Populacija Kine opada: prema podacima državnog Biroa za statistiku, 2022. godine pala je na 1,411 milijardi, što je za oko 850.000 ljudi manje u odnosu 2021. To je prvi pad ukupnog stanovništva u poslednjih šest decenija, još od užasne gladi izazvane „Velikim skokom napred“ u vreme kulturne revolucije Mao Cedunga. Očekuje se da naredne, 2024. godine Indija „pretekne“ Kinu i tako preuzme mesto najmnogoljudnije zemlje sveta, koje je ona okupirala još od 1950. (kada su UN počele da prate broj stanovnika u svetu). Ovaj događaj, koji se dugo očekivao, rezultat je višedecenijskog pada kineske stope fertiliteta, odnosno, „politike jednog deteta“ kojom su preko 35 godina parovi ograničavani na samo jedno dete.
Trend će postati pravilo: UN predviđaju, prema tzv. „srednjoj varijanti“ da će kineska populacija pasti sa 1,426 milijardi ove godine na 1,313 milijardi do 2050. i ispod 800 miliona do 2100.
STARENJE POPULACIJE
Time će Kina stati u red zemalja Istočne Azije u kojima se pad stanovništva odvija duže od decenije – u Japanu je maksimum (broja stanovnika) dostignut 2008, na Tajvanu 2020. a u Južnoj Koreji 2021. godine. Veliki pad stanovništva se predviđa sve i da ukupna stopa fertiliteta u Kini poraste.
Kako piše Karl Mincer iz Saveta za spoljne poslove, Peking se sporo prilagođava ubrzanom starenju zemlje. Starosna granica za odlazak u penziju decenijama je neodrživo niska – 55 za žene (50 za radnike u fabrikama) i 60 za muškarce. Slično je sa radnim (i)migracijama: u susednim zemljama Istočne Azije, dolazni tokovi strane radne snage bili su ključna komponenta odgovora država i društava na brzo starenje stanovništva. Proteklih trideset godina, u Japanu, Južnoj Koreji i Tajvanu udeo stranaca raste svake godine do 2-4 odsto u ukupnoj populaciji. Radi se o radnicima-migrantima, koji su često na kratkoročnim ugovorima, bez pravnog puta ka državljanstvu. Oni su tu da popune „ekonomske niše koje su ostale prazne (ili nastale usled) demografskih promena“. Tako na Tajvanu 800.000 radnika migranata iz jugoistočne Azije obavlja ključne poslove u građevinarstvu, industriji i brizi o starima. Nasuprot ovom trendu, u Kini, koja se dugo oslanjala na ogroman rezervoar radnika migranata sa sela i koji su pokretali privredni rast bez presedana, sada nije baš najjasnije odakle će ti novi radnici doći, ako se uzme da i kineska populacija domaćih radnika brzo stari – danas je 42, u poređenju sa 34 2008. godine.
Na drugom mestu, starenje i rastući udeo starih u populaciji „rastegnuće“ državne resurse koji su na raspolaganju. Stariji u Kini sada čine skoro petinu njenog stanovništva. Postoje mišljenja da bi zemlja mogla krenuti sličnim putem kao i Japan, koji je 1990. ušao u tri decenije ekonomske stagnacije, što se poklopilo sa starenjem. Prema Frederiku Nojmanu, glavnom ekonomisti banke HSBC u Aziji, „kineska ekonomija ulazi u kritičnu fazu tranzicije, jer više nije u stanju da se oslanja na brojnu, konkurentnu radnu snagu koja će pokretati industrijalizaciju i rast“; „kako ponuda radnika počinje da se smanjuje, rast produktivnosti će morati da se ubrza da bi se održao brz tempo ekspanzije privrede“.
Usled svega navedenog, čini se neminovnim da do 2100. godine Kina udvostruči svoj „koeficijent zavisnosti“ – udeo stanovništva van radno sposobnog uzrasta (0-14 ili od 65 godina naviše), u poređenju sa udelom koji je radno sposoban. Dalje, na osnovu pomenute „srednje varijante“ UN, do 2079. biće više Kineza van radno sposobnog stanovništva nego u njemu.
MALI EFEKAT NOVIH POLITIKA?
Prema analizi Džesi Džeung (Yeung) za CNN, iza pada stoji kombinacija faktora: dalekosežne posledice pomenute „politike jednog deteta“; promena odnosa prema braku i porodici među kineskom omladinom; ukorenjena rodna nejednakost i izazovi podizanja dece u za život sve skupljim kineskim gradovima.
U odgovor na opadanje stanovništva, vlasti u Pekingu su se opredelile za politike podrške rađanju. „(Mi ćemo) uspostaviti politike za povećanje stope nataliteta i smanjenje troškova trudnoće i porođaja, odgajanja dece i školovanja“, rekao je Si Đinping. Ali kako se politika stranke pod Si Đinpingom okreće u pravcu sve oštrije, autoritarne i patrijarhalne vladavine (Džeung), prisutan je rizik da će nove politike biti loše osmišljene, represivne, narušiti rodne odnose i još više smanjiti stopu fertiliteta.
Vlasti su 2015. dozvolile parovima da imaju dvoje dece, a 2021. troje. Ali promena politike i drugi napori vlade, kao što je nuđenje finansijskih podsticaja, imali su mali efekat. Ukupna stopa fertiliteta u Kini u 2022. procenjuje se na 1,18 (dece po ženi) – što je znatno manje od prethodnih decenija i znatno ispod „stope (proste) zamene“ koja iznosi. Glavni faktori su visoki troškovi života, obrazovanja i vrtoglavi rast cena nekretnina. Za to vreme plate stagniraju, mogućnosti za posao je manje a dugo radno vreme čini podizanje jednog deteta, a kamoli dvoje ili troje, jako teškim. (Institut za istraživanje stanovništva sa sedištem u Pekingu zaključio je da je Kina među najskupljim mestima na svetu za podizanje deteta.) Otuda ne iznenađuje da Kineskinje danas kasnije stupaju u brak (sa 28 umesto 24 godine kao 2010.) i postaju majke (sa 29, umesto 25).
Situaciju još težom čini uvrežena predstava o rodnim ulogama, gde najveći deo kućnih poslova i brige o deci pada na žene. One, budući obrazovanije i finansijski nezavisnije nego ikad, više ne žele da podnesu nejednak teret. Kineskinje pritom sve češće prijavljuju diskriminaciju na poslu, gde im poslodavci često nerado plaćaju porodiljsko odsustvo. Neki gradovi i pokrajine su zato počeli da uvode mere kao što su roditeljsko odsustvo i proširene usluge brige o deci. Ali mnogi aktivisti i žene kažu da je to daleko od dovoljnog. Tokom pandemije frustracije su samo rasle, naročito kod mlađe generacije čiji su sredstva za život i blagostanje narušeni beskompromisnom politikom „nulte tolerancije COVID-a“.
Na kraju, šta ovo znači za svet? Pandemija je pokazala kako unutrašnji problemi u Kini mogu uticati na tok trgovine i investicija, sa zatvaranjima i kontrolama koje remete lance snabdevanja. Ne samo da bi se usporavanje kineske ekonomije preslikalo na globalni rast, već bi moglo ugroziti ambicije Kine da pretekne Sjedinjene Države kao najveću svetsku ekonomiju. Takva, „ograničena sposobnost Kine da reaguje na ovu demografsku promenu verovatno će dovesti do sporijeg rasta u narednih dvadeset do trideset godina i uticati na njenu sposobnost da se takmiči na svetskoj sceni sa SAD“, navedeno je u analizi Centra za strateške i međunarodne studije sa sedištem u SAD.