Funkcioner Socijalističke partije Srbije i tadašnji ministar prosvete Branko Ružić je jedini koji je podneo ostavku posle masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i masakra u Malom Orašju i Duboni. Jedan od retkih koji je to učinio u novom višestranačju Srbije, a jedini u aktuelnoj koaliciji koja traje od 2012. Uz to što nije bilo dobro prihvaćeno u vlasti, Ružić je jedan od retkih drugačijih vetrova – pristojan je građanski, ali i politički, odaziva se pozivu medija koje vlast smatra neprikladnim, ume da ide uz vetar i u kampanjama.
Posebno u kampanjama, pa se našao na meti tabloida, što je manje bitno, ali i dela vrha Srpske napredne stranke. No, on je i dalje potpredsednik Glavnog odbora SPS-a i savetnik je prvog potpredsednika Vlade Srbije (u ostavci) i predsednika SPS-a Ivice Dačića. Iako u jednom od završnih predizbornih intervjua ima škakljivijih tema, za Ružića, iza koga su dva odviše kratka mandata ministra prosvete, drugi skraćen pucnjima 3. i 4. maja, pitanja moraju početi baš od toga.
Prošlo je sedam i po meseci od strašnih ubistava u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni. Tada je bila mantra da sistem nije zakazao, što je upitno za Malo Orašje i Dubonu. Kako posmatrate proteklo vreme i mere koje su vaša naslednica Slavica Đukić Dejanović i Vlada Srbije preduzele?
To je veoma traumatično iskustvo za naše društvo i ne radi se o mantri, sistemu i merama u „Ribnikaru“ već pre svega o psihopatologiji tog deteta koje je svojim postupkom dovelo do velike tragedije – da prvi put u svetu dete mlađe od 14 godina počini takav bestijalan zločin. Ali ono što smo pripremali i pre „Rinikara“ i što je praktično postalo predlog izmena i dopuna šest zakona, inkorporirano je, nažalost nakon tog traumatičnog događaja, u zakone i po predviđenoj proceduri za usvajanje tih normativnih akata.
Država je reagovala i sa drugim merama, pre svega s predajom oružja, što smatram da je dobro ako govorimo sa aspekta bezbednosti.
U radnoj grupi ograničenog trajanja Ministarstva prosvete, koja je formirana još oktobra prošle godine, bili su eksperti za bezbednost, predstavnici četiri ministarstva, psiholozi, pedagozi, rekao bih kredibilan skup ljudi koji je na zaista konsenzualan način došao do predloga koji je inkorporiran u zakone. Ali mislim da je pitanje prevencije prvi korak u suzbijanju nasilja, bilo da je verbalno, fizičko, digitalno ili neko drugo.
Kad govorimo o prosveti, zapamtimo da škole nisu neka izdvojena ostrva nego su refleksija društvenog diskursa vaspitanja koje dolazi iz kuće. Škole su obrazovna institucija i ne možemo očekivati da će se roditelji oslanjati na školu da će im škola vaspitati dete – što škola naravno čini, ali je važno ono što se iz kuće ponese, ono što je komplementarno nekom vrednosnom sistemu koji sprečava da dolazi do ovakvih slučajeva.
Važna je i uloga medija, mislim da su mediji bili uključeni, neću reći u afirmaciju, ali jesu u promociju nasilja. Ali bukvalno te negativne tendencije su kap u moru, možda pet odsto svega, ali nažalost, mediji nisu dovoljno obrađivali pozitivne teme koliko se u školama radi da se nasilje prevenira, koliko je Ministarstvo uradilo na edukaciji nastavnika i roditelja. Kada bi bila realna zastupljenost tema, mnogo više bismo slušali o pozitivnim primerima nego o negativnim, o kojima mediji, naravno, imaju obavezu da informišu.
Sa Dubonom i Malim Orašjem hijerarhijski niste imali veze, ali u „Ribnikaru“ postoje i postojaće različiti stavovi, pa i roditelji žrtava su podeljeni. Treba li to da prestane da bude škola, da postane memorijalni centar ili odvojiti deo…
Moj predlog je bio i mislim da logika nalaže da se tako reaguje u vanrednim okolnostima; napravili smo program i razdeobu dece u tri škole, sredstva su bila obezbeđena ne samo za „Ribnikar“, ali bilo je logično da se deca prebace u te tri škole, da se otpočne rekonstrukcija „Ribnikara“, da se u skladu ne samo sa željom roditelja žrtava nego nekom elementarnom etikom napravi memorijalni centar i škola otvori za nekih godinu dana. Nije bilo realno očekivati da se to ranije završi.
Taj plan je dat bukvalno dva dana nakon tragedije, ali mislim da je bila greška što je roditeljima data mogućnost da utiču na odluke, sistem mora tu da pokaže da funkcioniše. Koliko god je to turobna situacija, nije jeres ovo reći i mislim da ćemo imati problem i nadalje; trebalo je praviti kompromise i doći do rešenja. Šta je problem da 1.200 đaka bude razmešteno u tri škole, da ih roditelji vode 500 metara ili kilometar dalje, ne razumem. Njihovi razlozi mogu biti razumljivi, ali nije na njima da odlučuju nego na sistemu da funkcioniše.
Dubona i Malo Orašje su drugačiji, tu je sistem zakazao na svim nivoima, a imamo i okruženje koje se plašilo moći jedne porodice i neuravnoteženog mladog čoveka. Kako prevazići strah?
Ja ne mogu da potvrdim da li je sistem zakazao ili ne, ali je došlo do tragedije opet od očigledno poremećene ličnosti, i to treba da nam posluži za nauk da se tolerisanje bilo čije bahatosti ne sme događati, da mora postojati nulta tolerancija na nasilje. Ako uđemo u zonu straha, nećemo izaći iz tog Galimatijasa. Sistem postoji i funkcioniše, dolazi do iskakanja, ali bitno je da sistem u lancu ne napravi grešku da do doga ne bi došlo. Ne govorim o MUP-u već čitavom lancu koji time treba da se pozabavi.
Pomenuli ste i odgovornost medija za stanje u društvu i promovisanje nasilja. Pa treba li taj REM da radi svoj posao?
Svakako da je REM nadležan i nezavisan u proceni sadržaja koji se emituju na elektronskim medijima. Zakonodavni okvir je, mislim, perfektan, ali važna je primena. Da li je bilo pojedinačnih incidenata u promociji nasilja, mislim da jeste, ali ne bih jednostrano gledao, to je u nadležnosti REM-a. No, ako ponovo dođemo na teren polarizacije društva i zahtev opozicije da se neki mediji maltene ukinu, meni je i to čudnovato, nije demokratski, postoji procedura kako se oduzima nacionalna frekvencija, postoji i zakon, i nemojte da obećavate nemoguće stvari.
Uveren sam da ima primera kršenja i mislim da mora da postoji neka vrsta harmonije; nije harmonija kad samo možete da gledate fudbal ili košarku, Džejmija Olivera i eventualno neki kanal na kablu koji promoviše turizam. Mi smo političko društvo i svako je zainteresovan da pogleda neku političko-informativnu emisiju i nadam se da ćemo doći do toga da shvatimo da i polarizovanost medija izaziva polarizovanost društva. Ne amnestiram ni jedne ni druge.
Moram da vas kao dokazanog antifašistu pitam kako ste doživeli „provokacije“ predsednice Saveta REM-a u nacističkoj uniformi?
Nisam pratio, ali ukoliko je to tačno, neću reći da je to provokacija – ako je to intima i njena lična stvar; svako ima pravo da se našali i odene u bilo koju uniformu mada to može biti i gruba šala. Antifašizam je vrednosna odrednica i mene, i moje partije, i mnogih ljudi, i to može da uvredi sentiment svih osoba koje takvo ponašanje pojedinaca uzmu za ozbiljno.
Idemo na kampanju u kojoj ste iz SNS označeni kao onaj koji narušava jedinstvo koalicije. Kakva je perspektiva saradnje SNS-a i SPS-a?
Naša lista nosi naziv „Ivica Dačić – premijer Srbije“, to je koaliciona lista SPS i Jedinstvene Srbije i naša orijentacija, politički cilj je da predsednik Dačić bude premijer Srbije. Ne zato što tako hoćemo i što on leči svoje aspiracije – već je bio premijer! – nego zato što mislimo da je to najbolje za Srbiju zbog političke stabilnosti koju su socijalisti uvek donosili. I očigledno da će to biti slučaj i ovog puta.
Sa druge strane, očigledno da svi u izbornoj utakmici imaju pravo da se bore za glasove, a kako se ko bori, druga je tema…
I na koji način?
I na koji način. Ja nisam shvatio da sam bio razlog bilo koje vrste i kritike niti smatram da je nešto što se zove istina kad je artikulišete na pravi način problem za bilo čije glasove, da li za naše ili druge. Suštinski, svi smo u utakmici ravnopravni i imamo pravo da afirmišemo ono što možemo da ponudimo. Tako da ne bih rekao da se narušava bio kakva harmonija u odnosu na najviši nivo strateškog promišljanje državne politike koja je jasno definisana između dva lidera, predsednika SPS-a i doskorašnjeg predsednika SNS-a, čoveka koji je dva puta pobedio u prvom krugu na predsedničkim izborima zahvaljujući i iskrenom i ne tako skromnom doprinosu socijalista. Zasigurno, građani Srbije to znaju i ne smatram da bilo ko to treba da shvata kao uvredu već kao vrlo afirmativnu odrednicu koja potencira zajedništvo i sabornost.
A kad govorimo o tim kritikama, nisam shvatio šta sam ja to rekao da bih bilo koga izazvao, možda to koriste da bi se borili za glasove naših birača, i to mogu da razumem, ali principijelno pristupam svakoj temi i ako kažem da intimne stvari ne treba da budu stvar izborne kampanje, ja to i mislim. Ako sam pre nekoliko godina rekao da prezumpcija nevinosti postoji u svakom demokratskom sistemu…
Šta posle izbora
I šta 18. decembra?
Kvazipatriote i kvazievropejci staće pod jedan kišobran ukoliko budu imali promil šanse da dođu na vlast. U Republici neće doći nikad, a vrlo teško i u Beogradu…
?
Prema mojoj informaciji, nikad. U Beogradu se nadaju, ne znam čemu, ali da budemo korektni i da vidimo šta će biti tog 17. decembra. Posvađaće se i raspršiti kao i uvek do sada kao balon od sapunice, na njihovu i žalost njihovih birača. Priča da su dva opoziciona tabora, „građanisti“ i desničari tvrdo suprotstavljeni šarena je laža.
Mi kao socijalisti ne možemo da budemo protiv Srbije, s takvima ne možemo napred. Ne možemo i da se posipamo pepelom – ko to radi, prođe najgore, videli smo. Ne može ni Beograd, i ta je mogućnost vrlo upitna iako je situacija u pogledu većine kompleksija. Biće to interesantna utakmica do zaustavnog vremena.
Slučaj Đurić?
Da. Prezumpcija nevinosti je belodana stvar, princip svuda u svetu, planetarna vrednost. Kao što sam rekao u jednoj emisiji da želim da Srbija bude zaista izbalansirana, da težimo normalnosti, valjda je zasmetalo što sam bio na toj televiziji koja je a priori protiv vladajuće koalicije. I rekao sam tada da je Ivica Dačić spreman da stavi ruku na panj da neće ulaziti u saradnju i koaliranje sa opozicijom koja je sutra spremna da kaže da je Republika Srpska genocidna tvorevina, koji nemaju jasan stav prema Kosovu i Metohiji… Da li to smeta?
I ne znam odakle ta priča da će socijalisti izdati – socijalisti nikada nisu izdali Srbiju, i to je najvažnije!
Ja sam shvatila da će izdati SNS.
Mi sa SNS-om imamo veoma kvalitetnu saradnju po pitanju očuvanja teritorijalne celovitosti, državnog i nacionalnog interesa u ovih 11 godina. Socijalistička partija Srbije bila je važan integrativni deo svih ovih vlada do sada i učestovala u realizaciji važnih projekata. Videli smo da je interkonektor sa Bugarskom otvoren, ko je na čelu Srbijagasa? Rade se auto-putevi, ko je na čelu Koridora Srbije? Kada se obezbeđuju sektorska povećanja plata, za to neko na Vladi Srbije mora da glasa… Nismo mi slepi putnici u tim vladama nego smo nosili odgovornost i spremni smo i dalje da je nosimo, ali zaslužujemo poštovanje.
Ostavka, polarizacija, ProGlas
Citiraću i deo ostavke: „Nadam se da svi pravdoljubivi građani, ali i politički oponenti osećaju potrebu da budemo ujedinjeni u bolu, tuzi i borbi, da kao društvo dobro pobedi zlo, a pravda nepravdu.“ Apelovali ste, pa jesmo li bliže tome ili je Srbija još podeljenija, kakav je moj utisak?
Ostavka je bila moj lični čin, nisam se rukovodio političkim interesom već isključivo kućnim vaspitanjem i nekim unutrašnjim glasom čim sam saznao da se to dogodilo. Prisustvovao sam, nažalost, i uviđaju, ali već sam odlučio da podnesem ostavku.
Taj tekst jeste bio apel, bio sam svestan da ćemo se kao društvo naći u teškom momentu, apel je bio upućen svima da ne bi došlo do manipulacije. Lično sam smatrao da bi Spasovdanska litija mogla biti šansa, neki vid smirivanja tenzija, lično nisam imao prilike da to predložim, ali bez obzira na to što je bio kišan dan, bio je to dobar momenat da kao društvo iz svega izađemo svesniji, zreliji, ujedinjeniji.
Mnogo je ljudi osetilo strah, na ulicama je bilo mnogo uplašenih i zainteresovanih za svoju egzistenciju i egzistenciju svoje dece, za društvo u kojem žive – tu ne može biti zamerki i ja tu ne vidim jeres. Kad je to dobilo političku agendu, videlo je da je sve manje ljudi na ulici, ostala je samo ljuštura. Sada imamo platformu na izborima „Srbija protiv nasilja“ i koliko god bio političar, nisam sklon da to razumem i prihvatim jer mislim da se svi ljudi u ovoj zemlji, opozicioni, oni uz vlast ili apolitični zalažu za to da nema nasilja u društvu u kojem živimo.
Vaše pitanje je na mestu jer je polarizovanost društva evidentna, da ja utvrđujem ko je odgovoran nisam vlastan, ali mislim da polarizacija može da postoji pre svega u odnosu na kompetitivnost u argumentima koje političke opcije predlažu skladu sa svojim pozicijama kada su u pitanju važna politička pitanja kao što su Kosovo i Metohija, na primer. Ko se polarizuje na osnovu iracionalnih stvari, pa i ako kampanju otpočne nekim ružnim manirima i napadima personalnim napadima – mislim da to nije korektno, dolivanje je ulja na vatru i doprinosi rasplamsavanju polarizacije u društvu. Ja se nadam da ćemo shvatiti da svi živimo u Srbiji i interes nam je elementarni nivo bezbednosti i harmonije, a političke razlike postoje i postojaće.
Moj apel očigledno nije urodio plodom.
Pomenuli ste u jednom trenutku popularnu reč u kampanji – zverinjak. Kako gledate na ProGlas?
To nije proglas nego Pro Glas – na latinskom Za Glas. Mislim da su svi normali ljudi u Srbiji za glasanje, za političke opcije u kojima vide ostvarenje svojih ciljeva. I ja sam za Pro Glas za socijalističku partiju Srbije, jer pretpostavljam da među više od 175.000 ljudi koji su potpisali valjda ima i onih koji su za SPS. Verujem da je intencija da se ta platforma predstavi kao neutralna stvar, ali je evidentno politički orijentisana i zato bi bilo korektno da se oprobaju na izborima.
Kad kažete u vladama mislite i na tzv. bivše?
Ne, mislim na deo sa SNS-om, a možemo i o bivšim da razgovaramo. Nama spočitavaju što smo stalno na vlasti – kao da mi nekoga molimo. Koga? Godine 2004. manjinska vlada Vojislava Koštunice, jesmo li mi zvali njih ili oni nas da ih podržimo? Oni nas. Onda 2008. kada Koštunica „hrabro“ vraća mandat narodu i Vojislav Šešelj na toj strani, a na drugoj strani mogućnost evropske perspektive, bezviznog režima, investicija, pristup fondovima EU, otvaranje Srbije prema Evropi kojoj na svaki način pripadamo kao deo porodice evropskih naroda i mi odlučujemo da ne zabijemo glavu u pesak kao ova dva Vojislava već donosimo rizičnu odluku, napravimo iskorak – i ispravnu odluku. Jesmo li mi nekoga zvali 2008?
Nakon toga nastaje Srpska napredna stranka, pridružuje se toj politici, je li tako? Gde se u vrednosnom smislu razlikujemo, to je ta državotvorna orijentacija i Evropska unija i odbrana Kosova i Metohije… Dolazimo do 2012. Tomislav Nikolić pobeđuje…
Tada Dačić postaje premijer!
Mi smo bili integralni deo tih vlada, integralni deo pobede predsednika Republike… I kad čujem ove „Evropejce“ šta govore, pitam ih znaju li da su 21. januara 2014. premijer Dačić i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić otvorili pregovore sa EU, ja sam sticajem okolnosti bio ministar zadužen za evropske integracije. Što oni nisu otvorili te pregovore?
Mislite zašto vi niste s njima?
Oni su bili noseći stub tadašnje koalicije, ali mi smo otvorili tu perspektivu.
Koja ne bi bila moguća bez onoga što je prethodna vlada uradila.
Sve ima svoj hodogram. Zamislite situaciju da smo se 2008. opredelili za dva Vojislava? Da li bi nastala Srpska napredna stranka? Sviđalo se nekome ili ne, dragocena nit je politička stabilnost koju Srbiji donosi Socijalistička partija Srbije.
A čega je SPS morao da se odrekne u senci SNS-a?
Nikada se SPS nije odrekao onog što je najvažnije – a to je Srbija. Dva su stuba, prvi je državotvornost, koju smo dokazali kroz saradnju s naprednjacima, s kojima se borimo za Srbiju.
Što se tiče naših vrednosnih okvira, njih ćemo uvek inkorporirati u aktuelni društveno-politički trenutak. Spram glasova koje smo dobijali uspevali smo da se približavamo idealu društva socijalne pravde i što bude više glasova ubuduće, bićemo bliže tom idealu. Dao sam vam primere…
Mislite na helikopter pare, kako ih zovu stručnjaci?
Taj novac odlazi na dominantan broj nosilaca suverenosti ove zemlje, a to su građani i građanke, i taj novac troše u svojoj zemlji. Da li je loše ili dobro kad povećate penzije i plate?