Ja ne bih voleo da imam gomilu romske dece u odeljenju… ne znam zašto. To je ovde rasizam, kao crnci u Americi. Prosto je tako. (Dejan, 17, Stari grad, Beograd)
„Slatka su mi ta deca dok su mala, ali kad porastu i napune tipa trinaest godina, onda će da me sačekaju na autobuskoj stanici sa noževima da mi maznu patike.“ (Mateja, 15, Vračar, Beograd)
„Svi znaju da su čak i mala deca u tim njihovim getima narkomani. Tamo je opasno. Za njih ne postoji zakon. Oni rade šta hoće. Kradu struju sa bandera, pa mi ostanemo bez javne rasvete. Dolaze, poprave, a oni opet. Stalno zovem komunalnu, a oni kažu da im ne mogu ništa. Svi čekaju da neka inspekcija reaguje, a Cigani samo pale i žare.“ (Biljana, 45, Donji Dorćol, Beograd)
Romska zajednica, koja broji 10-12 miliona ljudi u Evropi trpi najviše nasilja i sistemske diskriminacije na rasnoj osnovi. Dodatni faktori poput siromaštva, nižeg obrazovnog statusa i nezaposlenosti čini ih najugroženijom i najmarginalizovanijom grupom na Zapadnom Balkanu čiji je prosečni životni vek oko 50 godina. Nevidljivi su svuda gde čine manjinsku grupu do nekog incidenta koji se ne može zanemariti i koji osvetli nepravdu i diskriminaciju sa kojom se Romi suočavaju svakodnevno. Pa, ipak i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić tvrdi da su sami izabrali svoj način života i da odbijaju da se integrišu „u civilizovani život“!
Na diskriminaciju Roma na početku školske godine pažnju je skrenuo protest grupe roditelja OŠ „Vuk Karadžić“ u beogradskom naselju Ripanj zbog toga što u jednom od dva odeljenja prvog razreda ima previše romske dece! Dok su pojedini roditelji pretili da će direktora škole fizički povrediti, drugi su pretili da će povući decu iz škole ako se „problem“ ne reši. Nakon što se direktor obratio Školskoj upravi Beograd, preraspodela je napravljena kako bi oba odeljenja imala jednak broj romske dece.
ISKLJUČENI
„Svake godine stotine roditelja nam se obraćaju zbog sličnih situacija, suočeni sa nepravdom u borbi za prava svoje dece, a ova iznuđena odluka potvrđuje spremnost institucija da popuste pred rasizmom“, naglašava Stevica Nikolić iz Fondacije Romi za demokratiju.
Ocu troje dece koji je izašao u javnost da brani pravo na obrazovanje jednog od njih Danijelu Ramanoviću krivo je zbog diskriminacije na rasnoj osnovi u školi, iako je generalno odnos između dece dobar: „Ne bih zbog petoro ili desetoro dece da ocrnim sve. Moje reagovanje se ne odnosi na školu, psihologa, pedagoga, a stavljam akcenat na direktora. Oni su odlični ljudi koji dobro rade svoj posao. Problem su započeli pojedini roditelji.“
Direktor Romske Fondacije za Evropu Željko Jovanović objašnjava da incident u Ripnju nije izuzetak: „Diskriminacija je svakodnevna – u školama, na radnim mestima, u zdravstvenim ustanovama. Romi su suočeni sa situacijama gde im je pristup obrazovanju, zapošljavanju i osnovnim socijalnim uslugama ograničen ili potpuno onemogućen. To nije proizvod jedne vlade ili jednog režima, diskriminacija Roma traje decenijama i deo je šireg društvenog problema.“
Ovaj širi društveni problem ima uzrok u činjenici da ne postoji ozbiljna društvena politika koja uključuje romsku manjinu. „Politička isključenost Roma je ključni izvor naših problema koji produbljuje začarani krug siromaštva i rasizma jer Romi nisu u poziciji da se adekvatno bore za svoja prava kroz institucionalne kanale,“ objašnjava Nikolić. „Politička isključenost Roma znači da se naše potrebe ne uzimaju u obzir prilikom kreiranja politika. To se vidi u praksi jer se često donose zakoni i mere koje bi trebalo da nam pomognu, ali ostaju samo na papiru, bez suštinskog razumevanja kompleksnosti marginalizacije sa kojom se suočavamo. Na primer, skoro pa nema slučaja u kojima je presuđeno de je neko počinio zločin iz mržnje prema Romima, a sigurno bi se smanjio broj napada, verbalnih i fizičkih, kada bi se unapredile procedure za takve slučajeve. Za to je potrebna politička volja i neko ko će to institucionalno da zagovara i stvara politički pritisak.“
„Moderna društva počivaju na dva institucionalna stuba: obrazovanju i zdravstvu. Ukoliko se oni urušavaju sledi i urušavanje celog društva“, objašnjava Sonja Licht, predsednica Fondacije BFPE za odgovorno društvo. „Onemogućavanje podjednakih uslova za obrazovanje svih učenika nanosi se ogromna, dugotrajna šteta celom sistemu prosvete, ruše se osnovne vrednosti na kojima on počiva. Diskriminacija romske dece ugrožava ne samo njih, već i sve učesnike u procesu, jer se čitava socijalizacija dovodi u pitanje. Pa, onda ne treba da nas čudi ako nasilje u školama raste jer diskriminacija je – nasilje, uz koju solidarnost, empatija i drugarstvo postaju floskule. A romska deca se guraju u geto. Ko normalan želi da škola ima isključenu, getoiziranu decu? I da li se shvata da time oštećujete svu, dakle i svoju i vašu decu?“
I migranti imaju isti problem
Da je diskriminacija daleko složenija od samog rasizma može se videti na primerima širom Evrope, gde su škole pokušavale da uključe veliki broj učenika imigranata i nisu uspele. I roditelji koji nisu sledili desničarske ili rasističke ideologije su masovno decu premeštali iz francuskih škola koje su primale 3/4 arapskih učenika. Mnogi nisu donosili ovu odluku iz mržnje prema Arapima – već zbog praktičnog problema lošijeg kvaliteta obrazovanja kada je profesor primoran da prilagodi nastavu jer je više od polovine učenika nepismena.
Nastavnica u nemačkoj osnovnoj školi koju pohađaju uglavnom imigranti je opisala sličan scenario i potvrdila da je često teško raditi sa decom jer mnogi nemaju udžbenike, ne uče kod kuće i ne ostvaruju rezultate kao nemačka deca. Liberalna politika asimilacije ne funkcioniše pošto deca u školu dolaze sa veoma različitim početnim pozicijama.
POGREŠNA BRIGA
Da se romska deca posmatraju kao „iz geta“ potvrđuju i roditelji i deca iz drugih škola u Beogradu. Neki se vode ukorenjenim stavovima, a drugi „brigom“ zbog mešanja velikog broja romske dece sa drugom decom. „U mojoj OŠ ‘Stari Grad’ na Dorćolu, bilo je dosta romske dece i nismo imali neke velike probleme, ali jeste bilo diskriminacije. Bilo je roditelja iz kraja koji su svesno upisivali svoju decu u OŠ ‘Skadarlija’ da bi izbegli probleme koje nastanu kao posledice mešanja hiperimućnih i jako siromašnih u malom, urbanom prostoru. Nisu oni izbegavali Rome zato što su Romi, već zbog incidenata i nasilja koji mogu da zadese takvu mešanu školu,“ seća se Lana (19).
„Ja bih volela da mi deca idu u školu sa romskom decom i da odrastaju bez predrasuda. Na žalost, to je kod nas još socijalni signal da je škola ‘lošija’ i da se nastavnici neće truditi pošto računaju da romska deca nemaju potencijal,“ priznaje Ivona, advokatica iz Beograda: „A ako je škola na lošem glasu, niko neće tamo da šalje decu.“
„Društvo je takvo. To se ne odnosi samo na Rome, nego na svakoga ko se na neki način razlikuje“, objašnjava Elena (20): „Ljudi u Srbiji su odgajani sa gomilom predrasuda pa je neko ko nije nalik njima automatski loš i zaslužuje vređanje i odbacivanje. U mojoj OŠ ‘Vladislav Ribnikar’ su ismevali dečake za koje su mislili da su gej, vređali malog čija je majka Kineskinja. Trojica dečaka se ispisala iz mog odeljenja jer nisu odgovarali tradicionalnoj slici i bili su neprihvaćeni. Oni nisu bili Romi, a zamisli kako bi tek njima bilo!“
Iako je u Srbiji izražena netolerancija prema svima koji su „drugačiji“, romski položaj je daleko najgori.
Zakon obavezuje sve školske i predškolske ustanove da imaju na raspolaganju posebne timove za zaštitu od diskriminacije i zlostavljanja i da reaguju po potrebi, ali je pitanje da li zatvaraju oči u praksi i da li ovi zaštitni mehanizmi mogu da utiču na duboko ukorenjen rasizam protiv Roma. „Obrazovanje jeste ključ, ali ne za bolji položaj Roma u društvu, kako mnogi misle, već mnogo češće za trajne traume koje vučemo iz detinjstva“, navodi Stevica Nikolić: „Često su romska deca isključena iz društvenih aktivnosti poput mature i svakodnevno trpe diskriminaciju vršnjaka, pa čak i školskog osoblja. Kakav će biti životni put dece koja su već u najranijem uzrastu obeležena zbog boje kože? Da li nevino dete zaslužuje da bude posramljeno i izopšteno dok njihovi vršnjaci sanjaju o velikim životnim postignućima? Da li naša deca imaju pravo na takve velike snove ili su njihovi snovi svedeni na to da što pre prestanu da osećaju stid i strah?“
Ramanović potvrđuje da su mnogi Romi uplašeni i ne smeju da se bune zbog pretnji: „I meni su pretili, ali ne mogu da me uplaše i ja ću pronaći ljude poput sebe da stanemo na put diskriminaciji jer ima previše laži, od toga da mi spavamo sa svojim ćerkama, da su nam majke švalerke, da je otac ćerki prvi momak u seksualnom odnosu. To su zaista takve gadosti da mi je neprijatno da ponavljam te reči. Želeo bih da svako zakonski odgovara kako bi svoja mišljenja zadržali za sebe.“
Neprihvaćenost u odeljenju, nasilje, odbacivanje i otvorena diskriminacija u školama utiču na samopouzdanje romske dece, pa iako je procenat onih koji pohađaju nastavu porastao, osipanje iz škole predstavlja najveći problem. „Kod opšte populacije stopa završavanja osnovne škole je 99 odsto, dok je kod romske dece samo 64 odsto, pa čak i niža kod dece izložene višestrukoj diskriminaciji“, kaže Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.
„Izuzetno je teško trpeti nasilje u instituciji koja bi morala da štiti umesto da ugrožava. Znam za primere sjajnih muškaraca i žena koji su, uprkos svemu, uspeli da ostvare ogromne uspehe, često izdržavajući torturu diskriminacije u školi, ali i od strane sopstvene zajednice, naročito Romkinje. Mnogi su odlučili da se upravo zbog stave u službu romske zajednice. No, takav život zahteva ogromnu hrabrost i snagu, pa veliki deo na tom mukotrpnom putu posustane. A onda sledi vrhunsko licemerje diskriminatora i onih koji okreću glavu praveći se da ne vide rasizam na delu pa konstatuju kako Romi ne ostvaruju napredak jer neće da se školuju!“, konstatuje Sonja Licht.
Propuštena energija
Željko Jovanović potvrđuje da će sistemska diskriminacija prema Romima imati ozbiljne ekonomske posledice za celo društvo. „Prema podacima Svetske banke i UNDP-a, 16 odsto mladih u Srbiji nije uključeno u obrazovanje, zaposlenje ili bilo kakvu obuku. Unutar romske zajednice ovaj procenat raste na alarmantnih 62 odsto. Ovakva razlika ne pogađa samo Rome, već i celokupnu ekonomije Srbije. Procene pokazuju da će Srbija izgubiti 40 odsto radne snage u narednih 25 godina. Međutim, među mladima koji će ući na tržište rada u narednoj deceniji, između 14 i 29 odsto će biti Romi, jer ih ima dvostruko ili trostruko više u poređenju sa ostatkom populacije. Ignorisanje ovih činjenica i nastavak diskriminacije prema Romima znači direktan ekonomski gubitak za Srbiju“, upozorava Jovanović.
ŠKOLA KAO „VIŠAK“
„Ne idem u školu jer mi patike imaju rupe. Neću da mi se druga deca smeju,“ (Janko, 9, naselje Reva, Krnjača)
„Išla sam neko vreme, ali nisam završila. Vidiš, sad imam četvoro dece.“ (Florinda, 23, naselje Vuk Vrčević, Beograd)
„U Srbiji moraš sam da se snađeš jer neće niko da ti pomogne. Kupamo se kako se snađemo. Deca idu ili ne idu u školu kako se snađu. Tako je. Na leto će sigurno da nas presele odavde, pa i to kako se ko snađe.“ (Denis, 50, naselje Tošin Bunar).
Uprkos činjenici da Ustav Srbije garantuje pravo na obrazovanje bez diskriminacije, realna slika „na terenu“ je drugačija. „Ako ću da budem iskrena, verovatno ne bih upisala dete u školu sa velikim brojem romske dece zato što bi nastavnik morao da spušta standard jer mali broj te dece ‘dobaci’ dalje od srednje škole“, objašnjava Jelena, doktorka iz Beograda. „Mislim da se i sami osećaju inferiorno jer im početna tačka nije ista kao drugoj deci i bude ih sramota zbog toga. Roditelji troše gomilu para na privatne nastavnike, a njihovi nisu u stanju da im pruže podršku. Bila je jedna Romkinja u odeljenju sa mojom ćerkom i to dete je imalo nepismenu majku koja bi je slala ispred Maxija da isprosi za ručak. To mešanje ekonomskih klasa prosto ne funkcioniše, nije problem boja njihove kože, već što od početka nemaju iste šanse.“
Ekstremno siromaštvo, koje eliminiše sve druge socijalne razlike glavna je prepreka na putu ka obrazovanju. Sve ideje, osećanja i ambicije nestaju pred glađu, ekstremnom bedom i suočavanjem sa svakodnevnim stresom, čija je posledica život na margini društva. Romi u Evropi čine značajan deo stanovništva u neformalnim naseljima bez osnovnih uslova za život, a prema poslednjem Popisu u Srbiji živi više od 130.000 Roma, 70 odsto u neformalnim naseljima ispod kritične granice siromaštva.
„Siromaštvo je često zajednička nit kod gotovo svih grupa koje su u većem riziku od diskriminacije i socijalne isključenosti, pa svakako i Romi, što pokazuje kako naša praksa tako i mnoga istraživanja“, objašnjava poverenica Brankica Janković: „Siromašni građani su prinuđeni da se bave egzistencijalnim problemima, posebno u neformalnim naseljima, uglavnom se mire sa tim položajem, pa je potrebno ulagati veće napore svih aktera na svim nivoima kako bi se nejednakosti svele na najmanju meru.“
Romski učenici prekinu školovanje iz raznih razloga, ali svi potiču iz siromaštva. Kad je borba za preživljavanjem u prvom planu, prisustvo u školi deluje kao nepotrebni luksuz. Iako sve veći broj Roma prepoznaje da obrazovanje poboljšava mogućnost zapošljavanja i kvalitet života, nemoguće je održati dugoročnu perspektivu u uslovima bez struje, vode, adekvatne odeće, školskog pribora i udžbenika. Prema rečima pisca Džordža Orvela, „suština siromaštva je u tome što ono poništava budućnost.“
Istraživač Šan Rirdon i njegove kolege sa Univerziteta Stanford u SAD su zaključili da teška materijalna situacija u kojoj dete odrasta igra odlučujuću ulogu u budućem uspehu deteta, više od rasne segregacije. Istraživači su zaključili i da su nivoi siromaštva važni u sposobnostima učenika da postignu uspeh u školi, a ove zaključke potvrđuju velike razlike između romske dece iz naselja i romske dece koja imaju bolje životne uslove jer ekonomska stabilnost omogućava i redovno pohađanje škole i napredak u životu uprkos mogućoj diskriminaciji.
„U osnovnoj školi sam sedeo tri godine sa jednim Romom i boljeg čoveka u životu nisam upoznao. „Sad radim u školi u Miloševcu gde je skoro 30 odsto učenika romske nacionalnosti i iz iskustva mogu da kažem da je saradnja sa njima fina. Jedne godine đak generacije je bila romska učenica“, priča Davor iz Velike Plane i objašnjava da u Plani stanuju uglavnom pripadnici radničke klase i neformalnih naselja nema.
Gašenje GRUBB-centra
Mnogo se priča o obrazovanju ali nem odgovora na pitanje zašto organizacija GRUBB nema finansijske i političke podrške kada je donela toliko pozitivnih promena u životu romske dece, promene za koje svi kažu da se zalažu? Romi u Zemunu uglavnom žive u kućama i redovno pohađaju nastavu. Mnoga deca su posle škole dolazila u centar koji je osnovala organizacija GRUBB sa ciljem da im pomogne sa obrazovanjem i integrisanjem u društvo. Centar je funkcionisao po principu boravka i nudio je deci školskog uzrasta pomoć sa domaćim zadacima, pripremom za kontrolne ispite i mogućnost učestvovanja na umetničkim radionicama plesa i repa. Uprkos rezultatima u julu 2024. GRUBB su bili prinuđeni da zatvore centar zbog manjka finansija i da presele boravak u jednu od učionica u OŠ „Sutjeska.“
„Imali smo dosta uspešnih priča dok smo imali centar“, kaže Silvia Sinani, koja vodi radionice plesa i dodaje kako su deca bila u obavezi da uče da bi učestvovala u umetničkim radionicama: „Romi koji su završili fakultete su radili kao nastavnici, a dolazila su deca iz mahala jer im je centar bio blizu. Ispratili smo prijemne ispite, upis u srednje škole, pričali o problemima i sa decom i sa roditeljima. Dečaci su upisivali saobraćajnu i tehničku školu. Posebno mi je bilo drago da su devojčice videle koliko je obrazovanje važno i mnoge su upisivale medicinsku i pravnu školu. Kad smo izgubili naš prostor sve se promenilo.“
STIGMA U TKIVU DRUŠTVA
„Siromaštvo Roma je često osnova za diskriminaciju jer društvo koristi tu činjenicu kao opravdanje za rasističke predrasude. Socijalna stigma protiv naše ‘drugačijosti’ nije samo ekonomska, već duboko ukorenjena u društvenom tkivu i otežava našu borbu za ravnopravnost. Ukljanjanje siromaštva svakako bi poboljšalo pristup obrazovanju, ali samo po sebi ne bi rešilo problem rasizma, koji bi trebao da se adresira paralelno. Rasizam će biti uvek i što je najgore biće ga u institucijama, ali je pitanje da li ćemo mi imati ikad priliku da odgovorimo“, kaže Nikolić.
Rasizam, rani brakovi, nedostatak obrazovanja i reprodukovano siromaštvo ostavljaju ozbiljne posledice za buduću socijalizaciju i integraciju populacije koja čini veliki procenat mladih, radno sposobnih građana. Osobe bez osnovnih kvalifikacija neće biti u mogućnosti sebi da obezbede plate dovoljne za život što će predstaviti ekonomski i socijalni gubitak za državu. U vreme manjka radne snage, ekonomske investicije u obrazovanje romske zajednice bi uticale na smanjivanje siromaštva i socijalnih izdataka i na rast ljudskog kapitala. Zbog sve je bitno poslušati reči Gavrija van Gulika, zamenika direktora Amnesty International za Evropu i Centralnu Aziju: „Umesto da zatvaraju oči pred segregacijom Roma i diskriminacijom u školama, vlasti u svim zemljama sa romskim zajednicama moraju da uvedu sistemske reforme kako bi se pozabavile onim što je osnovni uzrok problema: etničke predrasude.“
Srbija nije izuzetak.