„Veliki školski čas“ je tradicionalna mirovna manifestacija na kojoj se od 1971. godine, u znak sećanja na civilne žrtve fašističkog streljanja 21. oktobra 1941. godine, kraj spomenika streljanih đaka i profesora izvode poeme specijalno pisane za tu priliku. Prvu poemu „Crni dan“ napisao je Duško Radović, a od tada do danas među autorima su se našli najpoznatiji domaći i strani pesnici i književnici, među kojima su Milovan Vitezović („Đačko doba Šumarica“), Ljubivoje Ršumović („Domovina se brani lepotom“), Desanka Maksimović („Tražim pomilovanje“), Jure Kaštelan („Otvorena pjesma“), Ljiljana Čalovska („Povesnica“), Mira Alečković („Mesto Svevido“), Pero Zubac („San im čuva istorija“), Oskar Davičo („Nezaborav“), Vidosav Stevanović („Između neba i zemlje“), Ričard Berns iz Velike Britanije („Plavi leptir“), Andrej Bazilevski iz Rusije („Jednom i zauvek“), Ana Santolikudio iz Italije („Streljani grad“)…
Bošković je svoju vanvremensku i vanprostornu audio-poemu smestio u pet činova – „Prah si, prahu se vraćaš“, „55 minuta“, „Čiste čizme“, „Ni na nebu ni na zemlji – pod zemljom“ i „2041“, a u poslednjem rezu petog čina sa podnaslovom „I dan-danas“ uveo aktuelne glasove:
Da li su ratni bubnjevi i u 21. veku glasniji od mirovnih poruka sa stratišta žrtava ratnih zločina i koliki je doprinos manifestacija poput „Velikog školskog časa“ razvoju globalne mirovne svesti?
Čovečanstvo je uveliko u novom svetskom ratu, samo što taj svetski rat nema oblik poslednjeg svetskog rata koji poznajemo. U stvari, cela istorija je istorija permanentnog ratovanja, sa povremenim eskalacijama i sukobima manjeg intenziteta, ali i istorija borbe za mir u svetu. Uprkos svim ratovima, svom nasilju i svim oblicima zlostavljanja ljudi, život pobeđuje i život čoveka teče dalje. To je ono na šta se mi oslanjamo i pozivamo. U tom smislu i moja poema i ritam rada srca ostaju na kraju kao jedna vrsta zaloga bolje budućnosti sveta kojoj moramo da se nadamo“, kaže za Novi magazin Dragan Bošković, na ovogodišnjem „Velikom školskom času“.
Kako ste došli na ideju da vašu poetsko snoviđenje realizujete u visokosofisticiranoj digitalnoj tehnologiji i šta ste takvim pristupom želeli da postignete?
Naša je neprestana potreba da stvari stavljamo u istorijske momente i trenutke i da ih izolujemo od sadašnjosti. U mojoj poemi ukinuti su vreme i prostor. Svi mi iz sadašnjosti participiramo u tom trenutku koji se dogodio 1941. godine. Intencija je bila da se oseti da svaka žrtva, kad god i gde god se desila, participira u našim životima onoliko koliko mi participiramo u njoj. Relativizacijom vremena i prostora kada žrtva ostaje u prvom planu želeo sam da istaknem da te odrednice nisu presudne za susret sa žrtvom, jer kada je neko nevin nasilno stradao on zaslužuje bezuslovnu empatiju.
Poema je i pre nego što je izvedena na „Velikom školskom času“ označena kao izuzetna. Šta je to što je čini tako različitom u odnosu na sve do sada izvedene poeme?
Utoliko više se razlikuje od ostalih poema pre svega zbog toga što je to audio-poema. U njoj su presudni zvukovi a ne semantika, ne značenja teksta, značenje reči. Jer moj susret ili zagledanost u prazninu prošlosti, u trenutak nestajanja ljudi sa ovoga sveta kada oni doživljavaju svoja stradanja, kod mene se otvorila kao jedna prazna scena. Ja nisam mogao da imaginiram tu stvarnost, kako bi to realno izgledalo… A onda su do mene počeli da stižu zvukovi i glasovi – glasovi mrtvih, glasovi ljudi ondašnjih vremena – i odjednom su počeli da popunjavaju prostor poeme. Ključno mesto koje je učinilo da poema dobije ritam je smena dva takta – nemačka komanda za streljanje i takt srca koje se budi iz tišine i nastavlja dalje. Kroz celu poemu ta dva pola čine melodiju i ritam moje poeme pokušavajući da izraze taj paradoks – da streljanje ne može da zaustavi život i da sam život mora da nastavi dalje.
Sudeći po razmerama razaranja i uništavanja materijalnih dobara, a posebno po brutalnosti i bezobzirnosti prema najosetljivijim delovima populacije – deci, ženama, starim i bolesnim – čini se da su aktuelni ratni bubnjevi i u 21. veku jači od mirovnih poruka iz Šumarica.
To je činjenica, ali mi nemamo drugih načina da se protiv tog zla koje se prenosi iz veka u vek efikasno borimo. Poruke mira koje se permanentno šalju sa stratišta nevinih civilnih žrtava u Šumaricama su izuzetno dragocene zbog formiranja globalne svesti da se ratom ništa ne rešava. Mislim da je svaki mali iskorak u pravcu mira, veliki doprinos mirovnim procesima u svetu.
Niste prisustvovali generalnoj probi Velikog školskog časa održanoj nakon manifestacije Bdenje na kojoj je održana promocija štampanog izdanja poeme „Srce zemlje“. Zbog čega?
Istina je da sam zamolio da ne prisustvujem završnoj probi jer želim da zajedno sa publikom u Šumaricama budem iznenađen rediteljskom postavkom Marka Đorđevića, jednog od najboljih režisera koje imamo. On je svojim filmom „Za danas toliko“ temeljno promenio odnos prema ambijentu, emociji i glasovima u odnosu na ono na što smo navikli u našoj kinematografiji u proteklih 15 godina.