Koja god da se statistika uzme u razmatranje, nijedna neće biti tako uverljiva i bolno otrežnjujuća kao posmatranje nas samih i naše dece. Osvrnemo li se, srešćemo sve više buckastih mališana koji za koju godinu više neće biti ni tako slatki i simpatični, a ni tako srećni u svom telu kao što su danas. Više od 80 odsto gojazne dece, postaće gojazne odrasle osobe, a to znači sa ogromnim rizicima po fizičko i psihičko zdravlje.
Prema podacima iz 2013. godine, objavljenih u okviru Nacionalne strategije za prevenciju gojaznosti Vlade Srbije, 56,3 odsto ljudi u Srbiji bilo je prekomerno uhranjeno, od čega je više od 20 odsto bilo gojazno.
BUCKO I(LI) DEBELI
Danas, deset godina kasnije trećina stanovništva je gojazna, a poseban problem predstavlja upravo gojaznost kod dece. Preciznije, pre deset godina među decom uzrasta od sedam do 14 godina bilo je 20 odsto gojaznih i prekomerno uhranjenih i čak 30 odsto u grupi od 10 do 19 godina. U izdanju Atlasa gojaznosti za 2023. godinu kojim se predviđaju trendovi razvoja gojaznosti, deca u Srbiji su označena kao crvena meta sa godišnjim rastom od pet odsto što se zvanično smatra „veoma visokim“. Ako se zna da će većina ove dece odrasti u pregojene odnosno gojazne osobe, pitanje je kako smo stigli dotle, u šta se to pretvaramo i da li je moguće makar za mrvicu smanjiti broj „buckaste i debeljuškaste dece“ koja sutra izrastaju u ljude sa ozbiljnim emocionalnim problemima?
„Čini mi se da roditeljima nedostaje znanja o toj dugoročnoj vezi gojaznosti u mladosti i posledica koje to ostavlja na život dece. Jer, sve počinje tako što se dete prekomerno hrani, na njega se gleda kao na slatki dragoceni predmet. Svima je simpatično kako je dete debeljuškasto dok dete ne odraste malo i ne ispostavi se da je to problem. Onda roditelji a uglavnom majka postaju ljuti na dete, počinje da mi prigovara i da ga kritikuje i sada mu majka koja ga je do juče nutkala hranom, uskraćuje to zadovoljstvo. I šta dete radi? Isto što i odrasla osoba – okreće se hrani kao utesi jedući krišom i gomilajući fizičke i psihičke poteškoće“, objašnjava za Novi magazin, prim. Marija Đurović, psihijatar i subspecijalista psihoterapije u KBC Dragiša Mišović, na odeljenju za adolescentnu psihijatriju.
Doktorka Đurović se i u privatnoj praksi više od 20 godina bavi gojaznošću i poremećajima u ishrani kod dece i odraslih s tim što u poslednjih nekoliko godina, sve više vremena posvećuje upravo pregojenoj deci i adolescentima sa poremećajima u ishrani. Naprosto, sve je više ovakvih pacijenata.
„Iako se problemom gojaznosti uglavnom bave endokrinolozi i nutricionisti, jasno je da to nije samo fizička bolest odnosno da uzroci gojaznosti prevazilaze čisto fizičke teškoće. Istraživanja su pokazala da postoji čak 27 emocija koje su u korelaciji sa prejedanjem i čini mi se da su roditelji, sve svesniji toga da je u mnogim slučajevima nužno uključiti i psihijatra u lečenje. Jer, mi pacijentima a naročito deci pomognemo da razumeju emocije koje vode prejedanju a one su umnogome slične kao i kod odraslih“, navodi naša sagovornica podsetivši da se gojazni ljudi suočavaju sa ozbiljnim psihičkim teškoćama kao što su manjak samopouzdanja, anksioznost i depresija dok su deca neretko žrtve vršnjačkog nasilja, stigmatizovani i kao takvi podložni ozbiljnim poremećajima u ishrani, ali i zloupotrebi psihoaktivnih supstanci.
ODGOVORNOST
„Za decu je karakteristično i to što oni svoje telo često doživljavaju kao hram. Deca često kažu da žele da omršaju ali da ne žele da budu mršavi. Oni se zapravo plaše kako će sebe videti kad omršaju jer im ta krupnoća i fizička veličina daju osećaj sigurnosti, deca osećaju kako ih telo štiti od spoljašnjeg sveta i to je baš karakteristično za gojazne mališane“, skreće pažnju sagovornica Novog magazina poentirajući da je reč o ozbiljnom problemu kojim bi se moralo pozabaviti i Ministarstvo prosvete i Ministarstvo zdravlja ali i mediji kroz uvažavanje mišljenja struke i nauke a nikako kvaziterapeuta ili trenera u teretanama i slično. Doktorka Đurović veruje da je prevencija jedini adut koji imamo u rukavu a njeno mišljenje deli naša druga sagovornica, nutricionistkinja– dijetetičar, Dragana Jevtić Strinavić.
„Poslednjih godina gojaznost poprima epidemijski karakter. Dečiji organizam je dosta osetljiviji u odnosu na odrasli pa svaka nepravilnost u ishrani nosi mnogo teže posledice po zdravlje. Ako znamo da gojazna deca imaju velike predispozicije da budu gojazna i u odraslom dobu, to znači da su višestruko ugroženi. Komplikacije koje gojaznost uzrokuje su brojne -povišen krvni pritisak, hiperlipidemija, dijabet tipa 2, endokrine komplikacije (prerani pubertet, sindrom policističnih jajnika) psihijatrijska oboljenja (anksioznost, depresija) kao i nastanak kardiovaskularnih kao cerebrovaskularnih bolesti kasnije u životu. I na sve to, mnoga deca pate od psiholoških posledica koje su uzrokovane reakcijama njihove okoline o čemu ste govorili“, ističe sagovornica Novog magazina apelujući, baš kao i doktorka Đurović, pre svega na roditelje, a onda i državu koja bi trebalo da razvija programe edukacije i za mališane i za njihove porodice, kao i za nastavnike i društvo u celini.
Jer, ne treba naglašavati da se oko škola nalaze desetine kioska i restorana brze hrane, da se u školama ne radi na sistematskoj promociji zdravog načina prehrane a da roditelji, po svedočanstvu naših sagovornica, često i ne znaju šta su im deca jela u toku dana. Naročito dok sede ispred kompjuterskih ili telefonskih ekrana.
EDUKACIJA
„Roditeljima je lakše da decu daju novac za užinu nego da je sami pripreme posebno što će i deca to izabrati jer se oni vode ukusom a ne kvalitetom- slatkiši, pice, slatka pića-sokovi. Sve što je šareno i obojeno-deci deluje primamljivo. A puno je prehrambenih boja, aditiva, poboljšivača ukusa, emulgatora i stabilizatora. Neki od njih mogu da uzrokuju zavisnost (mononatrijum glutaminat) A i sami slatkiši pošto varenje šećera kreće u ustima pruža trenutni osećaj zadovoljstva. Što više se konzumira organizam ima veću potrebu za i istim-što vodi u formiranju nezdravih navika i gojaznosti. Deca nemaju razvijen kritički stav i poistovećuju se sa idolima sa reklame. Vrlo vešti su i proizvođači pri čemu marketing igra veliku ulogu-šarenilo, boje, „nevidljive“ deklaracije proizvoda, nedovoljna volja, želja i znanje kako bi se proizvod na pravi način sagledao. Sve brzo, instant, pristupačno, privlačno i odmah dostupno ide naruku pošasti zvanoj gojaznost“, upozorava nutricionistkinja i to pre svega roditelje. A evo i zašto:
„Nedostatak vremena i posvećenosti, užurban životni tempo sa jedne strane uz manjak finansijskih sredstava-kako bi se detetu omogućilo bavljenje sportom-rezultira sve masovniju pojavu gojaznosti kod dece. Uzrok može biti i genetski faktor –ali na stil života i izmene navika možemo i moramo uticati“, smatra Dragana Jevtić Strinavić.
Baš kao i doktorka Đurović ona veruje da je edukacija i osvešćivanje uz dodatni angažman roditelja i društva ključ za suprotstavljanje ovoj pošasti 21. veka. Konačno, Svetska federacija za borbu protiv gojaznosti upozorila je početkom godine da će više od polovine ljudi biti klasifikovano kao gojazno do 2035. godine, ukoliko se ne preduzmu hitni koraci protiv toga.
„Više od četiri milijarde ljudi biće pogođeno ovim problemom, a posebno ugrožena biće deca“, ističe se u izveštaju u kome se navodi i da će rastuće stope gojaznosti kod dece i tinejdžera biti duplo veće nego 2020. godine. Nažalost, najpogođenije će biti siromašne i zemlje srednjeg nivoa razvoja.
Doktorka Đurović kao i njena koleginica iz KBC Dragiša Mišović savetuju roditelje da više vremena posvete pripremi a onda i zajedničkoj konzumaciji raznovrsne i zdrave a pre svega kvalitetne hrane.
„Najveća odgovornost je na roditeljima, ali je ima i škola, pa i mediji koji prate razne trendove zdrave hrane pa imate i veliki porast dece sa anoreksijom. To su devojčice ponesene propagandom o sirovoj hrani ili neretko nam dolaze deca koja su odjednom počela da jedu samo proteinske pudinge, broje kalorije, deficite i slično. Deca ne treba time da se bave, niti ikoga sem stručnjaka treba slušati o tome šta je zdravo, a šta ne. Zato je prevencija najvažnija“, veruje doktorka Đurović, dok nutricionistkinja Jevtić Strinavić tvrdi da je baš edukacija prvi korak ka stvaranju zdrave nacije.