Reč „kriza“ definitvno je obeležila prethodne skoro dve decenije komentarisanja evropske politike. Sve je počelo sa Svetskom ekonomskom krizom, koja se u samoj Evropskoj uniji reflektovala u krizi zone evra i problemima sa monetarnom unijom još 2008. i 2009. Nedugo nakon ovoga i unutrašnjeg sukoba između država Evrozone oko načina prevazilaženja problema, nastale su i nove prepreke. Evropa je doživela migrantsku krizu od 2014. do 2018, problem izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije nakon referenduma 2016, kao i sve manje sigurne odnose sa Vašingtonom usponom Donalda Trampa.
Kovid-pandemija je takođe pogodila i ovaj kontinent, koji je bio izrazito ranjiv sa jednom od najstarijih populacija na svetu. Pre nešto više od dve godine ovaj blok država iznenadila je i ruska invazija na Ukrajinu, koja je sem pitanja bezbednosti i vojnih kapaciteta, dovela i do energetske krize. Evropa je bila prinuđena da prilično naglo sprovodi svoju energetsku diversifikaciju, koja se odlikovala i rastom cena za građane u brojnim državama. Situacija u Gazi navela je brojne evropske stanovnike islamske veroispovesti u različitom broju evropskih država na proteste, a trenutni ulični nemiri na britanskim ulicama posredno uključuju i ovo pitanje.
ODUSTAJANJE OD IZLASKA IZ EU
Uprkos svim ovim izazovima koji su se zadesili Evropsku uniju u prethodnih 15ak godina, ona je još uvek tu i ne deluje da će se skorije raspasti. Partije koje su pre 10ak godina zagovarale Bregzit politiku u svojim državama mahom su sada pristupile reformističkom pristupu i ne zagovaraju napuštanje Evropske unije. Sa druge strane, u samom Ujedinjenom Kraljevstvu u prethodnih godinu dana ankete ukazuju da natpolovičan broj građana sada smatra da je Bregzit bio greška. Osim periodičnih istupa mađarskog premijera Viktora Orbana, Unija je mahom ujedinjena oko svoje spoljne i bezbednosne politike. Ozbiljna najavljivana recesija od početka rata u Ukrajini se nije desila, iako su stope rasta nedovoljno visoke i građani nisu zadovoljni rastom troškova života. Ukupno gledano, Evropska unija jeste stalno u krizama, ali funkcioniše bolje od brojnih svetskih aktera za koje to ne važi. O čemu se tačno radi i može li Brisel da prevaziđe izazove koji su pred Evropom?
Pitanje brojnih kriza u nekoj državi ili državama može da ukaže da se to društvo nalazi u problemu i da mu možda preti slom, dok u drugim situacijama to ne mora da bude slučaj. Tokom 1960-ih i 1970-ih SAD su delovale kao haotično društvo na ivici građanskog rata. Jedan predsednik je ubijen i na više njih su vršeni atentati, afroamerička zajednica je protestovala za svoja građanska prava i protesti su često skretali u nasilje, mladi su godinama protestovali protiv višegodišnjeg rata u Vijetnamu, nacionalna garda je morala da oružjem sprovodi desegregaciju škola, a 1970-ih američka ekonomija se našla u zoni niskog rasta i visoke inflacije, poznatijem kao i proces „stagflacije“. Sa druge strane, u istom periodu Hladnog rata SSSR je delovao prilično stabilno i monolitno. Protesta nije bilo, sovjetski lideri nisu bili predmet atentata, evropske savezničke države su strogo držane uz Moskvu, mnogi zapadni ekonomisti su smatrali da će sovjetski ekonomski model trijumfovati, a dok se američka vojska beskrajno bavila ratom u Vijetnamu, sovjetske trupe su ponosno stajale u preko pola evropskog kontinenta.
PROMENE
Međutim to se 1980-ih naglo promenilo, te danas SSSR ne postoji i država naslednica ove imperije nema ni približno ekonomske i vojne moći. SAD su koliko svi vidimo još uvek tu. Većina bivših sovjetskih satelita su deo NATO-a i EU, kao i tri bivše sovjetske republike. Ona najveća i najvažnija u Evropi je zbog svog prozapadnog političkog zaokreta sada predmet ruske invazije koja nije uspela da okupira više od 19 odsto teritorije ove države i posle dve godine. Ukupno gledano, krize u demokratskim društvima su otvoreni pokazatelji problema koji mogu nastati u ekonomskim i društvenim odnosima. Iskazivanje nezadovoljstva u takvim uređenjima spolja često može delovati kao samo jedan korak do propasti, dok u praksi to može biti poziv za drugačiji društveni dogovor i odnose između grupa. Autoritarni sistemi mogu delovati veoma stabilno sa druge strane, sve dok u jednom trenutku to više ne bude slučaj i naglo implodiraju.
Kada je reč o Evropskoj uniji, uprkos svim javno vidljivim problemima ne deluje da je takva implozija blizu. Građani ovog bloka država nalaze se u grupi svetske populacije koja živi najduže na svetu, a taj trend se nakon COVID-19 pandemije nastavio. Uz sve kritike da su Evropljani spori u donošenju odluka i da su danas više „najveći svetski muzej“ za turiste nego mesto gde se odigravaju važne svetske inovacije i ekonomska aktivnost, slika nije potpuno takva. Evropska unija je drugi najveći svetski izvoznik, tik ispod Kine koja ima skoro tri puta više stanovnika. Evropska unija je glavni ekonomski partner većem broju država i od Kine i od SAD-a. Unija je u svetskom vrhu kada se radi o tehnologijama poput: civilne avijacije, nuklearne energije, brzih vozova, litografskih mašina bez kojih nema čipova, farmacije, telekomunikacija, satelita, podvodnog istraživanja, tehnologije upotrebe vodonika i drugih pitanja. Još uvek su ljudi iz različitih siromašnih delova sveta spremni da se potencijalno i udave u Mediteranu da bi stigli do Evropske unije, nego da žive u svojim zemljama. To nije slučaj sa Kinom, Indijom, Rusijom i drugim ekonomijama koje su domaćim medijima predstavljaju kao ekonomije u usponu.
Po pitanju društvenih tema, Evropljani će u ovoj deceniji izvesno imati svojevrsna preispitivanja i debate. One danas u velikoj meri liče na društvene debate koje su postojale unutar američkog društva u 20. veku. Skoro svaka evropska država je danas etnički heterogenija, bilo da se radi o udelu drugih Evropljana ili ljudi neevropskog porekla, a to donosi i nove društvene odnose. Ta nova dinamika može da se vidi u obrascima glasanja, ali i protestima ili izolovanosti i značajno nižem kvalitetu života pojedinih društvenih grupa. Da bi se to prevazišlo, ova društva će rekonfigurisati pojedine društvene odnose i kulturološke obrasce, dok će ka spolja ona verovatno raditi na daljim reformama same Unije.
Sam proces nastanka Evropske unije kroz svoje organizacije preteče je bio spor proces, koji se vodio kroz dosta pregovora i kompromisa evropskih lidera, a koji je periodično nailazio na nepoverenje građana u tim društvima, što se danas često zaboravlja sa istorijske distance. Današnji evropski lideri se često više opisuju kao birokrate i manje harizmatske ličnosti, ali to ne znači da kompetentnost u rukovođenju složenim sistemom ne može da da neki rezultat. Kriza Evrozone je dovela do veće centralizacije u monetarnoj sferi, a ne propasti evra kao valute. Kriza izazvana kovid pandemijom je dovela do veće centralizacije kada se radi o zaduživanju, dok je Bregzit umesto da dovede do raspada EU kako se najavljivao, uništio entuzijazam za izlazak iz Unije u državama gde je još postojao. Videćemo šta će biti rezultat krize nastale ratom u Ukrajini, energetskim nestabilnostima i trenutnim manjinskim protestima koji se periodično dešavaju u Evropi. Ono što je izvesno je da će Evropska unija opstati, samo je pitanje da li će biti jača ili da li će pronaći trajnije mehanizme za prevazilaženje trenutnih nestabilnosti. Svakako, istorijski gledano, klađenje protiv Evropske unije se pokazalo kao prilično loša računica već nekoliko decenija.