Digitalna revolucija jedna je od najvećih prekretnica u ljudskoj civilizaciji, ali kao i sve prekretnice dosad, pored napretka, i ona nosi sobom velike opasnosti. U globalnoj komunikaciji jedna od njih, najosetljivija, jeste opasnost od zloupotrebe interneta, koja podrazumeva ne samo rastuću socijalnu izolovanost i ugroženost privatnosti, već široko otvara vrata internet predatorima. Pretnja sajber nasiljem sve je veća, pogotovo kad su u pitanju mladi, tinejdžeri koji svoj svet doživljavaju kroz prostor interneta, ne shvatajući, i ne očekujući da ih tu čekaju u zasedi ljudi zlih namera: pedofili, narkomani, zlostavljači, psihopate, ljudi perverznih umova. Postoje na tom istom internetu upozorenja na ovakve kriminogene ličnosti, ali mladi ljudi koji još nisu svesni ovakvih pojava retko o tome čitaju. Kako im onda približiti istinu o rizicima digitalne revolucije? Kulturom i umetnošću, prvenstveno knjigama koje psihološki odgovaraju njihovom uzrastu, i bude im svest o svetu u kojem žive.
Ali takve knjige nisu česte, i pisci dečje literature nisu uvek spremni da se tim temama bave. Katalonska književnica Đema Lijenas je, međutim, izuzetak. Svojim sveukupnim delom potpuno je posvećena mladima, a zanimljivo je da niz svojih knjiga namenjuje različitim uzrastima – od onih nižih, do adolescentskog doba. Baveći se pedagogijom, Lijenas je uspela da dopre i do srca i do uma dece, velike i male, i zbog toga su njene knjige prevođene na veliki broj stranih jezika. Jedna od njih je i knjiga Blistavi trag jednog puža koja je nedavno objavljena u izdanju beogradske Odiseje, u prevodu Jelene Petanović sa katalonskog jezika. Ovaj je roman Lijenas posvetila tinejdžerima, birajući dve teme koje se i te kako nalaze u fokusu savremenog društva: jedna je internet nasilje, dok je druga odnos prema različitosti, kako navodi izdavač.
U Blistavom tragu jednog puža dva su glavna junaka: prvi je 16-godišnji dečak, Sem, inteligentan i pronicljiv, suveren u sajber svetu, kompjuterski zaluđenik, ali slabih moći da se snađe u pravom svetu. Sem, naime, boluje od Aspergerovog sindroma, oblika autizma koji odlikuje nesposobnost uključivanja u društveni život. Drugi glavni lik romana je 14-godišnjakinja Martina, devojčica koja je nesmotreno postala žrtva sajber bulinga; između njih se rađa simpatija, ali oboje će morati da se potrude, što podrazumeva da će Sem Martini pomoći da se osloboditi predatora (u čemu roman ima odličnu intrigantnu krimi potku), a Martina Semu da polako, polako ulazi u realnost i privikava se, kako izdavač kaže, na oflajn život.
Đema Lijenas je ne samo književnica već i feministička aktivistkinja, i političarka. Autorka je više od pedeset knjiga za decu, tinejdžere i odrasle, dobitnica niza nagrada, a po serijalu za mlade Karlotini dnevnici 2010. je snimljen istoimeni film. U svojim delima, smatra kritika, kombinuje fikciju i stvarne događaje, pokušavajući da poduči mlade o važnim temama: seksualnom uznemiravanju, feminizmu, seksualnosti i različitim emocijama, zloupotrebi droga, migracijama… Roman Blistavi trag jednog puža, sada dostupan srpskim čitaocima, osma je knjiga u projektu I ti možeš da promeniš svet, koji je pokrenula Odiseja, a podržao program Kreativna Evropa.
U ekskluzivnom razgovoru za Novi magazin Đema Lijenas objašnjava važnost obraćanja mladima kroz literaturu koja ih, na specifičan način, priprema za život.
Zašto ste se odlučili da pišete za mlade?
Uvek su me zanimali tinejdžeri. Predavala sam im, i sada im predajem. To je teško doba, ali za mene veoma interesantno, i prepuno izazova. Prvi roman koji sam napisala bio je namenjen njima, možda zato što me te godine mladih interesuju, a možda i zato što su u to vreme moj sin i moja ćerka bili tinejdžeri.
Koja je razlika između pisanja knjiga za tinejdžere, i knjiga za malu decu?
U pisanju za malu decu, za tinejdžere ili za odrasle, razlike i te kako postoje. Kad mi na pamet padne neka ideja, istog časa znam kojoj će publici biti namenjena, i to je zaista veoma uzbudljivo! Kad pišem za tinejdžere, važno mi je da se fokusiram na teme koje interesuju i njih, ali i mene. I mislim da mogu da se izborim sa svakom temom, jer je uvek prilagođavam njihovom životnom dobu. Moja je namera da ti mladi osećaju ne samo da sam ih privukla pričom, već i da kad završe čitanje osećaju da su proširili svoje vidike, i stekli širinu uma.
Za roman Blistavi trag jednog puža izabrali ste duplu problematiku: život dečaka koji boluje od Aspergerovog sindroma, i digitalno nasilje?
Strastveno sam zainteresovana za teme koje zadiru duboko u svu složenost mentalnog zdravlja, i teme koje su izazov konvencionalnoj ideji o normalnosti. Verujem da je ta ideja jedan apsurdni koncept, i da on postoji jedino u kontekstu razmišljanja većeg broja ljudi o drugima, malobrojnijim, koji u njihovoj svesti imaju izvesne, drugačije, karakteristike. Zato najiskrenije verujem i da je veoma važno ljude naučiti, i učiti toleranciji.
Što se tiče teme digitalnog nasilja, mislim da je ona zaista vruća, jer mnogi i te kako mogu da pate od takvog zlostavljanja, i zato im knjigom nudim puno upozorenje, i ključeve da preduzmu sve korake opreza. I da diskutuju o tom problemu.
Šta odlikuje ljude sa Aspergerovim sindromom?
Oni imaju teškoću da iskažu svoje emocije, i često ne mogu da razumeju emocije drugih. Pokatkad mogu biti pomalo opsesivni, ali i biti izrazito dobri kad je u pitanju neka posebna tema. Njima je, možda, izazov da razumeju metaforički jezik koji ponekada ume da odvede u nerazumevanje drugih. Ali zapamtite, samo zbog toga što imaju problem da izraze svoje emocije, ne znači da nisu emotivna bića! Najpoznatiji slučaj Aspergerovog sindroma je Šeldon Kuper iz serije Teorija Velikog praska (Štreberi), koji je apsolutno urnebesan! Ali ono što je najvažnije zapamtiti jeste da svako od ljudi sa Aspergerovim sindromom, kao svako drugo ljudsko biće, ima svoje čudesne, predivne posebnosti, i svoj karakter.
Koliko smo uopšte zainteresovani za živote graničnih osoba?
Ne previše. Otud i moje interesovanje da takve priče i teme predstavim tinejdžerima.
Lakše je, nažalost, na njih gledati kao na čudake, umesto da se razume njihov um?
Upravo zbog toga volim da se obraćam tinejdžerima. Neobično je važno, veoma je važno da se shvati da ne postoji takva stvar kao što je normalnost. Svi mi imamo sopstvene, jedinstvene kvalitete, a na nama je da pronađemo blistavi trag svake osobe. Tako i Sem, kao svaka druga osoba, ostavlja blistavi trag koji može da se uoči ukoliko želite da ga vidite. Ono što jeste važno je da se ljudima pristupa bez predrasuda.
Sem je kompjuterska mudrica, kažete. Ali nevolje koje ima u socijalizaciji utiču da sumnja u svoju sposobnost da se približi Martini, koju proganja predator na Fejsbuku. Ljubav prema toj devojčici učiniće da zbog nje otvori svoje srce. Ta emocija čini čuda u našim životima?
Ljubav, prijateljstvo, poverenje, kooperativnost, samilost, entuzijazam… sve su to emocije koje mnogo pomažu u životu. Ja pokušavam da se približim tinejdžerima kroz emocije. Jer, iako sam starija od njih, i dalje imam iskustvo sa istim osećanjima kao i oni. Zaljubiti se, biti ljut, patiti zbog nedostatka ljubavi, radovanje zbog uspeha… sve je to isto!
Vaš roman je i svojevrsni triler o internet nasilju. Kako neko ko je tako mlad može da prepozna da ga neko uhodi/prati na društvenim mrežama?
Mislim da je i za mlade ljude veoma važno da budu svesni potencijalnih opasnosti na internetu. Da nikad ne smeju da se upuste u veze sa nekim koga lično ne poznaju, ne smeju nikad da obelodane svoje šifre, ne smeju nikad da kliknu na linkove koji im stižu od nepoznatih, i nikad, nikad ne smeju da šalju kompromitujuće fotografije ni poznanicima a pogotovu ne nepoznatima. Ukoliko se nađu u situaciji u kojoj su proganjani, moraju istog časa da razgovaraju sa odraslom osobom kojoj veruju.
Da li je savremeni način života izvor gubitka empatije?
Mislim da moderan život ima svoje pozitivne aspekte, i svoje negativne aspekte, kao i u ranijim vremenima. Na primer, nasilje je oduvek postojalo, ali se sada širi sajber prostorom. Ipak, digitalne alatke imaju mnogo prednosti, a ne samo nedostatke. Naše je društvo hedonističko i individualističko, ali ono što je važno jeste da našim sopstvenim ponašanjem mladima prenesemo prave vrednosti, i znanje.
Empatiju smo izgubili onda kada smo još od ranog životnog doba prestali da je negujemo. A samo je potrebno da se stavimo u položaj drugih osoba, i da razumemo njihove emocije.