Zvanično ništa od ovoga što nameravam da ispričam nije istina. Ma kako uznemirujuće bile, moje reči neće ostati zabeležene u novinskim tekstovima i udžbenicima istorije niti će moje svedočenje bilo koga izvesti pred sud. Poput drugih priča psihijatrijskih bolesnika, i ova će završiti u medicinskoj arhivi nekog instituta, među gomilama hartije, kao još jedan dokaz posledice koju prouzrokuje oštećeni um. Možda će štura beleška o meni i mom ludilu ostati u fioci nekog revnosnog oficira Državne bezbednosti, sve dok je ne unište sa drugim zastarelim slučajevima. Tada će i na moj život biti stavljena klauzula ništavnosti…
Ovim rečenicama počinje roman Rudnik, najnovije prozno delo Miodraga Majića, sudije i pisca, a nije potrebno nad njima biti dugo zamišljen da bi se otkrio jasan putokaz ka tegobnoj priči u kojoj će biti isprepletene sudbine onih koji se bore za istinu, vlasti i politike koje ih u tome raznim manipulacijama i, najzad, surovim rešenjem sprečavaju da ikada više progovore, i tako šalju u zaborav. Rudnik je distopijska fikcija koja se pouzdano pridržava svih zahteva takvog žanra, predstavljajući svet kakav je gori nego što jeste, državu koja je gora nego što jeste, autoritarnu, autokratsku vlast goru nego što jeste – u budućnosti – a opet tako lako, tako zastrašujuće prepoznatljivu u današnjem vremenu. I ne samo u celom svetu već i u određenim jasnim koordinatama koje pisac relativno maglovito određuje, a pažljivi čitalac neupitno razabire.
Glavni junak romana Bogdan Banjac ovim se uvodom oglašava iz sanatorijuma u koji je dospeo zbog zločina koji nikada nije procesuiran. „Već posle prvog ispitivanja, zaključeno je da sam neuračunljiv i da bi, bez obzira na posledice koje je moje delo prouzrokovalo, bilo nepravedno poslati me na robiju. Umesto doživotnog ostanka u kazamatu, podvrgnut sam lečenju koje, ako ne priznam sopstvenu bolest, takođe može trajati unedogled“, objašnjava Banjac svoje stanje, sugerišući između redova da ne priznaje i nema nameru da prizna svoju bolest, da nije poremetio umom i da će priča koja sledi o onome što je video u rudniku ostati živa.
Majićev roman Rudnik objavila je pre nepuna tri meseca beogradska izdavačka kuća Vulkan, gotovo odmah rasprodala celi tiraž i već za Međunarodni beogradski sajam knjiga u oktobru štampala drugo izdanje. Nema nikakve sumnje da će Rudnik imati još ponovljenih izdanja, baš kao prethodna dva romana ovog pisca – Deca zla (2019, za godinu dana prodata u 30.000 primeraka) i Ostrvo pelikana (2020, dosad prodato u 40.000 primeraka) – objavljena takođe u „Vulkanu“.
Sva tri dela potvrđuju da Majić spada u naše najčitanije pisce, i to s jakim razlogom. Romani ovog autora, kome je profesija pravo, s lakoćom odgovaraju na sve zahteve koje pred stvaraoca stavlja literatura. Retkom pismenošću, osmišljenim oblikovanjem prozne građe kroz zaplet i jasnu motivaciju svakog događaja, ovaj se autor izdvaja iz sujetne samodovoljnosti u našoj novoj književnosti i, u najboljem smislu reči, obnavlja pojam bestselera.
Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. U biografiji ovog pravnika i pisca piše da je doktorirao krivično pravo, specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava. Dobitnik je nagrade „Vitez poziva“ (2016), priznanja „Balkan Heroes“ (2018), nagrade „Verica Barać“ (2019) i nagrade „Doprinos godine Evropi“ (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.
Roman Rudnik ima četiri dela kojima je pisac dao naslove Iskušenje, Krug, Proces i Molitva, dok teme i atmosferu sažeto sugeriše i Moto, izabran iz pera Margaret Atvud: Nisu bili u pravu oko Sunca / Nije tačno da ono noću silazi u podzemni svet / Sunce samo ode, a podzemni svet isplovi / To može da se dogodi u bilo kom momentu. Na kraju knjige pak, u odeljku Zahvalnice, Miodrag Majić navodi da se pišući roman osećao pomalo kao alhemičar. Na čitaocu je da u Rudniku otkrije ono najvažnije zrno kamena mudrosti.
U Zahvalnicama kažete da je Rudnik verovatno vaša najneobičnija priča? Po čemu?
Rudnik je plod čiste imaginacije, neopterećene stvarnim likovima i događajima. U njoj ima elemenata nadrealnog i fantastičnog. Pored toga, većina čitalaca se iznenadi kada konačno shvati kuda ih priča vodi. Pa ipak, to ne znači da je reč o romanu koji nema dodira sa ovdašnjom stvarnošću. Štaviše! Naša zbilja ne liči na bilo šta očekivano i uobičajeno, a povremeno je teško izbeći i asocijacije na naučnu fantastiku. Zbog toga je, iako najneobičnija, Rudnik možda i moja najaktuelnija priča.
Iako je plod čiste imaginacije, u romanu su jasne asocijacije na vreme i situacije s kojima se suočavamo u današnjoj Srbiji – od nedemokratskog društva, korupcije, uzurpirane zakonodavne i sudske vlasti, nesigurnosti građana do zagađene životne sredine. Nije čudo što se vaš junak, hvatajući se ukoštac sa svim tim, ponekad oseća kao rejnmen, kišni čovek iz istoimenog filma…
Verujem da se slično oseća i većina građana koji su u sebi sačuvali makar i zrno razuma i slobode. Kako bismo se uklopili u društvo iskrivljenih ogledala, prisiljeni smo da svakodnevno izigravamo budale. Da se pravimo da ne vidimo očigledno i da se trudimo da ne reagujemo na nepodnošljivo. Mi smo sopstvenu slobodu i razum mahom trampili za privremeni mir i milost vlasti. Dugoročno, ovo neizbežno vodi psihičkim i fizičkim obolevanjima.
On, naravno, nije autističan, naprotiv, već mukotrpno otkriva istinu, ali se oseća kao gubitnik. U duboko zamrlom društvu, nemilosrdnom svetu tranzicionih šampiona, svetu u kojem vlada dijabolično iskušenje novca – neke od ovde upotrebljenih reči su iz romana, a i ja bih ih potpisala – kako ubediti ljude da je nešto uistinu postojalo?
Ne možete ih ubediti, a pitanje je da li je to uopšte i potrebno činiti. Treba im ponuditi mogućnost da se sami zapitaju, da sami istraže i dovedu u sumnju servirane verzije stvarnosti. Po pravilu, što više pritiskate čoveka i namećete mu istine, to se on više zatvara u sebe. Ljude samo treba podstaći da otvore čula i duše koje su predugo bile blokirane.
Kada neko zaista postaje gubitnik? Kad se pravi lud, sebe ubedi u laž i pristane na predaju?
Onda kada odustane od sebe, od sopstvenih uverenja i ideja. Kada odustane od puta koji je teži, a za koji oseća da je jedini ispravan. Kada zbog prolaznih teškoća pristane na predaju. Kao što kaže pukovnik Frenk Slejd (Al Paćino) u filmu Miris žene: „I ja sam dolazio do raskršća u sopstvenom životu i uvek sam znao koji je put pravi. Bez izuzetka znao sam, ali ga nikada nisam odabrao. Znate li zašto? Bilo je suviše, prokleto, teško.“ To što je u određenom periodu teško, ne sme nas odgovoriti od koračanja našim putem.
Majdan u glavi
U Rudniku povezujete nedavnu prošlost i sadašnjost, otvarajući i temu rata, sakrivenih masovnih grobnica, ubistava kojima se vlast dugo razračunava s neistomišljenicima. Da li je Crni majdan fundament neetičnog, nezrelog društva?
Verujem da jeste. Osnovna poruka romana je da se ne može nadati dobrom uz činjenje i prećutkivanje zlodela ili, kako se to u romanu ističe – iz zle zemlje zli plodovi rastu. Ova poruka je svakako metaforična jer se majdan nalazi ne samo u podzemlju već i u svačijoj glavi. Ponekad je samo potrebno zaroniti u sopstveno okno i tamo naći tlo koje je nezdravo i koje stvara rđava dela i misli.
Koliko duboko može da tone društvo koje se ne suočava sa svojim zlodelom? Šta je uslov za njegovu zrelost?
U posrtanju i tonjenju nema neprelaznih nivoa. Prvi korak da bi se sunovrat zaustavio je priznavanje da je do njega došlo. Ako konstantno uveravate sebe i svoje bližnje da se vi zapravo penjete, vremenom ćete se naviknuti na iskrivljenu perspektivu. U poziciji krtice verovaćete da posmatrate svet očima sokola. To su kolektivne hipnoze kojih nije bilo malo u istoriji. A društva najviše sazrevaju kada se suočavaju sa sopstvenim stranputicama i kada uspeju da iz tih stranputica pronađu izlaz.
Ili ako ga autoritarno društvo koje manipuliše javnim mnjenjem napravi ludim? I privremeno zatvori u psihijatrijsku ustanovu (stari recept totalitarnih režima)? Da li je to konačna tačka kada od njega pravi zatvorenika (po) savesti?
Autoritarna društva one koji ne pristaju po pravilu proglašavaju ili špijunima, ili narodnim neprijateljima, ili ludima. Da živimo u drugim vremenima, većina nas koji smo proglašeni neprijateljima sistema sigurno ne bi bila na slobodi, a moguće je da ne bismo bili ni živi. Pojeo bi nas mrak. Mogućnosti koje danas daju sredstva informisanja i globalizacija pružaju u tom pogledu određenu zaštitu. Zbog ukazivanja na očigledno, moj ujak je kao mladić robijao u komunističkom kazamatu. Ali nisu uspeli da ga slome. Ostao je veran svom vaspitanju, poreklu, razmišljanjima… Poput mnogih drugih, izdržao je prebijanja i samice. A ljudi se danas prodaju zbog odlaganja odlaska u penziju i uspeha na tenderu. Kao da je materijal od kojeg smo sazdani sve slabijeg kvaliteta.
Zar takvo društvo automatski ne priznaje da je autokratsko?
Iako mnogo vremena ulože u stvaranje autokratskih režima, autokrate ne vole da ih tako nazivaju. Dok koriste mehanizme samovlašća i uživaju privilegije neodgovornosti, trude se da ispred društava koja su zarobili dodaju prefiks „demokratsko“. Vidite kako je to čudno. Poput njihovih podanika, tako i oni žive u laži, negirajući očigledno.
Nije li ironično, štaviše bizarno, da se vlast u takvom društvu u kojem većina pristaje na manipulaciju koja istinu pretvara u laž, neizrecivo plaši autsajdera, pa ne preza od njihovog uklanjanja?
Nije jer se ljudi koji čine nečovečna dela plaše bilo koga ko bi mogao poremetiti lažnu sliku koja je osnov takvog poretka. U strahu koji je stalni pratilac onih koji žive suprotno prirodnim zakonima, velike su oči. Zato na kraju romana Bogdan Banjac i opominje: „Čuvajte se, stražari u jamama, čuvari grobnica i zli vladari! Svaka krtica, svako drvo i reka, svaka kap kiše i pčela u bilo kom trenutku mogu se pretvoriti u vašeg dželata.“
Koji su preduslovi da se jedno društvo ne boji istine?
Na prvom mestu obrazovanje i sloboda medija, koji omogućavaju ljudima da donose informisane odluke. Ne može se jedno društvo suočiti sa istinom ako mu se stalno istina predstavlja kao neprijatelj.
Šta je sloboda u okviru koje je i sloboda govora? Ko je slobodan čovek? Da li je sloboda stvar individualnog izbora?
Izuzimajući određene ekstremne uslove, sloboda je u najvećoj meri pitanje izbora. Međutim, većina ljudi se dobrovoljno odrekne slobode nadajući se da će na taj način steći zaštitu koju pruža boravak u čoporu. Čini to nedovoljno svesna njenog značenja i posledica takve odluke.
A odgovornost? Karl Jaspers ističe ličnu odgovornost, ali ne isključuje ni kolektivnu. Koja je cena koju odgovorni pojedinac plaća u društveno neodgovornoj sredini?
Najčešće je reč o izolaciji, o odbacivanju od čopora. Ali bez obzira na to što čoveku, kao društvenom biću, život u izolaciji nije lak, osamljenost je ponekad nužna. Ovo je naročito slučaj u situaciji u kojoj je suživot s nesvesnim i neodgovornim pojedincima jedina opcija koja je preostala.
Spada li vaš roman Rudnik u domen sigurne budućnosti? Je li to knjiga-opomena?
Bio bih srećniji ako bi je čitalac doživeo kao knjigu-alarm koja pomaže u buđenju anesteziranih, niskoenergetskih građana koji su, predajući se, odustali od sutrašnjice.
Ili presuda – da polako padamo u onu jarugu Radoja Domanovića?
Nema laganog padanja u jarugu, naročito ne u onu Domanovićevu, a zapravo izgleda zauvek našu. Ali i pad nije najstrašnije što čoveku može da se dogodi. Najstrašnije je ako se pad proglasi usponom i istorijskim uspehom. A mi upravo to činimo.
Ako su u jednom društvu zbrisane osnovne etičke vrednosti, kako sačuvati dostojanstvo i ne dovesti sebe u situaciju da sumnjamo u sopstveni razum?
U deformisanom etičkom ambijentu povremena sumnja u sopstveni razum je normalna reakcija. Ali moralno i etički stabilan čovek brzo izlazi iz ovakvih kriza. On svet vidi otvorenih očiju i s vrednosne distance koja omogućava jasnije sagledavanje obmana kojima nas vladari obasipaju.
Zar već ta sumnja u sebe ne bi istovremeno bila trijumf autoritarne vlasti koja poništava sve plemenito i pouzdano?
Autoritarna vlast se ne zadovoljava izazivanjem sumnje. Njoj je potrebno pokoravanje. Sumnje predstavljaju krize, ali pokoravanje je ono što predstavlja njihov konačni cilj i time ono što bi svaki slobodan pojedinac morao da izbegne.
Kako sačuvati sebe i svoj mir?
Čuvanjem otvorenog uma, činjenjem dela kojih se nećemo stideti, odlascima u prirodu, biranjem okruženja… Jednom rečju, upražnjavanjem jednostavnog, prirodnog života od kojeg smo se odrodili.
Krug
Podnaslov vašeg prvog romana Deca zla glasi „Postoji krug koji se mora zatvoriti.“ Podnaslov drugog Ostrvo pelikana je „Nisu sve istine bolje od svih ćutanja“, dok ste za Rudnik smislili podnaslov „Ti ne znaš šta je tamo… Niko ne zna šta je tamo…“. Koji bi im bio zajednički imenitelj?
Zajednički imenitelj sve tri priče (i podnaslova) je potraga za korenima zla i njegovim mogućim terapijama i protivtežama. I kao sudija, a još više kao pisac, došao sam do iznenađujućeg zaključka da kazna i osveta najčešće samo produžavaju život zlu i da je jedina reakcija protiv koje zlo nema šanse – oprost.
Živimo u vreme postistine, u kojem su osnovne vrednosti dobrog i ispravnog maglovite ili skrajnute. Jesu li one večite?
Osnovne vrednosti dobrog i ispravnog su večne, barem dok je sveta kakav poznajemo. Kulture i ideologije će se menjati, ali će u osnovi ispravnog postupanja uvek biti urođeni osećaj čoveka za pravdu.
A možda nam je potreban novi moralni ideal? U čiju bi ingerenciju spadao, ko bi bio dorastao tom zadatku?
Nema novog moralnog ideala. Nakon perioda rušenja i destrukcije, uvek naiđu periodi obnove i izgradnje. Tako je i s moralnošću. Nakon epohe skrnavljenja bazičnih vrednosti i ustoličenja kakistokratije, biće neophodno doba obnove fundamentalnih moralnih principa.
Znate li kada će početi emitovanje serije Deca zla po vašem romanu?
Nažalost, zaista ne jer je emitovanje više puta odlagano. Iako je serija odavno snimljena, sada je već očigledno da je ime autora dela po kojem je nastala i njoj samoj postalo problem. Nadam se da će oni koji o tome odlučuju ipak shvatiti da je držanje dela u „bunkeru“ relikt nekih davno prošlih vremena i koliko je sve to zapravo glupo.