Neki mitovi, ne samo u Srbiji, nikada ne umiru. Takvu sudbinu ima ideja o 10.000 koraka dnevno. Ono što je počelo kao privlačan marketinški slogan, postalo je mantra svih promotera fizičke aktivnosti. Cilj od 10.000 koraka je ipak proizvoljan jer ignoriše fundamentalnu medicinsku istinu kada su u pitanju promene stila i načina života, uključujući fizičku aktivnost – bilo šta je bolje nego ništa.
Sve je počelo 1965. kada je japanska kompanija Iamasa Tokei počela da prodaje manpo-kei novi brojač koraka. Uparili su lansiranje proizvoda sa reklamnom kampanjom – „Hajde da hodamo 10.000 koraka dnevno!“ – u pokušaju da se podstakne fizička aktivnost. Prag je donekle proizvoljan, ali je od tog trenutka ideja o blagotvornom učinku 10.000 koraka našla svoje mesto u stručnoj i laičkoj javnosti.
MANJE OD 10.000
Dnevni zbir od 10.000 koraka je u pozitivnoj korelaciji sa generalno preporučenom količinom dnevne fizičke aktivnosti. Većina ljudi u razvijenijim zemljama napravi negde između 5.000 i 7.500 koraka dnevno čak i ako vode uglavnom sedelačku radnu i životnu aktivnost. Ako svojoj dnevnoj rutini dodate 30 minuta hodanja, to će predstavljati dodatnih 3.000 do 4.000 koraka i dovesti vas blizu praga od 10.000 koraka.
Postizanje cilja od 10.000 koraka je potencijalno korisno za sve one koji teže da postignu idealan nivo fizičke aktivnosti i kondicije.
KORISTI
Hodanje i sa manje hiljada koraka ima koristi po zdravlje. Rezultati CARDIA studije koja je uključila 2.110 odraslih osoba, pokazuju da je stopa mortaliteta bila niža kod onih sa više od 10.000 koraka. Međutim, i kod onih koji su u proseku napravili od 7.000 do 10.000 koraka dnevno, zabeležen je sličan pad stope smrtnosti.
To može ukazati kako je 7000 koraka verovatno neki donji prag dnevne „porcije zdravlja“. Rezultati drugih istraživanja pokazuju kako je poboljšanje broja koraka verovatno važnije od postizanja bilo kog određenog praga. U jednoj kanadskoj studiji, kod pacijenata sa dijabetesom, povećanje dnevnog broja koraka sa oko 5.000 na oko 6.200, rezultovalo je poboljšanjem kontrole nivoa šećera u krvi.
U drugoj studiji, 24-nedeljni program hodanja doveo je do sniženja krvnog pritiska kod žena u postmenopauzi, iako je njihov povećani dnevni broj koraka pao ispod ciljnih 10 000 na oko 9 000 koraka. Slično tome, mala japanska studija je otkrila da je uključivanje žena u postmenopauzi, u nedeljni program vežbanja, pomoglo u poboljšanju njihovog lipidnog profila srazmerno povećanju dnevne sume koraka sa 6 800 na 8 500.
Dnevnih 10.000 koraka vredan je i koristan cilj, ali i niži nivoi fizičke aktivnosti mogu biti korisni. Trik nije toliko u tome da težite nekom teoretskom idealu, već da poboljšate svoje trenutno stanje kao osnovu za dalje poboljšanje. Podsticanje zdravih i obolelih da steknu naviku svakodnevne šetnje (bilo ujutru, posle ručka ili uveče) isplatiće se bez obzira na njihov broj koraka. Kada je u pitanju fizička aktivnost, čini se da je najveća korist kada pređemo onaj magični prag zdravstvene beskorisnosti – od potpune fizičke neaktivnosti do bar početne, minimalne aktivnosti.
No, 7.500 koraka je dostižno – pametni telefoni imaju brojače koraka. Lično zadovoljstvo, kada na kraju dana pogledate broj koraka koje ste učinili, umesto voajerističkog posmatranja događaja u rijaliti programima, biće bezmerno. Ako se u toku dve nedelje postepeno dodaje po 1.000 koraka dnevno, skoro neosetno se stiže do, recimo ciljnih 10.000 koraka. Naše zdravlje će imati mnogo veće i dugoročnije koristi od hodanja nego od zaludnog, mozgoispirajućeg, sedenja ispred televizora. Da li možete zamisliti dan u kome će pre ili tokom glavnih informativnih, zabavnih emisija i omiljenih serija, reklame bar delimično, ustupiti mesto džinglovima posvećenim poboljšanju opštenarodne odbrane od loših navika u ishrani i unapređenju zdravstvene kulture stanovništva?
Da li možete zamisliti dan u kome će ministar(ka) zdravlja, osim u slučaju vakcinacije, javno obavestiti srpski puk kako je preventiva, uključujući hodanje i šetnju, najbolji lek za izbegavanje i odlaganje bolesti srca i krvnih sudova, dijabetesa i raka? Da li ćemo i dalje ulagati ogromna materijalna sredstva u lečenje onih bolesti koje se dobrom i relativno jeftinom preventivom mogu sprečiti ili bar po učestalosti smanjiti.