Od kada sam počeo da se bavim novinarstvom, u potpunosti je dominantan narativ promocije nasilja, stravične militarizacije društva u praktičnom smislu, oružanom, kao i u svakom drugom, militarističke okupacije obrazovnog sistema, dominantnih medija, ali i činjenja nepravde prema različitima, prema drugosti, prema neistomišljenicima i unutar svoje nacije, vrste, kaže Veran Matić za Novi magazin, glavni i odgovorni urednik portala javniservis.net, gde se redovno i s punom pažnjom objavljuju tekstovi o životu, problemima i svakodnevici onih koji su u dva masakra iz maja ove godine izgubili svoje voljene.
„Iz te nasilnosti usledilo je neograničeno nasilje prema onima druge nacije, a nekažnjivost u svim ovim segmentima podsticala je patologiju u našem društvu i društvima u regionu. Mi smo zarobljenici naših nekažnjenih zločina, činjenih u vrlo dugom vremenskom periodu. Tako smo došli u situaciju da naše nove generacije vrlo lako potpadaju pod uticaj ekstremističkih ideologija, nasilja i postaju laka meta manipulacija… Taj ekstremizam je pokazao svoj vrhunac: Prvo, kroz monstruozni rekord najmlađeg masovnog ubice u školi, a potom i kroz kopiranje istog ubistva od nešto starijeg monstruma, dan kasnije“, konstatuje na početku razgovora naš sagovornik.
ZLOČINI
I tek tu, na stranicama sajta srešćete ožalošćene majke, sestre i braću, ali i ranjene nevoljnike kojima ponos ne dozvoljava da traže pomoć. Jer ubica je u Malom Orašju i Duboni sahranio devet mladih ljudi i teško ranio još sedmoro i četiri radnika, od kojih je jedan ostao kvadriplegičar, vezan za kolica i krevet.
Maloletnik K.K. je u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu dan ranije (3. maja) ubio devetoro dece i domara škole i ranio još šestoro dece i nastavnicu istorije.
Kako ovi ljudi, njihove porodice i prijatelji danas žive? Kako su roditelji žrtava iz „Ribnikara“ dovedeni do permanentnog konflikta s nastavnicima i delom roditelja, primorani da javnim saopštenjima pravdaju svoju bol, potrebu za dostojanstvenim sećanjem na nevino stradalu decu, njihovu decu?
Zašto brat ubijenog dvadesetpetogodišnjeg Petra Mitrovića Pece iz Malog Orašja trči 29. decembra od Ravnog gaja, gde su pobijeni mladići u Malom Orašju, do manastira Tumane kako bi sakupio novac za pomoć ranjenima? Gde im je, gde nam je država? Šta sistem danas, sedam meseci nakon tragedije, čini za sve pogođene tragedijama?
„Ovih dana je dr Slavica Plavšić, koja je najviše i najbolje rasvetlila sudbine žrtava, pisala o žrtvama sa treće lokacije: samo usput je pomenuto da je ubica između zločina u Orašju i Duboni video neke ljude da popravljaju kapiju i izrešetao ih. A rezultat te, ovlaš plasirane informacije jeste da je jedan od prisutnih sada kvadriplegičar, drugi prikovan za krevet, treći teže izranjavljen, četvrti lakše… Reakcije su da to nije primećeno, da se ne zna za dimenziju ranjavanja. Isto tako, kada kažete da je neko ranjen, kao da postoji neki stereotip iz filmova, proleteo metak i sve ok vrlo brzo. Mladi na ovim užasnom mestima zločina su gađani da budu ubijeni, oni koji su preživeli uspeli su u tome zahvaljujući požrtvovanosti onih koji su prvi došli na mesta zločina i lekara u hitnoj pomoći od Mladenovca, Smedereva do Beograda. Povrede ranjenih trajni su beleg na ovom društvu. Neke ulazne rane još ‘cure’, neki ranjeni još su vezani za krevet, za bolove, za dublje rane na nerazumevanju zla koje im se dogodilo bez ikakve njihove krivice…
Ponižavajuće je što socijalni sistem, zdravstveni sistem ljudski nije reagovao na način da im se sistemski pruži podrška, da lakše dođu do zdravstvene podrške, da dobiju trajnu finansijsku pomoć, da potpuno zapusti slučajeve ubistava, ranjavanja i sudbine porodica. Da dobiju jednokratnu pomoć koja se razlikuje tri prema jedan u odnosu između Dubone i Malog Orašja“, priča Veran Matić, govoreći o činjenici da su porodice iz Dubone koja pripada Beogradu dobile tri puta veći iznos pomoći od ljudi u Malom Orašju, koje zvanično pripada Smederevu.
Još jedna direktorka podnela ostavku
Nakon masovnog ubistva u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i zahteva roditelja za smenom tadašnje direktorke, Republička prosvetna inspekcija Srbije je nakon vanrednog inspekcijskog nadzora predložila smenu Snežane Knežević dvadeset dana nakon ubistva. Imenovan je privremeni organ upravljanja, a nova direktorka, odnosno vršilac dužnosti, postavljena je tek početkom jula. Učiteljica Anđela Petrović je podnela ostavku krajem septembra, a na njeno mesto je imenovana takođe učiteljica Olga Mitrović. Međutim, početkom nedelje i ona podnosi ostavku iz zvanično „zdravstvenih razloga“, a Ministarstvo prosvete na ime v.d. direktora škole imenuje Ljubomira Pjevovića, nastavnika muzičkog iz OŠ „Vojvoda Mišić“ iz Beograda.
POMOĆ
„Mesecima se ne pravi program sveobuhvatne podrške ranjenima i njihovim porodicama, porodicama ubijenih. Jednokratna pomoć je impulsivna reakcija. Traje prva dva meseca. Ranjeni nisu obuhvaćeni trajnom podrškom. Za njih se ne zna“, naglašava Matić.
I zaista, tek nakon tekstova doktorke Plavšić, ali i Matića lično, moguće je saznati o teškoćama s kojima se suočava dvadesetogodišnji Nemanja Ilić iz Malog Orašja prikovan za krevet nakon ranjavanja i operacija. On danas nosi ortopedsko pomagalo, a nakon što ga skine, predstoje mu meseci rehabilitacije. Sve vreme on prima 65 odsto plate. Pre mesec dana njegov otac je dobio infarkt i ugrađena su mu tri stenta. Sada je i on na bolovanju, s minimalnim primanjima. U međuvremenu se razbolela i majka i ostala bez posla posle zatvaranja firme u kojoj je radila.
Ovo je samo jedan primer o kojem saznajemo zahvaljujući pojedincima umesto institucijama sistema. Šta im je stvarno potrebno?
„Potrebno je mnogo toga, kako u pogledu prevazilaženja traumatskog iskustva i bolnog gubitka najmilijih tako i u odnosu na konkretne zdravstvene i materijalne potrebe jer su mnogi ostali s trajnim invaliditetom, u nemogućnosti da izdržavaju svoje porodice“, odgovara Novom magazinu profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu Tamara Džamonja Ignjatović, koja je od samog starta bila uključena u proces psihološke podrške roditeljima i deci u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.
Sa svojim timom Asocijacije EMDR, ona je posvećena i podršci žrtvama masakra u Malom Orašju i Duboni.
„Nisu to više medikamenti koje ne pokriva osiguranje za izrešetano dete već i lekovi za roditelje i socijalna sigurnost u doživotnim prihodima. Od strašne brige kako sačuvati živote svoje dece, egzistenciju porodica, do brige kako ćete živeti sa svim udarima, čak i ako izgleda da ste imućni. Potrebe su od uglja i drva za ogrev preko prepisanih vitamina, suplemenata i, za jačanje organizma, lekova koji nisu pod osiguranjem, do brige o tome kako će i ko voditi vaše domaćinstvo od 20 ha voćnjaka ako vam lekar, zbog predinfarktnog stanja, zabrani fizičku aktivnost. Nezadovoljstvo je, na prvom mestu, vezano za nepravdu koja im se dogodila, ničim zaslužena, ostali su bez najdražih, i koja će im se tek dogoditi suđenjem i presudom. Suđenje će za porodice biti nova trauma, a presuda potvrda nepravde“, tvrdi Matić.
KAZNA
Ovde govorimo o činjenici da Uroš Blažić, ubica iz Malog Orašja i Dubone, u trenutku izvršenja zločina nije imao navršenu 21 godinu, što znači da može biti kažnjen sa maksimalnih 20 godina zatvora, a mogao bi biti upućen i na lečenje u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa.
Maloletni Kosta Kecmanović, koji je izrešetao svoje školske drugove u osnovnoj školi, uopšte ne može krivično da odgovara, što znači da u zatvoru neće provesti ni dan. Nedavno je promenjen Zakon o zaštiti lica s mentalnim smetnjama kako bi se upravo K.K. mogao zadržati u nekoj psihijatrijskoj ustanovi do kraja života, bez obzira na eventualno protivljene roditelja.
Čini se da je uz povećan broj policajaca i akciju „razoružavanja“ Srbije država ovim stavila tačku na brigu, a pre svega empatiju s roditeljima koji su izgubili svoju decu u pucnjavi u „Ribnikaru“. Jer oni danas izlaze na proteste ispred škole i s vremena na vreme razmenjuju sa delom roditelja i škole uvredljiva i bolna saopštenja u kojima objašnjavaju zašto škola više nije škola već svratište. I traže da država, kako bi valjda svaka ozbiljna država i trebalo da reaguje, reši pitanje izgradnje Memorijalnog centra.
„Memorijal je samo jedna od važnih stvari koje moraju biti uključene u sveobuhvatni plan reagovanja na tragediju. To je potrebno ne samo porodicama kao trajno sećanje na njihovu decu nego celokupnom društvu na putu isceljenja. Način kako se kao društvo suočavamo s takvom tragedijom i kako se odnosimo prema bolnim sećanjima trasira pravac kojem težimo u budućnosti. Zato je neophodno otvoriti o tome dijalog u koji bi prvenstveno bili uključeni roditelji, pored stručnjaka različitih profila, umesto izbegavati suočavanje s različitim potrebama i predlozima, čime se samo produbljuje nerazumevanje, a problem ne rešava“, kaže profesorka Džamonja.
Ona kao i Veran Matić ističe značajne i konstantne napore roditelja žrtava iz Ribnikara da dobiju specijalizovanu podršku za traumu. Naglašava da „nažalost, direktna podrška roditeljima žrtava od početka nije bila jasno artikulisana, tako da je više zavisila od njihove inicijative nego što je dolazila od zajednice ka njima“.
(NE)HUMANOST
Mimo toga, njima je ostavljeno da se lično bore i za izgradnju Memorijalnog centra na mestu stradanja u školi. Koliko to nemilosrdni i nehumani moraju biti donosioci odluka da se izmaknu od odgovornosti i tako važno i teško pitanje prepuste roditeljima ubijene dece i onim drugima čija bi deca da nastave školovanje u istom prostoru? Koliko bezobzirni ovi ljudi moraju biti, pa da ostanu nemi na sva pitanja koja roditelji mesecima postavljaju, tražeći objašnjenja za sve propuste načinjene pre i posle zločina?
„Užasavajuće je da kada prođemo uveče pored ulaza u kojem se dogodilo nemerljivo zlo, nema adekvatnog obeležja. Kao da je neko namerno zamračio to mesto zla… Umesto da to bude mesto hodočašća. Mnogo puta sam čuo da neki mladi ljudi žele da dođu i zapale sveću, ostave cvet, plišanu igračku ili crtež. Nažalost, nema prostora za taj gest. Neke od porodica ubijenih nikada se nisu pojavile na tom mestu. Ono je nedostojno zla koje se dogodilo. Vlast je prepustila roditeljima da obavljaju ulogu vlasti. Monstruozno. Doveli su tim činom roditelje da budu meta mržnje… A sa druge strane, deca koja pohađaju školu i dalje da trpe nekomfornost nastave zbog toga što, kako im se predstavlja, tako traže roditelji ubijene dece“, konstatuje Matić, dodavši:
„Užasavajuća spirala mržnje. Institucionalni Savet roditelja protiv roditelja ubijene dece… Kako je to uopšte zamislivo, a država se pravi nezainteresovanom stvarajući nove probleme nereagovanjem, odnosno podstrekavanjem najnižih poriva“.
Konačno, jesmo li danas bezbednije društvo nego što smo bili tog kobnog 3. i 4. maja ili je pitanje sasvim izlišno?
„Neke sistemske akcije su svakako pokrenute, kako u pogledu reagovanje na oblike ispoljavanja nasilja u školi tako i u odnosu na podršku mentalnom zdravlju učenika. Ali sistemske akcije uključuju i druge nivoe promena, pre svega zato što škole nisu izolovane nego su deo šire zajednice. Svuda oko nas se nasilje, uprkos svemu što se dogodilo, i dalje kontinuirano promoviše kroz medije i javni diskurs, što se vidi i kroz ove svakodnevne dojave o bombama. Dokle god nemamo jasan odgovor države na nasilje, ali i odgovor institucija koje treba da reaguju na počinioce nasilja, od milicije do pravosuđa, bezbednost, ne samo dece nego i svih građana u Srbiji, ozbiljno je ugrožena“, smatra profesorka Džamonja Ignjatović.
Odgovor našeg drugog sagovornika je jednostavan i glasi: „Ništa od reakcija državnih institucija nije nas približilo bezbednijem društvu.“
Veran Matić se već neko vreme zalaže za formiranje fonda koji bi brinuo o žrtvama i njihovim porodicama. Nažalost, zasad bez uspeha:
„Mislim da svi koji su ostali bez najmilijih, čija su deca ranjena, i svi koji su u vezi sa ovim tragedijama moraju da budu potpuno obezbeđeni do kraja života, na svim nivoima“.
Matić kao posebno značajno nekoliko puta u toku razgovora ističe upravo konkretnu pomoć koju valja uputiti svim ranjenima, njihovim porodicama, kao i porodicama ubijenih.
„Nije dovoljno napraviti dokumentarce i tekstove, moramo rešavati njihove probleme“.