Iza gotovo svake gladi u svetu stoji rat – tehnologija na bojnom polju nesumnjivo je napredovala od hoplitskog koplja do termonuklearne glave, ali ne i ubeđenje da je izgladnjivanje legitimno oružje, a blokade transporta i uništavanje useva i silosa efikasna vojna strategija.
Ništa nije promenilo ni to što su UN 2018. donele Rezoluciju 2417 kojom se zabranjuje korišćenje gladi kao oružja u ratu.
I pre ruske invazije na Ukrajinu bilo je dovoljno lokalnih sukoba širom sveta koji su izazivali nestašice hrane u regionima u kojima su vođeni. Prema podacima Fondacije Hajnrih Bel iz 2019, oružani konflikti su bili uzrok u šest od deset najvećih kriza s hranom, a sve države koje su iskusile glad 2020, uglavnom u Africi i Aziji, bile su pod uticajem nekog rata. Ma koliko da su siromašne zemlje poslednjih decenija napredovale u uzgoju žitarica kako bi se borile protiv neuhranjenosti, tamo gde je vladalo oružje proizvodnja bi uvek stagnirala.
Nova „savršena oluja“ sastavljena od pandemije koronavirusa koja je ušla u treću godinu i tromesečnog rata između dva najveća izvoznika ključnih žitarica predstavlja pravu humanitarnu katastrofu koja bi mogla preko ivice gladi da gurne više od milijardu ljudi.
Trenutna situacija preti da u najugroženijim delovima sveta nedostupnim učini čak i hleb, a to se pokazalo kao siguran put ka političkoj nestabilnosti. Kako bi održale snabdevanje svog stanovništva, mnoge države su uvele neki vid restrikcije izvoza osnovnih namirnica i time stvorile još veću pometnju.
Cene žitarica dostigle su istorijski maksimum i od marta su skuplje 25 odsto. Nestašice nekih namirnica, prvenstveno suncokretovog ulja, mogle bi da dovede do novih restrikcija. Tako je prošle nedelje dodatni nemir unela odluka Indije da zabrani izvoz pšenice, što će još više povećati cenu žita na tržištu, ali i nesigurnost u siromašnim državama koje se oslanjaju na uvoz iz ove zemlje – u Bangladešu, Nepalu, Jemenu, Avganistanu. Indija je drugi proizvođač pšenice u svetu, ali je pogođena rekordnom sušom, a bogate zalihe su smanjene deljenjem besplatnih sledovanja tokom pandemije.
Žitarice koje kupuju siromašne afričke i bliskoistočne države brodovima polaze sa Crnog mora, pa ruska blokada ukrajinskih luka sprečava da hrana koje ima dovoljno stigne do bespomoćnih. Sankcije i ograničenje plovidbe u Crnom moru zaustavile su i ruski izvoz, te Moskva robu uglavnom šalje kopnenim putem u prijateljske zemlje. Na drugom kraju, najveću štetu trpe regioni gde je ishrana već nestabilna.
AKUTNA GLAD: Rusija i Ukrajina su do rata pokrivale globalni izvoz trećine žita i 75 odsto suncokretovog ulja, a većina kupaca im je u Africi i Aziji. U Somaliju je iz ove dve „žitne velesile“ stizalo 90 odsto pšenice, u Egipat i DR Kongo 80 odsto, Etiopiju 40, a u Alžir gotovo 50 odsto samo iz Ukrajine. I azijske države poput Jemena, Bangladeša i Indonezije oslonjene su na ukrajinsko žito. Svetski program za hranu UN (WFP) polovinu pšenice koju distribuira po svetu takođe je nabavljao iz Ukrajine. Ako se pogleda kalorijska vrednost koja je najbolji indikator nutritivne vrednosti hrane, globalni udeo izvoza ove dve zemlje još veći je i iznosi 42 odsto.
Iako EU i SAD nisu ekstremno ugrožene jer imaju sopstvenu proizvodnju cerealija, polovina kukuruza i četvrtina ulja koje Evropa uvozi ipak potiču iz Ukrajine, a 96 odsto kalijumskog đubriva potaša stiže u Ameriku iz uvoza, prvenstveno iz Belorusije. Poremećaji na globalnom tržištu dovode do poskupljenja i nestašica, naročito ulja, a cena potaše porasla je 200 odsto već u martu.
Malo izvora pšenice
Globalno tržište žitarica je veoma koncentrisano i više od 85 odsto izvoza pšenice dolazi iz sedam izvora: SAD, EU, Rusije, Ukrajine, Kanade, Australije i Argentine, dok kukuruzom svet snabdevaju SAD, Argentina, Brazil i Ukrajina.
Prema podacima EU, Ukrajina je izvoznik 10 odsto pšenice, 15 odsto kukuruza, 13 odsto ječma, kao i proizvođač 50 odsto sveg suncokretovog ulja na tržištu. Rusija izvozi 24 odsto pšenice, 14 odsto ječma i 23 odsto suncokretovog ulja. Države severne Afrike i Bliskog istoka najmanje 50 odsto svojih žitarica uvoze iz ove dve zemlje, kao i đubrivo bez koga ne mogu da održe sopstvenu proizvodnju.
Ovaj vid posledica rata najviše se oseća u severnoj Africi i na Bliskom istoku, kao i u većem delu Azije i podsaharskoj Africi, gde je i ranije bilo teško. Organizacija za hranu i poljoprivredu UN je pre početka sukoba u Ukrajini procenila da je više od 160 miliona ljudi u 42 države živelo u ekstremno nesigurnim uslovima vezanim za hranu, što znači da su zavisili od tuđe pomoći, a među njima su bili najviše pogođeni Jemen, DR Kongo, Sudan, Južni Sudan, Avganistan, Somalija, Etiopija, Nigerija i Kenija.
Životu na granici siromaštva i gladi već su doprineli pandemija koronavirusa i istorijska suša, pa sve ove države zavise od uvoza. U njima živi i najveći broj neuhranjene dece, koja su posebno ugrožena. Zbog novog poskupljenja čak i osnovne životne namirnice poput hleba i testenina postale su nedostupne za džep većine potrošača. Sličan skok cena zabeležen je 2011, kada je posle velikih suša hrana postala tako skupa da je bila nedostižna za milione, pa je samo u Somaliji od gladi umrlo 250.000 ljudi. Poskupljenje osnovnih životnih namirnica bilo je i jedan od okidača Arapskog proleća u državama Bliskog istoka i severne Afrike te godine.
Danas je samo u Nigeriji, gde je dve trećine ljudi i ranije kuburilo s hranom, cena hleba, pirinča i jama od marta porasla 30 odsto. Oko 70 odsto Nigerijaca 2020. nije imalo novca da kupi hranu, kao ni 69 odsto kenijske populacije. Katastrofalno je i u Sudanu, Libanu i Jemenu.
Čak se i u zemljama koje imaju višemesečne zalihe žitarica oseća kriza zbog suše, otežanog snabdevanja i preskupog transporta do kojeg je, u tom začaranom krugu, došlo zbog embarga na rusku naftu. Afričke i bliskoistočne države prinuđene su da pronađu drugi izvor snabdevanja u Argentini i Australiji, ali cene su vezane za dolar i mnoge od njih sve teže mogu da plate robu sa ovih lokacija.
BLOKADA U CRNOM MORU: Mnogo useva, skladišta i silosa uništeno je u ratnim dejstvima, a EU je optužila Rusiju da namerno želi da izazove glad u svetu tako što uništava ukrajinske zalihe hrane i sprečava izvoz u druge države. Procenjuje se da Ukrajina proizvodi dovoljno da nahrani 400 miliona ljudi, a gotovo 98 odsto izvoza odvijalo se preko sedam crnomorskih luka. Vrednost izvoza pre rata bila je 47 milijardi dolara godišnje. Ruska vojska danas drži ove luke pod blokadom, pa se promet obavlja samo Dunavom i železnicom preko zapadne granice, ali je količina robe koja može da se preveze ovim putem zanemarljiva u odnosu na Crno more. Agencija za hranu UN (FAO) saopštila je da je trenutno oko 25 miliona tona žitarica zarobljeno u Ukrajini i ne može da napusti zemlju jer nema infrastrukture.
Često improvizovani silosi puni su još od prethodne žetve i nema mnogo mesta za skladištenje novih prinosa ovog leta. Iako ih je manje, očekuje se da će podmiriti domaće potrebe. Lokalni poljoprivrednici pokušavaju da i dalje obrađuju zemlju, i pored visokih cena nafte i manjka đubriva koje je stizalo iz Belorusije i Rusije.
Pitanjem hrane u aktuelnoj situaciji bavili su se MMF i Svetska banka, kao i G7 na samitu u Nemačkoj. Kijev zajedno sa državama Zapada pokušava da nađe koridore kojima bi hrana izašla iz zemlje.
Umesto crnomorskih luka, namera je da se cerealije železnicom šalju preko Poljske do Baltičkog mora. Zbog sankcija Rusiji i Belorusiji u tamošnjim lukama ima slobodnih mesta, ali bi do njih ipak moglo da bude dopremljeno samo 20 odsto dosadašnjeg izvoza. Trenutno se koristi i luka Konstanca u Rumuniji, a planirana je Varna u Bugarskoj, ali ona ima ograničen kapacitet. U Kijevu procenjuju da bi različitim kopnenim rutama moglo da bude izvezeno oko 600.000 tona žitarica mesečno, što je samo delić izvoznog kapaciteta od 25 miliona tona.
Luka Odesa nije aktivna od početka invazije, a grad u kojem živi 25 odsto Rusa pod stalnom je paljbom ruske vojske. More oko Odese puno je podvodnih mina, tako da će područje biti nesigurno i kada rat prođe.
Rusija je i 2018. pod blokadom držala dve ukrajinske luke u Azovskom moru, Mariupolj i Berdjansk, preko kojih su uglavnom prevožene žitarice i čelik. U to vreme su Rusi u Crnom moru zarobili tri ukrajinska broda i 24 mornara kako bi ih sprečili da prođu do Azova. Kijev je i prošle godine optužio Moskvu da je blokirala 70 odsto Azovskog mora oko Krima. Obe države imaju izlaz na ovu vodenu površinu koja je Kerčkim moreuzom povezana sa Crnim morem.
Svetski program za hranu UN, inače dobitnik Nobelove nagrade za mir 2020, prošlog meseca je upozorio da će, ako se rat bude nastavio i posle aprila, 17 odsto stanovništva u svetu pogoditi akutna glad, što je više od milijardu ljudi. Klimatolog sa Instituta Evropskog univerziteta u Oslu Soni Kapor kaže da „uprkos velikim logističkim izazovima, sa kalorijskog stanovišta u svetu ima dovoljno hrane – samo je na pogrešnim mestima“. Razvijene države pokazale su najružnije lice tokom pandemije, ali sada mogu da se iskupe tako što će svi zajedno pomoći da rat u Evropi ne uništi najslabije u ugroženim regionima sveta.
Restrikcije izvoza pet proizvoda
Pored Ukrajine koja je na početku rata uvela restrikcije izvoza kako bi pokrila potrebe svog stanovništva tokom konflikta na sopstvenoj teritoriji, i Rusija je suspendovala izvoz pšenice u neke države bivšeg Sovjetskog Saveza, a još pre rata je uvela dodatne takse na ovu žitaricu.
Prema blogu Međunarodnog instituta za politiku hrane (IFPRI), restrikcije se odnose na pet poljoprivrednih proizvoda koji pokrivaju gotovo 90 odsto uvezenih kalorija: pšenicu, palmino ulje, kukuruz, suncokretovo ulje i sojino ulje. Ostalih deset odsto obuhvata paradajz, povrće, junetinu i piletinu. Indonezija je među prvima uvela restrikcije na izvoz palminog ulja, Argentina na juneće meso, a Turska, Kazahstan i Kirgistan na više vrsta žitarica.
Restrikcije ne predstavljaju klasičnu zabranu izvoza, već se odnose na dodatne takse ili povećanje troškova kojima se podiže i cena robe za uvoznike i krajnje kupce.