Ako je verovati Marksu i Engelsu, izučavati političke ideologije često podseća na čitanje tabloida. Ideologije iskrivljuju sadržaj tako da istovremeno privuku pažnju svih ljudi, skandalizuju protivnike i emotivno vežu pristalice, koje veruju da je reč o nepobitnoj istini. Tako nas makar uče udžbenici pisani tokom 20. veka, nakon što su se političke ideologije našle u fokusu istraživanja totalitarnih sistema, ali i opšteg političkog ponašanja koje svojim delanjem ili pasivnošću može da uzdigne ili uništi civilizaciju. Ovim rečenicama Bojan Vranić, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, započinje svoju novu knjigu „Političke ideologije – od istine do tiranije“ koju je u saradnji sa FPN prošle godine objavila izdavačka kuća iz Beograda „Clio“ u Biblioteci „Agora“ (urednik Zoran Hamović).
Vranić aktivno izučava političke ideologije deset godina, a i danas ga, kako piše, zbunjuje kako ideološki sadržaj, koji toliko liči na političku filozofiju (a to nije), ne može da pronikne u načine na koji ljudi prihvataju ili odbijaju političko delanje. U najboljem slučaju, relevantna objašnjenja se pozivaju na propagandu, političke strasti, istoriju naroda ili kulturu nacije. Vranić se pita da li se zaista ideologijom ne može reći ništa istinito, pa njen sadržaj izmiče znanju i tvori iluziju, kako su to Marks i Engels tvrdili?
„Ako i dokažemo da ideološki iskazi jesu ili nisu istiniti, koliko je to važno za razumevanje ili objašnjenje političkog delanja?“ pita se autor, i to je već veliki podsticaj da ove, „samo neke od početnih, intuitivnih dilema iz kojih se razvila ova knjiga“, detaljno istraži, analizira i donese relevantne zaključke koji će u nauci o ideologiji svakako otvoriti nove puteve saznanja.
U intervjuu za „Novi magazin“ Vranić govori o aktuelnim protestima (vidi okvir), ali pre svega objašnjava na šta se odnosi istina, a na šta tiranija, kako se navodi u podnaslovu knjige „Političke ideologije“: „Osnovno pitanje knjige jeste da li ideologije mogu da nam kažu nešto istinito o svetu. Većina teoretičara ideologije će vam reći da ne može, prateći Marksa. Ali ako malo razmislimo o kojoj ‘istini’ promarksistička linija piše, reč je o istini koja je vezana za nauku. I u nauci, istina je uvek samo jedna, potvrđeno verovanje zasnovano na činjenicama. Politika, pak, ne gleda svet tako, već pre kao ukrštene scenarije o tome u kakvom društvu želimo da živimo. Ideologije daju sinopsis scenarija, ali ne svode samo na jednu istinu. Onda kada to čine, kada je istina samo jedna, onda smo u svetu koji obično zovemo tiranijom, a vlast koja ima samo jednu istinu, tiranskom.“
Ako ideologije više nisu, kako kažete, veliki sistemi filozofa, ekonomista, sociologa i pravnika, već misaona aktivnost uglavnom nezadovoljnog čoveka o promeni, kako se ta aktivnost praktično iskazuje?
Svako od nas misli prema nekoj ideološkoj matrici. Mi vidimo politiku i političke odnose na određeni način, kroz filtere koje smo internalizovali vaspitanjem, delanjem, iskustvom, čitanjem. Činjenica da ne možemo na koherentan način obrazložiti ideološke stavove, ne govori o tome da ih nema, već da je naš jezik takav da može da iskaže kompleksne mreže pojmova, ili znanje drugog reda. Brojna empirijska istraživanja o načinima kako se ljudi opredeljuju na izborima uočila su da će birači bez poteškoća oceniti neku javnu politiku, ali ne i da je povežu sa širim konceptualnim aparatom. Recimo, svima je jasno zašto je izgradnja puta dobra stvar. Problem je kada postavite pitanje u kojoj meri novi put privlači investitore i jeftinu radnu snagu? Što je onda uklapanje u neoliberalni karakter javne politike. Tek kada spustimo problem neuređenosti tržišta rada na nivo toga koliko lokalni meštani zarađuju od novog investitora, vidimo da li su oni glasači neoliberalne stranke, ili su samo prevareni populističkom retorikom.
Svaka aktivnost te vrste podrazumeva i odgovornost.
Srpski jezik je dobar primer kako je termin „odgovornost“ ostao u upotrebi samo kao moralni pojam, a ne i politički. Ne kažem da su politika i moral strogo odvojeni, ali mi se u ideologijama ne bavimo političkom filozofijom. U engleskom jeziku postoji reč accountability koja specifično znači politička odgovornost na osnovu javne funkcije koju neko obavlja. Studentski protesti, čini mi se, pokušavaju da uvedu accountability u javni diskurs. Političke elite koje su na vlasti stalno se vraćaju na moralnu konotaciju odgovornosti, čak i korupcije, pa tvrde da u padu nastrešnice niko nema moralnu odgovornost, ili u prevodu, mi smo postupali dobro i savesno. I kao što vidite, imamo proteste koji traju, jer postoji jaz u komunikaciji šta se politički traži, a kako elite odgovaraju. Jezik elita, jednostavno, nije dovoljno senzibilisan za političke zahteve.
Meni to liči na novu vrsta ideologije – ideologiju korupcije?
Korupcija je oblik ponašanja. To je tek jedan od spoljašnjih aspekata ideologije, kroz koji pokazujemo sistem (ne)vrednosti. Dakle, nisam siguran da bih potpisao da postoji ideologija korupcije. Ali u okviru populizma, posebno onog cezarističkog, u koji se klasifikuje stil vladanja Slobodana Miloševića, korupcija se uzima i kao običajno pravo, stil života. Prodaja na kartonskoj kutiji na Bulevaru znači preživljavanje porodice – pustite, ne moraju platiti porez – i to je lanac koji vodi ka sve većoj toleranciji odsustva obaveza. Tamo gde nema obaveza, nema ni osećaja za odgovornost.
Ako dalje razvijam tezu o neadekvatnom razumevanju reči odgovornost u srpskom jeziku, rekao bih da je tu reč o odsustvu političke odgovornosti. Priznati da je neko politički odgovoran podrazumeva najmanje dve stvari: gubi se monopol nad istinom i ruši se mit o nepogrešivom vođi. SNS je pažljivo gradila oba fenomena, kao stožer svoje populističke ideologije. Priznavanje političke odgovornosti u slučaju pada nadstrešnice nije samo moralna satisfakcija javnosti, to je presedan koji baca senku na sve do sada i potreba da se SNS strukturno promeni. Možda je Pokret za narod i državu upravo takva vrsta promene, koja će senkom pokriti „pragrehe“ SNS-a.
Pišete da su protesti jedna od osnovnih komunikativnih situacija sa jasno izraženom ideološkom konotacijom. Kako gledate na proteste širom Srbije u protekla četiri meseca?
Studentski protesti imaju snažnu performativnu dimenziju. Kroz transparente, humor, memee, i najvažnije, konkretne zahteve, protesti menjaju stvarnost u Srbiji. Ne mislim ovde toliko na strukturu, jer se ništa fundamentalno nije promenilo, već upravo na ideološku komponentu monopola na istinom, odnosno, tiranijom. Studenti su nas podsetili na pluralizam, nešto čega odavno nema u javnom prostoru. Generaciji koja je odrasla na društvenim mrežama, pluralizam je prirodno stanje. Našoj generaciji, rođenoj u deceniji ili dve koje su se završile padom Berlinskog zida, pluralizam često neopravdano deluje kao još jedan uvoz sa zapada, poput Mekdonaldsa ili levi’s farmerki. Naša generacija drži čvrsto političku strukturu, elite koje vladaju su proizvod naših izbora. Studentima, za sada, ostaju samo simboličke akcije. Ali prodrmali su Srbiju takvim akcijama do srži.
Vidite li u njima definisanu ideološku konotaciju – koju, uzgred, učesnici protesta odbacuju budući da ne žele uključivanje opozicije u proteste?
Nema u studentskim protestima ideologije, jer je njihov pogled na svet, ako gledamo samo dinamiku protesta, redukovan na četiri zahteva. To nije dovoljno da bismo govorili o ideologiji, ali greškom možemo pomisliti da se radi o tiraniji, slično kao kada su francuski trgovci došli kod kraja i rekli čuveni zahtev laissez-faire, iz kojeg se posle razvio klasični liberalizam.
Put ka totalitarizmu, kažete, u stvari je put izmišljanja istorije. Dodaćemo – put koji je popločan populizmom. Koja je politička ideologija danas na delu u Srbiji?
Populizam kao retorika jeste sastavni deo totalitarizma. Kao ideologija po sebi, populizam nije totalitaran. Populizam traži političke neprijatelje, ali ne klasne ili rasne. Populizmu treba da se oslanja na sliku bivše „korumpirane“ elite, kako bi sve svoje poteze pravdao uvek nekim „zlom“ koje se već desilo. I to je paradoks demokratije, da su mogući scenariji večite krivice onih koji se takmiče za vlast, što populizam obilato koristi kao matricu preko koje se politički reprodukuje. I to je jedan deo analize vlasti u Srbiji. Drugi je nužno vezan za kontekst, u našem slučaju, postkomunistički. Kada govorimo o urbanom razvoju grada, pa i politici izgradnje spomenika, zaostavština komunizma je monumentalnost. Sve mora biti veliko, hladno, od teških materijala (mermer, kamen, čelik, staklo). Funkcija je da ulije strahopoštovanje u posmatrača i učvrsti autoritet partije i vođe. Otuda veliki spomenici, otuda mač, pa u krajnjoj liniji, otuda neboderi od stakla i čelika, kao simbol autoritarne modernizacije u Srbiji.
Levica je posustala. Teško da je razlog taj što u klasičnom smislu radnička klasa više ne postoji. Naprotiv, samo u Srbiji smo svedoci štrajkova radnika zaposlenih u stranim kompanijama koje ovde posluju. Kako gledate na te štrajkove?
Levica je u permanentnoj kulturnoj krizi, ili krizi identiteta. Struktura nije problem. Radnička klasa nije dominantna u Srbiji, ali postoji značajan broj stanovnika koji pripadaju sloju radništva. Onda kada nema artikulacije radničkih interesa, tada radnici i radnice idu u suprotnost, ka radikalnoj desnici. Poslednji primer je pad SDP-a i porast AFD-a u Nemačkoj. Ponovo, ovde je kontekst bitan, jer u postkomunističkom svetu (AFD je pobedila u istočnoj Nemačkoj dominantno), tokom dominacije komunizma na istoku Evrope bio prisutan prikriveni etnonacionalizam koji je eksplodirao nakon pada Berlinskog zida. U Srbiji je to do te mere normalnost da često zaboravimo da samo na skali etnonacionalizma prilično visoko, a ta skala je upravo u direktnoj korelaciji sa autoritarnom ličnošću.
Ako se menja odnos prema pojmu političke ideologije, koji su pravci koji je danas određuju? Koji su ključni pravci u kojima idu ideologije kapitalizma, socijalizma, i autoritarizma? Svaka od njih ima odlike populizma, čak i antidemokratije. Biće da je ključno pitanje: Kako u ideologiji osigurati demokratiju?
Vrlo malo tradicionalnih ideologija, u stvari, podrazumeva demokratiju. To su socijalni liberalizam, socijaldemokratija i liberalni feminizam (kroz liberalnu demokratiju), konzervativizam (i to samo ukoliko postoji demokratska tradicija u konkretnom društvu), neki oblici anarhizma govore o direktnoj demokratiji, a na toj liniji su još i dubinska ekologija i radikalni feminizam. Ali veći deo liberalizma, nacionalizma, nacizam i fašizam, komunizam, različiti verski fundamentalizmi, svi odbacuju demokratiju kao defektnu vladu po različitim osnovama. I to rade relativno lako jer demokratija nije ideologija, već platforma političke strukture za donošenje odluka. Paradoks demokratije je u tome što dopušta da se i ukidajući glasovi čuju, i zato imamo utisak da je populizam svuda, budući da se hrani tim paradoksom. Po mom sudu, kada se demokratija nađe u krizi, to je jer postoji neko pojednostavljeno ideološko mišljenje koje je u datom trenutku glasno. Ali od Drugog svetskog rata naovamo postoji konsenzus o demokratiji kao najmanje lošem sistemu vladanja. Dok ima tog konsenzusa, demokratija je bezbedna iako mora aktivnije da se brani.
I najzad, da li su političke ideologije izgubile smisao?
Političke ideologije su naša navigacija u političkom svetu. Dokle god vodimo politike kakve imamo u poslednjih par stotina godina, ne možemo bez ideologija. Ako ih nismo svesni, to ne znači da ih nema, nego da smo ih internalizovali. Ako nas jezik vara, ponašanje i postupci nas ne varaju. I tu leži smisao ideologija, u postupcima koje smo internalizovali i koji nam pomažu da ostanemo u svetu, a ne da lebdimo u iluziji.
Pionirski park – udženički primer polarizacije
Ovaj deo razgovora vodimo posle 15. marta i moram da vas pitam ne za zvučni top, o tome ništa ne znam, već za upotrebu nasilja u obračunu sa političkim neistomišljenicima.
Ovaj protest pokazuje na mikroprostoru kako deluje polarizacija. Mi o polarizaciji u društvu pričamo kao o apstraktnom pojmu koji se ne tiče nas lično, ali ako prošetate pored Pionirskog parka (još) vidite estetiku traktora koji okružuju nešto što bi morao biti slobodan prostor i prostor jednakosti za sve kao što je gradski park. I vidite polarizaciju, a tamo gde imamo polarizovano društvo imamo i ideologiju.
Što se upotrebe nasilja tiče to zavisi od karaktera ideologije, ali i političke kulture naroda, odnosno koliko je nasilje kao sredstvo prihvatljivo. Ukoliko smo medijski okruženi nasiljem, od društvenih mreža i TV-kanala do scena koje viđamo u Skupštini – gde opozicija nije ništa manje kriva! – stvaraju se legitimacijski obrasci kao da je taj da je okej korišćenje nasilja.
Tu se postavlja najmanje dva pitanja; ukoliko se radi o legalnom prijavljenom skupu policija je dužna da ih zaštiti, a da li su potrebni zaštitni bedemi od traktora i kada smo mi kako građani i građanke razvili svest da je okej da je međusobno tučemo i uništavamo tuđu imovinu, sa druge strane, kada je postalo okej da oni koji protestuju uzimaju samoodbranu u svoje ruke, ako imate policiju? Videli smo da su – iz Pionirskog parka letele kamenice, baklje…
Mota mi se po glavi stav Idi Amin: Sloboda izražavanja vam je garantovana, ali nije garantovano da ćete posle izražavanja biti slobodni. Čini mi se da nas se nešto slično dešava u blažoj formi.
Promenila se priroda tiranije; mi svi zamišljamo antičke tirane koji vladaju na osnovu svojih hirova i volje najčešće nasiljem protiv neistomišljenika. Takva simplifikacija može da deluje privlačno, pa kažemo „evo i imamo takvog tiranina“, ali kad malo bolje razmislimo kako smo došli do tiranije meni se čini da imamo pre svega – tiraniju javnog mnjenja. U potrazi za istinom javno mnjenje se oblikuje prema potrebama onih koji su savremeni tirani. I mislim da je potpuno pogrešna i analitički siromašna teza da je to jedan čovek; ako kažem da je jedan čovek kriv za sve to je kao kod Makijavelija. Mi živimo u tradiciji republika i to je tiranija jednog broja ljudi, jedne klike, jedne političke elite čiji se obrasci, barem u Srbiji, reprodukuju 30 godina. Takvo političko delovanje je stvorilo povratnu reakciju pa imamo tiraniju javnog mnjenja.
A ovo što ste rekli mene podseća na društvene mreže. Možete da kažete šta god hoćete, ali ne znači da nećete biti targetirani. Ja se tu uvek pozivan na Džona Stjuarta Mila koji je tvrdio da sloboda govora i misli mora ostati garantovana „makar imali situaciju u društvu gde je potpuno jasno šta je moralno ispravno mora da postoji taj mali glas koji će to da ospori“. Taj mali glas je kontrola društva…
Cvrčak?
Tako je. Kolikogod da nam se neka osoba ne dopada, mora da postoji neko ko ide protiv struje, moramo da imamo kritički glas.
To dovodi do obesmišljavanja ideologije i politike kao veštine upravljanja?
Ne slažem se sa tezom da je došlo do kraja ideologija, sporim se i s obesmišljavanjem. Ideologija itekako imaju smisao, a ono što nam pravi problem je jezik koji kaska za promenama. Mi živimo u društvu hiperprodukcije ideja, ima toliko podsticaja da naš jezik ne stiže da obradi misao. Jezik nas vara da nema ideologije.
Meni zameraju kad kažem da SNS ima program i ideologiju; ako se malo izuzmete i vidite šta rade, vrlo jasno se mogu strukturisati obrasci ponašanja Srpske napredne stranke, a tokom ovih protesta su se ogolili zato što su neefikasni. Prethodnih godina, od 2014. do kraja 2014, svaki protest je stavljen pod kontrolu i urušen, tek sada su se ti metodi pokazali neefikasnim, što znači da je SNS izgubio monopol nad istinom. Oni nisu izmislili toplu vodu – to se zove centristički populizam.
Moram još nešto da vas pitam – Vučić je insistirao da su 15. marta bogati ljudi bili na ulici. To je nova polarizacija?
Ne, to je udžbenički primer populizma, mislim da je to bila neka vrsta zapitanosti zašto se bogati bune? Naravno, prvo što će vam pasti napamet jeste da imamo bogate, ali ako predsednik „dozvoli“ malo bih ga korigovao – ne bogati, nego srednja klasa. Da ne bude samo kritika, srednja klasa se formirala u Srbiji i dominantna je i dobar deo ljudi se tako identifikuje. Srednja klasa je kičma stabilnosti demokratije i kada se ona pobuni znači je nešto debelo nije u redu sa demokratijom i da je to opasno po sistem.
E, sad, ne možeš protiv svoje ćudi i to razdvajanje na bogate i siromašne, pri čemu su siromašni onaj „pravi narod Srbije“, ponavlja se još od zlatnog doba parlamentarizma. Tvrdnja Vučića da se klatno besa većinske Srbije – koja je na periferiji – pomerilo protiv „blokadera“ pokušaj je njegovog populističkog obraćanja njegovom biračkom telu. Novo je i problematično što on to ponavlja mesec i po dana, a ne vidimo tu besnu Srbiju.
Jelka Jovanović