlade.
Bili ste čitav mandat urednik u RTS-u, doduše ne u ovako zaoštreno vreme, pa moram da vas pitam za ocenu stanja medija, jeste li optimista da će se REM formirati na način predviđen zakonom i onako kako bi trebalo da funkcioniše?
U prethodnom periodu uloga REM-a je marginalizovana, tačnije, REM je učinjen instrumentom ili oružjem stranaka na vlasti. REM je uradio i nešto što će imati dugotrajne posledice: dopustio je da određeni emiteri koji imaju nacionalne frekvencije izbace nešto što, prema statusu, moraju da imaju, a to su obrazovni, kulturni, dečiji program…
Čak i ako REM bude ponovo napravljen po meri uloge koju bi trebalo da ima, neće biti lako da se u ovakvoj političkoj atmosferi nanovo uspostave standardi i uredi medijska scena. Nadam se da će konkurs omogućiti da budu izabrani valjani ljudi, stručni i kompetentni, koji neće biti tu zbog politike nego zbog interesa građana. Sada je, čini mi se, teža pozicija nego u vreme kada sam bio nadležan za ovu oblast.
Kultura kao utešna „nagrada“
Pretpostavljam da o odnosu prema kulturi svedoči poslednjih nekoliko ministara koji suštinski nisu imali veze s kulturom, sada Selaković, prethodno Maja Gojković. Kako oni mogu da osete kulturu?
Nije ostvarenost u kulturi i umetnosti dovoljna predispozicija da neko postane ministar kulture – dobar ili loš. Viđao sam ministre za kulturu koji su bili zubari, nije ovo sada izmišljeno kod nas, većina ljudi dolazi sa spiskova političkih partija, ne samo na republičkom nego i na lokalnom nivou, gde partije dobijaju kulturu kao utešnu nagradu. Tu nema nekih velikih para, ne može se steći velika slava, a gde nema novca nema ni uticaja. Pritom, računica je i da je biračko telo zainteresovano za kulturu zanemarljivo.
Guranje kulture na marginu je proces koji traje i ne bih to definisao izborom jednog ministra nego procentom koji se izdvaja iz budžeta. A kod nas se taj procenat permanentno smanjuje. Mandat u Ministarstvu započeo sam s ciljem da ovaj procenat ne počinje nulom. Nažalost, on je sada veoma blizu pola procenta! To je najveći problem za mnoge generacije mladih stvaralaca koji više nemaju mogućnost da započnu karijeru, ogledaju se u umetnosti koju su izabrali (ili koja je njih izabrala), pa i da greše.
Imate li razumevanja za bivše kolege iz RTS-a – za rukovodstvo s kojim ste delom i vi radili, ali i za one koji su prolazili kroz ćevabdžinicu da bi radili posao koji se ispostavio besmislenim?
Proveo sam jedan mandat u Kulturno-umetničkom programu RTS-a, i to je bilo zanimljivo iskustvo. Na sastancima uredničkog kolegijuma interesovalo me je zašto Informativni program, naročito drugi Dnevnik, izgleda kako izgleda. Tada mi je kolega lapidarno rekao da se tigru „mora baciti pedeset kila mesa“.
Vrlo brzo se, međutim, pokazalo da „tigar“ nije bio sit. Uskoro je prozvao Kulturni dnevnik i optužio redakciju Kulture da u njemu nastupaju samo oni koji su mu „tri puta opsovali majku“. To, naravno, nije moglo biti istina jer su u Kulturnom dnevniku nastupali naši vrhunski umetnici i mislioci. Još jednom je potvrđeno da će onaj kome „baciš 50 kila mesa“ posle tražiti mnogo više. Nisam siguran ko je u RTS-u napravio takav prvi kompromis, ali to je praksa.
Kada govorimo o ćevabdžinici iz komšiluka i ulasku kroz podrumske prostorije, ta situacija je lišena dostojanstva. Založio bih se da se urednici u RTS-u suoče sa situacijom oko zgrade, a ne da traže od zaposlenih da ulaze „na mala vrata“. Potrebno je samo da izađu i kažu: „Izvolite, uđite, ovo je vaša kuća.“ To bi onda otvorilo mogućnosti za dijalog, što jeste uloga javnog servisa, a ne da se krije po ćoškovima. Verujem u potencijale RTS-a, tamo ima sjajnih ljudi, ali ima i onih koji su tu iz socijalnih razloga. Nažalost, pokazalo se da ima i onih koji su tu iz partijskih razloga.
Kako posmatrate ulogu onoga što se zove intelektualna elita – nemojte da me, kao profesor Kostić, kritikujete da je to subverzivna definicija! – akademske javnosti i intelektualne javnosti u širem smislu, kojoj i vi pripadate? I ulogu univerziteta?
Razgovaramo posle nedelje kada su otišli veoma važni ljudi koji zaista pripadaju tom Panteonu srpske kulture: Ljuba Simović, Filip David i Mirjana Miočinović. Sve troje, svako na svoj način, bili su elita. Bili su i moji sagovornici, saradnici, profesori i zbog toga se osećam kao deo ožalošćene porodice.
Što se tiče elite, bez obzira na to što ovaj termin ponekad služi za ironične komentare, kapacitet onoga što elita ostvaruje u određenoj zajednici mora da bude sačuvan i na svaki način pospešivan, bilo da se radi o određenim merama ili o jednostavnom uvažavanju, ako ništa drugo; čini mi se da naša kulturna i naučna zajednica gube bitne ljude, a da im se nismo odužili.
Ljubomir Simović je ostavio veliko delo, četiri fantastične drame i ogromnu poeziju. Imao sam prilike da s njim razgovaram o novoj knjizi poezije, ali mi se činilo da on više nije bio zainteresovan za kreativnost. „Probudio“ bi se onda kada je govorio o današnjoj rđavoj vlasti. To mi se tada, a i danas činilo problemom ovog vremena: previše značaja dajemo onima koji će uskoro postati ružna prošlost, a premalo onima koji predstavljaju osnov našeg kulturnog i nacionalnog identiteta.
Što se tiče univerziteta, mislim da je to jedna od najvažnijih, ako ne najvažnija adresa za buduća vremena. Prvo, tu su mladi koji nose budućnost, potomci Janusa, imaju taj kapacitet – žele, hoće i mogu, a to je najvažnije.
Uvrede govore o onima ko ih izgovara
Već smo govorili o jeziku koji koriste i neki mediji i političari, kako se osećate kad predsednik ili ministri o vrhunskim umetnicima govore na način na koji govore?
Mislim da to ponižava njih same, uvreda ne može da uvredi nekoga ko je iznad nje. Umetnik se ogleda u različitim disciplinama. Umetnici su potrebni svuda. Oni su potrebni da režiraju filmove ili predstave, pišu i interpretiraju knjige, sviraju i slikaju, preporučuju lajfstajl …
Neprijatno mi je da slušam plitkoumne dosetke koje izgovaraju pojedini poslanici u predstavničkom domu ili televizijskim debatama, ne zato što kod mene provociraju gnev nego što su banalne i proste. Njihova je greška što veruju da će trajati, a neće; umetnost je ono što ostaje. Filmovi, knjige – to sve preživljava, a politika je – danas si tu i više te nema. Možda je i to dodatni razlog zbog čega političare posebno nerviraju umetnici.
Već smo razgovarali o tome – hoće li pozorište preživeti?
Preživelo je 4.000 godina i nema razloga da ne preživi, preživelo je i teža vremena kada su umetnici progonjeni, da ne govorimo o Gulagu i tragičnim ishodima za mnoge umetnike. Danas umetnike ne tuku, ne streljaju, ali postoji cenzura, trend da se osporava nečiji rad, i to se najviše vidi preko medija za jednokratnu upotrebu koji zahvataju široko i plitko.
Kultura nam je pala ispod jednog procenta i pada sve više, pre neki dan su poništeni i gradski konkursi za kulturu. Treba li da vas pitam zbog čega to vlast radi kulturi?
Kultura je opasno oružje, zbog toga ovakva vlast nastoji da je marginalizuje, ukloni i, ako može, najbolje bi bilo da je ukine! Ali to je veoma teško izvesti u jednom ili dva mandata naprednjačke vlasti. Bez obzira na uloženi napor koji ta vlast čini, bojim se da to nikada neće moći zato što kultura ima svoje puteve i putokaze i sama ih generiše.
Bilo je ove godine nekoliko pokušaja, prvo smanjenjem budžeta za kulturu na nekih 0,67 odsto. Mi čak i ne znamo koliki je to procenat za samu kulturu i umetnost jer su u budžet utrpane čisto ekonomske kategorije kojima tu nije mesto, kao što su podsticaji za strane producente ili građevinski radovi. Svedočimo izostanku podrške savremenom stvaralaštvu i kulturnom nasleđu, više nema istraživanja arheoloških nalazišta jer je – postalo skupo! Sa druge strane, skida se zaštita sa kulturnog nasleđa za račun investitora koji nastavljaju dalju devastaciju kulturne baštine Beograda i Srbije. Zamro je otkup knjiga za biblioteke Srbije, da bi se sve završilo poništenim konkursom za stvaralaštvo u Beogradu, gradu koji ima najživlju kulturnu scenu. Ova podrška umetnosti već treći put izostaje u gradu koji bi da se takmiči sa drugim evropskim metropolama.
Problem je i sa organizacijom i finansiranjem festivala od najvećeg značaja, poput Festa i Bitefa; njihova mapa se menja, menja se kalendar, a rukovodioce i selektore ne znamo… Mnoga pitanja su otvorena, a sve zajedno propada jer populistima kultura ne ide naruku. Kultura i pozorište su, ponavljam, veoma opasno oružje.
Kultura je ulaganje, investicija, a ne trošak. Investiranjem u kulturu dobijate mnoge koristi, od instrumentalnih, kakve su ekonomska i obrazovna, do onih unutrašnjih, koje je teško meriti. Kad slušate koncert, pogledate dobar film, predstavu ili izložbu, vi izađete iz sale preobraženi, i to osećanje sveta omogućava da nastavite da živite. I da živite u svojoj zemlji. Lako je u potrazi za različitim poslovima otići negde „napolje“, ali vi ste rođeni u konkretnom jeziku – možda je to sreća, možda nesreća! – rođeni ste u određenoj kulturi i na tom jeziku se najbolje izražavate, a u toj kulturi najbolje doživljavate sve ono što imate kao svet.