Intervju Milan St. Protić: Ovo što danas vlada Srbijom je lažno srpstvo

Ja sam bio i ostao istoričar i ta knjiga, kao i moja prethodna dva romana, ima strogu istorijsku podlogu i odgovorna je u pogledu faktografije. Čak i onaj zaplet u romanu ima čvrstu istorijsku osnovu s tom jednom, ‘ajde da kažemo, sudbinskom simbolikom na kraju. Tako da po pristupu i književnom izrazu to jeste više roman, a u osnovi je istorija koja se nije ogrešila o suštinu istine nego je samo tu istinu prikazala čitaocima na malo drugačiji način nego što obično rade istoričari koji su, po pravilu, veoma dosadni i retko ko voli to da čita.

Ovim rečima, na pitanje da li je više istoričar ili pisac u svom najnovijem delu Roman o poraženima, u intervjuu za Novi magazin odgovara Milan St. Protić (Beograd, 1957), po struci pravnik i istoričar sa bogatom karijerom univerzitetskog profesora, političara i diplomate, jedan od srpskih savremenih intelektualaca čija se reč s pažnjom i poštovanjem očekuje.

Na sličan način javnost dočekuje i Protićeve knjige, bilo da su istoriografske, memoarske putopisne ili proza, poput romana Sinajsko jevanđelje i Pun krug L. D. Trockog. Izdavačka kuća Vulkan nedavno je objavila treću Protićevu knjigu Roman o poraženima, delo složene strukture u kojem se, ukrštanjem života četvorice junaka koji su se posle Drugog svetskog rata pod optužbom za izdaju našli zajedno u mitrovačkoj ćeliji, razvija vremenski neomeđena priča o intelektualcima, o istoriji, pravu i slobodama, o savesti, o religiji i Velikom inkvizitoru, dobru i zlu, o Evropi i igrama velikih sila.

A tek o kojim je glavnim junacima reč! U jednoj ćeliji našla su se četvorica predstavnika četiri generacije srpske inteligencije: Kosta Kumanudi, Dragoljub Jovanović, Antun (Antonije) Račić i Borislav Pekić! Razgovori koje oni vode primer su dijaloga ljudi koji hoće jedan drugog da razumeju, kaže Protić.

Možete li zamisliti takav razgovor između današnjih srpskih političara?

Ne, to sigurno ne, taj domet ni izbliza nije dostigao niko iz moje generacije i ovih kasnijih političara. Ali bi se možda našlo intelektualaca danas u Srbiji koji su svi, naravno, u poznim godinama, a čiji bi međusobni razgovor verovatno bio jednako fascinantan. Tu mi na um padaju na prvom mestu Leon Kojen, pa recimo Miodrag Zec, pa recimo Vlada Kostić, pa recimo Duško Kovačević. Ako biste tu četvoricu sastavili i zamislili kako bi izgledao njihov razgovor na neku krupnu i veliku temu kao što su ove o kojima razgovaraju moji junaci u romanu, siguran sam da bi taj razgovor bio veoma, veoma produhovljen.

Ali zato se današnja „elita“ takmiči u primitivizmu i nekulturi. Otkuda toliko prostaštvo u Srbiji?

Pa to je posledica višegodišnjeg procesa u Srbiji, te degeneracije javnog života. I života uopšte. Tako razgovaraju ljudi međusobno. Posledica je to, po mom dubokom uverenju, na prvom mestu loše škole. Jer u školi se stiču ti osnovni uslovi za jednu civilizovanu intelektualnu debatu. Mi smo danas došli u situaciju da se ceni samo ono što je suprotno od toga. Setite se otkad se, recimo, Vojislav Šešelj pojavio u Skupštini Srbije još ranih 90-ih godina s tom vrstom vulgarizama, prostakluka, nasilja, pa i rijalitija koji je on uveo u politički život u Srbiji, to se razvilo u zaraznu bolest koja je zahvatila celu Srbiju. Mi više ne školujemo ljude koji su obrazovani već ljude koji će da se utrkuju u tome ko će prema kome da bude gori, zlonamerniji, odvratniji i nasilniji. U tome se mi danas takmičimo.

Biće da se danas traži takav čovek.

Slušajte, ako mi živimo u zemlji u kojoj Ustavni sud donese mišljenje po kojem se Beogradskom univerzitetu ne dozvoljava da oduzme diplome onima koji su se bavili falsifikatima, o čemu onda govorimo? I niko se ne pobuni! I umesto da ceo Univerzitet stane na noge i kaže: „To tako ne može!“, od svih nastavnika Beogradskog univerziteta koliko je njih podiglo glas protiv toga?

Koliko mi je poznato, samo bivša rektorka BU Ivanka Popović.

E, zbog toga smo u ovakvoj situaciji. A koliko je bilo profesora Beogradskog univerziteta u DEPOS-u 92. godine? Koliko je profesora Univerziteta vodilo demonstracije 68? Koliko ih je bilo, da idem još dalje, među praksisovcima? Dakle, mi smo imali istoriju pobune, da ne govorim o ovim mojima od pre Drugog svetskog rata i ovima što su stradali pod komunistima. Mi smo imali tu tradiciju da su intelektualci ti koji prvi dignu glas protiv zloupotrebe vlasti. A danas imamo intelektualce ili poluintelektualce, ili već šta su, koji ćute zato što znaju da tu gde se nalaze nisu došli svojom zaslugom. I onda, naravno, Ustavni sud, ili vlast, ili ministar može da im radi šta hoće.

Zaboravljate strah koji vlast manipulacijama budi u građanima.

Ja se slažem s tim, ali suviše malo ima onih koji se tome suprotstavljaju, suviše malo onih koji su spremni da bilo šta od svog komoditeta žrtvuju da bi se tome suprotstavili. To nije pitanje političko, to nije pitanje da li će neko da pripada nekoj političkoj stranci ili će da se kandiduje na izborima. To je pitanje u kakvoj zemlji mi želimo da živimo i da li hoćemo da dozvolimo takvo stanje kakvo je.

Niko nam nije kriv. Sami smo mi krivi zbog toga što se nismo bunili. Mi smo se nekad bunili 90-ih godina, nešto smo i uradili i tu Miloševićevu vlast smo skinuli. Potom se nismo proslavili; ovi su današnji došli na vlast zahvaljujući tome što smo mi u Srbiji uspostavili bar toliko demokratije da naši protivnici mogu da počnu da je neguju. Danas je to nezamislivo. Ali onog suštinskog otpora prema zloupotrebi vlasti, toga u Srbiji vidimo samo u tragovima. A to je zato što je, kažem vam, većina ljudi koja se nalazi na određenim položajima svesna toga da su tu došli ne zahvaljujući svojim zaslugama nego nekim drugim sredstvima.

Tako je bilo i u titoizmu, da se ne lažemo. I mi se od te bolesti do danas nismo izlečili, ali u ono doba je bilo ljudi koji su bili spremni da dignu svoj glas. Bio je jedan Mihailo Đurić, izvanredan profesor Pravnog fakulteta, koji je digao svoj glas protiv ustavnih amandmana.

Zbog toga je otišao na robiju i najuren je sa BU. Suđen je i Kosta Čavoški zbog istog, najuren je i Vojislav Koštunica, najureno je i osmoro profesora Filozofskog fakulteta. Oni su stradali zbog svojih uverenja koja su išla protiv monolita vlasti. To danas više ne ide. Niko više nije spreman da žrtvuje svoje blagoutrobije da bi pokušao nešto da promeni u Srbiji.

Ali i represija se pojačava, najnoviji primer je obračun sa građanima na protestu protiv GUP u Novom Sadu. Da li je pravo konačno zgaženo u Srbiji?

Odavno, odavno je pravo zgaženo u Srbiji. Ova današnja vlast smatra da je ona u svemu u pravu i da je apsolutno privilegovana da odlučuje o svemu. I ni na koji način nije raspoložena da sasluša nekoga ko misli drukčije. Ovde vlast nameće svoje, kao da je ona bogomdana.

Samo ona zna šta je dobro. Niko drugi, svi drugi greše, samo su oni u pravu. Svejedno da li je to po pitanju ovog GUP u Novom Sadu ili po nekom drugom pitanju. Oni imaju tapiju na to, oni imaju tapiju na to šta su srpski interesi, oni imaju tapiju na to kojim pravcem Srbija treba da ide. Oni imaju tapiju na sve. To je problem u Srbiji, to što vlast nije spremna da razume da je i u njenoj koristi da se odluke donose na najdemokratskiji mogući način, a ne da se nameću. Ovo je bio eklatantan primer nametanja volje. I onda iz toga, naravno, proiziđe da se pojavljuju te problematične grupe koje ne znate šta su, kriminalci neki koji zamenjuju policiju, i to je već viđen scenario. Samo da bi se ti ljudi ućutkali.

„Gleda majmun sebe u zrcalo“

Vidite li tako i nedavnu zloupotrebu žrtava Jasenovca pokušajem predsednika Srbije da privatno poseti ovaj logor?

Meni je odavno odvratno i muka mi je, pravo da vam kažem, od toga koliko se od svih tih stvari pravi cirkus. I koliko sve to služi samo za dnevnu politiku. Briga njega za Jasenovac! Kao što i Hrvati u odnosu na to, za moj pojam, imaju prilično problematičan pristup. Ali nije moje da ih učim pameti. Svako od nas na Balkanu treba sebe da pogleda u ogledalo, a ne stalno da gleda preko plota. Jedini način da se mi bolje razumemo jeste da svako sebe pogleda u ogledalo. Ima onaj fenomenalan Njegošev stih: Gleda majmun sebe u zrcalo. A mi gledamo samo preko plota, nama su krivi Hrvati, Albanci, Albancima su krivi Srbi, Hrvatima su krivi Srbi, muslimanima u Bosni su krivi…

Stalno je neko drugi kriv, nikakve krivice kod njih nema. I onda se, naravno, sve to zloupotrebljava. I onako, po mom sudu, koliko je Jasenovac pretvoren u jednu, nažalost, jeftinu monetu za potkusurivanje, to se sada događa i sa Srebrenicom. Isto to je postala estrada. Tamo su ljudi izginuli, pobijeni su, to nije za estradu. To nije da se tu pravi fešta svake godine. Kad iskreno žalite, ne treba vam nikakva estrada. Idete, kleknete i plačete. Ali mi smo postali imuni na nesreću ljudi, na pogibiju ljudi, koristimo to samo kad nam odgovara. Jednima, drugima, trećima, četvrtima…

To znači da od demokratije ovde nema ni slovo D?

Mi smo tek krenuli tim putem posle 5. oktobra. Vrlo stidljivo smo donekle stigli u izgradnji demokratskih institucija; u odnosu na današnje vreme, to sada izgleda kao nedostižan stepen slobode i demokratije. Ali demokratija je jedna vrlo nežna biljčica koju je lako zgaziti i uništiti, a teško ju je razviti da bude stabilna i dâ svoj najbolji plod. To se u većini zemalja, kao što znate, gradi desetinama i stotinama godina. Lako je to zgaziti, i u Srbiji je zgaženo. Voljom vlasti. E i onda tu osim pobune nema, nažalost, drugog rešenja. Ne možete da se borite protiv nedemokratske vlasti tako što ćete da saučestvujete u političkom životu. Evo, videćete na šta će da liči sad ovaj novi parlament. Pa to će da bude ista priča kao što je bila i onomad. I ta opozicija koja u tome hoće da učestvuje još glumi neku demokratiju time što ide na poklonjenje predsedniku Srbije. Ona samo saučestvuje u toj laži i prevari koje oni podmeću građanima Srbije već deset godina.

Ako ne postoje uslovi za demokratsku utakmicu i za demokratski život, onda u tome ne treba učestvovati. Onaj koji u tome učestvuje postaje saučesnik u onome što radi vlast. Ima nekih stranaka koje to i ne kriju, a glume opoziciju. A ima i onih koje kažu da su opozicija, ali ništa ne mari da učestvuju u toj farsi. Tako se u Srbiji nikada neće povratiti demokratija. Naprotiv.

Samo će se sve dublje ići u autokratiju.
 
Pored takve opozicije, kakva je naša budućnost?

Moje je mišljenje da je suviše mnogo ljudi iz Srbije otišlo. Pitam se: od onih ljudi koji su nosili proteste 96. godine i onih koji su učestvovali u obaranju Miloševića 2000. godine 5. oktobra, koliko ih je danas još u Srbiji? A koliko je rasuto po belom svetu? U Srbiji 40 odsto građana ima 60 i više godina. Naša omladina je toliko zapuštena, niko se njome ne bavi ni u školi, ni u kući, ni u javnosti… tek poneki klinac vidite da nešto vredi, ali i on jedva čeka priliku da ode iz zemlje. Tako da ja ne vidim da tu postoji kritična masa za bilo kakvu ozbiljnu promenu.

I evo, videli ste na ovim poslednjim izborima kolika je razlika između Vladete Jankovića i svih ostalih. Kakav je utisak taj čovek ostavio i koliko je civilizovao, koliko je produhovio tu kampanju, ukupno uzev! Ali gde su mlađi koji se ponašaju, ophode isto kao on?

Pa sad smo se složili da su otišli.

Zato je ovaj bašibozuk i došao na vrh.

Ali u ime tog bašibozuka ministar policije promoviše srpski svet po celoj Zemljinoj kugli!

Slušajte, to je jeftina demagogija.

Jeste, ali ljudi veruju u nju.

Pa taj je protagonista sebe predstavljao kao ultralevičara. Kako ultralevičar, a ovamo srpski svet? Kako to Jugosloven, ljubimac i Mire Marković i Miloševića, internacionalista i socijalista za koje se izdavao, a onda odjednom postao srpski nacionalista, preko noći počeo da trubi te budalaštine o srpskom svetu. To nikakve veze nema čak ni sa elementarnom logikom. A kamoli s nečim drugim. I takvih ima koliko god hoćete, koji su danas jedno, sutra drugo, prekosutra treće, ima takvih i u opoziciji. Istih takvih. Ja se čudim onima u okruženju da njega shvataju ozbiljno i raspravljaju o njegovim blebetanjima.

Šta treba da se desi, pa da se stvari promene?

Za mene je nesporna činjenica da Srbija već decenijama propada i da se danas nalazi na poslednjem ili pretposlednjem mestu u Evropi. I taj pravac će se samo nastaviti ovim što se radi u Srbiji. Nije to samo vlast, nažalost, to je i deo opozicije koji duva u istu tikvu. I u to lažno rusofilstvo, i tu impresioniranost Putinom, i to navijanja za Ruse. A zamislite ovu ironiju sudbine: da jedan pravoslavni narod, koji ima samo ćirilično pismo, uzme jedno latinično slovo za svoj simbol! Od cele svoje ruske azbuke oni su uzeli slovo „Zet“, latinsko slovo za svoj simbol. Eto koliko su oni dobri Rusi. To je taj lažni svet koji se plasira Srbima i građanima Srbije.

A isto je i kod nas. Ovo što danas vlada Srbijom, to je lažno srpstvo, izmišljeno srpstvo, mogao bih čak da otvoreno kažem – udbaško srpstvo. To nikakve veze s pravim srpstvom nema. S našim nacionalnim, kulturnim identitetom. Apsolutno nikakve. To je jedno površno, vulgarno, lažno srpstvo kojem pripada i jedan deo opozicije.

Koji biste vi lek u ovom trenutku Srbiji prepisali?

Ljuta trava na ljutu ranu. Neko mora u Srbiji da otvori karte. Mi smo to propustili da uradimo 5. oktobra, da li je sada momenat, da li je to realno, ne umem da vam kažem, jedino znam da je to jedini način. Da otvorimo karte, da se pošteno pogledamo i da postavimo pitanje u kakvoj zemlji želimo da živimo. I u kakvoj zemlji želimo da žive naša deca. Šta će BITI kada te generacije koja danas vlada Srbijom više ne bude? Šta ćemo mi svojoj deci da ostavimo? Koji prah i pepeo?

I umesto tih gluposti s konsultacijama, to je jedino pitanje za aktuelnu vlast: Kad sve srušite, šta će biti sutra? Ne kažem da bi pobedilo ovo što ja mislim. Neka pobedi ovo drugo. Ali onda više nema ko da se žali. Onda nema kuku lele, zašto Srbija propada. Izabrali ste da propada. Izabrali ste propast. Nemojte onda da se žalite. Nemojte više. Nemate prava da se žalite.

Srebrenica je neoprostiv zločin

Evo i primera: novi gradonačelnik Beograda je protiv uklanjanja murala s likom ratnog zločinca Ratka Mladića.

To vam je sve, opet govorim, manipulacija. Ako je Ratko Mladić postao simbol srpstva, onda nije ni čudo u kakvom se stanju srpstvo nalazi. Ja sam mnogo puta već govorio o tim neoprostivim zločinima koji su počinjeni u srpsko ime u Bosni i Hercegovini, odavno o tome govorim. To je postao danak vremenu u kojem nema ni trunke morala, ni trunke poštenja, ni zrna introspekcije. To što se dogodilo u Srebrenici najveću je nesreću, i najveće zlo, i najveći problem, i najveće teškoće donelo upravo Srbima.

Zamislite samo koliko bi jači srpski argumenat u Bosni i Hercegovini bio da se nije dogodila Srebrenica!? Srebrenica nije bila neophodna. Naprotiv. Legitimnost srpskog argumenta u Bosni jedno je pitanje. Kao i legitimnost bošnjačkog naroda, i hrvatskog. Ali to je jedno, a zločin je drugo pitanje. Onaj koji je te dve stvari doveo u vezu, taj je hteo da nanese najgore zlo srpskom narodu i njegovim interesima. Umesto obratno, da se srpski argumenat brani time što će Srbi prvi žigosati to što se dogodilo u Srebrenici, nezavisno od Haškog tribunala, nezavisno od presuda, nezavisno od toga šta kaže međunarodna zajednica. Hiljade ljudi su tamo pobijeni u naše ime. Zarobljenici. To je neoprostiv zločin koji smo mi morali prvi da žigošemo. Pritom većina nas uopšte nije znala da se to dogodilo. Kad smo mi saznali da se to dogodilo? Kako mi sada snosimo odgovornost? Samo zbog toga što nismo bili spremni da prvi upremo prstom u onoga i one koji su bili vinovnici toga. Da kažemo: ne, nismo mi koji smo to uradili, to su uradili ljudi po imenu i prezimenu, u okviru jednog političkog poretka, jednog režima, jednog sistema protiv kojeg smo mi bili, protiv kojeg smo se borili.