Čuda se dešavaju, ali ovo nije život, ovo je nešto još gore, ovo je priča o srpskom fudbalu. Evropske fudbalske muke naših klubova su najzad završene. Počele su još u julu, a okončane su u četvrtak 14. decembra. Internacionalna blamaža je trajala punih šest meseci. Dematerijalizacija totalna. Za to vreme pet naših predstavnika Crvena zvezda, TSC, Čukarički, Vojvodina i Partizan su se brukali za „sve pare“. Dakle, gore nije moglo. Zaključak je jasan. Postali smo fudbalska „banana“ država.
To treba opisati, majčin sine.
SLABO I SPORO
Nezamislivo slabo, neinventivno, sporo, beskrvno, staromodno, jalovo, ko li će sve da izmisli sve te epiteta kako bi čitaocima dočarao to istinsko mučenje lopte. Bog je davno digao ruke od kvalitetnog fudbala u ovoj zemlji. Minulog leta i jeseni na evropskoj fudbalskoj sceni klubovi iz Srbije su odigrali 28 utakmice. Slavili su jednu pobedu i to je pošlo za nogom Partizanu protiv anonimnog Sabaha iz Azerbejdžana još u avgustu. Dva puta su igrali nerešeno i doživeli čak 25 poraza. Tom prilikom su postigli 21 gol, a primili groznih 75. Sramota.
BRUKA
Da su se srpski klubovi ove godine baš debelo obrukali potvrđuje još jedan podatak. Crvena zvezda je i zvanično sa jednim osvojenim bodom najslabiji tim u Ligi šampiona. To isto se može reći i za Čukarički koji je nije osvojio nijedan bod u Ligi konferencije, a imao je i najlošiju gol razliku. „Brđani“ su postigli dva, a primili čak 16. U Ligi Evrope najgori učinak u ovom takmičenju je imao švedski prvoligaš Haken, a za nijansu uspešniji je bio TSC sa jednim bodom i gol razlikom „minus 13“. Osim bednog vizuelnog utiska, srpski klubovi su i matematički na dnu. Što bi narod rekao: „Ako laže koza ne laže rog“.
Tamo u junu kada su počele pripreme za novu sezonu direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić je sezonu slavodobitno najavio rečima: „Ljudi mi smo u Ligi šampiona“ i pri tome pozvao navijače da uživaju u blagodetima tog takmičenja. Posle žreba najavljivao je i mogućnost da „crveno-beli“ prezime u Ligi Evrope. Na sva usta je hvalio novog trenera Izraelca Baraka Bahara, pričao epove o Zvezdinim letošnjim pojačanjima i na kraju ćorak. Po ko zna koji put šampion Srbije je bio topovsko meso za iole kvalitetnije evropske klubove.
Zar nije na rubu pameti u jednoj zemlji gde masa stanovništva živi na ivici siromaštva plaćati fudbalskog trenera ogromnim novcem za naše prilike, a fudbal tog stručnjaka gleda najviše tri hiljade ljudi sa plaćenim kartama. Za noge „lažnih“ inostranih pojačanja potrošeni su milioni evra, iako njihov očajni fudbal u milionskom gradu privuče na tribine samo „dežurne“ navijače i rodbinu fudbalera i stručnog štaba.
Partizan je već godinama u predinfarktnom stanju, na „veštačkom disanju“. Trenutno nema ni predsednika, treneri se menjaju kao na tekućoj traci, navijači su podeljeni u „milion“ frakcija, tribine „zvrje“ prazne, dugovi su sve veći, klupske prostorije ispod tribina su jedno vreme bile „predstavništvo“ jedne banditske grupe, nigde svetla, mrkli mrak. Da je imidž fudbalskog kluba potpuno uništen potvrđuje činjenica da na jednu utakmicu KK Partizan u Evroligi dođe više gledalaca nego za celu jesenju sezonu fudbalera.
U Savezu po običaju muk
U Fudbalskom savezu po običaju muk. Njih previše ne zanima što je liga loša do bola, što je neinteresantna, što su tribine prazne, što je regularnost sumnjiva. Ne njih ništa ne zanima. Njima nije loše. Reprezentacija se posle 24 godine konačno plasirala na Evropsko prvenstvo. U kasu će ponovo da stignu milioni evra, računi se nikome ne polažu, goleme premije će ponovo da budu podeljene. I baš lepo.
Koga briga što se blamiramo po Evropi i katastrofalan imidž kakav domaći fudbal ima među istinskim ljubiteljima ovog sporta u Srbiji. Njih ne zanima što je tri četvrtine nacije diglo ruke od fudbala. Duboko je ispod dna. Njima u FSS je najvažnije da je kasa puna. Čvrsto je čuvaju jer će u nju uskoro da stigne 9,5 miliona evra koliko se dobija za plasman na EP.
DERBI DNA
Ovome svemu treba dodati da je država u više navrata davala i nepovratnu finansijsku pomoć i Crvenoj zvezdi i Partizanu. Nekadašnjim velikanima je čak isključivana i struja. Jedan od razloga zašto je fudbal sve nepopularniji u Srbiji jeste istina. Istina je jedna i nikako ne ide na ruku onima koji već godinama ćute i prave se gluvi i slepi. Nije lepo rezultatsku katastrofu prećutkivati. Stanje u srpskom fudbalu je postalo i te kako osetljiva tema i nije baš poželjno pričati o alarmantnom stanju u njemu.
Da je srpski fudbal dotaknuo dno potvrđuje i večiti derbi Crvene zvezde i Partizana. Kvalitet fudbala na njemu je već odavno daleko ispod razine koja se u evropskim okvirima može oceniti osrednjom ocenom. Ne pamti se ni kada su tribine na duelu „crno-belih“ i „crveno-belih“ bile pune kao nekada kada se tražila karta više. Jasno je jedino to da je mobilnost policije na najvišem mogućem nivou kada igraju ovi rivali pošto najveću „svetkovinu“ srpskog fudbala obično prate tuče po gradu. Sve u svemu jadno i tužno.
Na našim stadionima se u stvari samo ogleda slika celokupnog društva koje je već odavno zaglibilo u mnogim oblastima i niko već godina ne preduzima ništa da se stanje popravi. Zlobnici odavno cinično govore da je srpski fudbal postao „smeće koje niko neće“. Klupski rezultati na internacionalnoj sceni u sezoni 2023/24 su potvrdili da su apsolutno u pravu kada to kategorički tvrde. Ostali su samo spomenici i anali o nekadašnjim velikim pobedama i uspesima. Grč, očaj i sirene hitne pomoći to je već godinama stvarnost nekada slavnih klubova.
Za kraj još dve rečenice. Razlozi zašto treba imati kritički stav prema srpskom fudbalu su moralni, a oni što godinama uporno ćute, čak ga hvale i veličaju odlično znaju zašto to rade. Ne ćute oni slučajno.
Čudan sistem takmičenja
Nije fudbal samo u Srbiji u krizi već, čini se, u celoj Evropi. Prosto je neverovatno da ljudi u evropskoj kući fudbala čine „velike napore“, da ogade fudbal ljubiteljima ovog sporta. Liga konferencije koju u šali zovu „Kup UEFA za sirotinju“ se već pokazala kao apsolutni promašaj, a sistem takmičenja je blago rečeno neozbiljan.
Čudno je da bilo koji klub Evropi ne ostvari nijednu jedinu pobedu u dva takmičenja i igra čak pola godine evropske kupove. To se ove godine desilo TSC iz Bačke Topole koji je prvo poražen u kvalifikacija za plasman u Ligu šampiona od Brage, a zatim je igrao u Ligi konferencije. Slično je bilo sa Čukaričkim.